Blog

Gospode Blože, koliko dugo me nije bilo… Nisam bio dobar, varao sam te sa raznim štampanim, elektronskim i digitalnim medijima, dopuštao sam da mi svi oni budu preči od tebe, zapostavljao sam te skoro dve godine, ali sada sam tu. Čekao si me, kao što sam znao da hoćeš. Bio si tu kao dobra majka, kao konstantni objekat, kao svedočanstvo da na samom početku ipak beše… Blog.

Elem, dosta sa sentimentalnostima, mislim da je vreme da se vratimo na jednu bitnu temu! Jedan od prvih postova na ovom blogu bavio se spiritualnošću i nekim bazičnim zamkama spiritualnosti. Međutim, dosta vremena je prošlo od tog septembra 2019. i mislim da je zaista potrebno da se vratim na ovu temu i kažem nešto više.

Živimo u vreme u kom su duhovnost, lični razvoj i motivacija postali proizvodi. Industrija samopomoći mlati ozbiljne novce zahvaljujući ljudskoj patnji, tj, čovekovoj potrebi da mu se patnja umanji ili otkloni. To rezultuje poplavom sadržaja. Neki od tih sadržaja su jako korisni i kvalitetni, neki su prosto površni i banalni, a neki mogu biti i destruktivni. Vrlo lako možemo uhvatiti sebe kako gutamo sate i sate videa o narcizmu, manifestovanju, isceljenju unutarnjeg deteta ili blizanačkim plamenovima. Mislimo da se na taj način pripremamo za promenu i tražimo delove koji nedostaju, dok u stvari bindžujemo samopomoć kao Netflix i ne preduzimamo ništa. To i nije tako strašno, jer ako bismo pokušali da se držimo svih suprotstavljenih saveta Instagram terapeuta i gurua, jako brzo bismo izgubili i tu poslednju trunčicu zdrave pameti koja nam je ostala. I zato, ukoliko ste se odlučili na putovanje kroz trnovite i bajkovite pejzaže samopomoći i ličnog samorazvoja, imajte na umu ove prijateljske reči upozorenja.  

 

 

Dakle, tu ste. Doživeli ste još jedan neuspeh. Još jednu depresivnu epizodu ili napad panike. Još jedno skliznuće u vaše poroke. Još jednu toksičnu vezu i još toksičniji raskid. Bankrot. Gubitak. Logično, želite da vaša patnja prestane. Želite kontrolu nad svojim životom. Želite ljubav, podršku, nadu i da se za bar milisekund osetite malo bolje u vezi sebe.

Da ste zainteresovani da kupite Mercedes, svuda biste videli model koji vam se sviđa. Da ste gladni, primetili biste svaki plakat sa hranom. Pošto ste očajni, primećujete sve što nudi i mrvicu nade.

Motivacioni citat. Pesmu o lepoti života. Knjigu o tome kako da prizovete ljubav. YouTube kanal koji vas uči kako da sebi ispunite želje. Samo jedan klik vas deli od polaska na putovanje, na magično putovanje samoisceljenja, samopomoći i samorazvoja. “Ja mogu da pomognem sebi!” Kakva divna misao. Odjednom, osećate malo više kontrole nad svojim životom i to vam se sviđa.

No, samopomoć  je jaaaaaako klizav teren. Pred vama je planina novih informacija, a sve nove informacije koje primate se uklapaju sa informacijama, uverenjima i stavovima koje već imate.

Zamislite to kao tetris: nekad se novi elementi savršeno uklope i vi osvajate poene. Sa druge strane, kada su početni elementi neravnomerno poređani i kada imamo mnogo rupa u temeljima, novi elementi koji dolaze na vrh prave samo još više haosa.

To važi za sve informacije i sadržaje kojima dopuštate ulazak u svoj mentalni prostor. Nisu sve poruke štetne same po sebi, ali neki sadržaji vam mogu doneti više štete nego koristi, posebno ukoliko nisu stavljeni u kontekst na pravi način. Ti sadržaji mogu delovati lepršavo, pozitivno i osunčano. Mogu biti veštom rukom napisani tako da u vama probude nadu. Mogu biti u stihu ili pisani neposrednim, opuštenim stilom ortaka iz kraja ili ortakinje iz klupe.

Sampomoć je klizav teren, jer najčešće joj se okrećete onda kada ste u krizi. Međutim, u kriznim situacijama najčešće ne razmišljamo realistično, celovito i kritički. Tada u svoj um  samoinicijativno puštamo razne informacije koje uglavnom ne filtriramo na osnovu tačnosti, dokazanosti, kredibiliteta autora, proverljivosti ili korisnosti. Filtriramo ih na osnovu toga da li nam se dopadaju, na osnovu toga kako se osećamo dok ih slušamo ili čitamo, na osnovu toga da li se sa njima već podsveno slažemo, na osnovu toga da li nam pružaju trenutno olakšanje. Lako je navući se na nešto što nam pruža oslobođenje od bola.

Samopomoć može da vam promeni život, ali može i da postane još jedna od stvari kojom kraktoročno sedatirate bol bez dugoročnih efekata i pravih promena. Odluka da se okrenete samopomoći može da bude zdrav čin preuzimanja odgovornosti za svoj život, ali može i da bude odraz stida koji će vas gurnuti dublje u usamljenost: “Previše me je sramota da tražim pomoć, ne želim da iko zna da imam ove probleme, nije to tako strašno, neću da pravim pometnju drugima, bolje ja to da rešim sam, ionako sam u svemu uvek sam.”

Da bismo sačuvali zdrav razum i svoje mentalno zdravlje u moru informacija koje internet nudi, neophodna nam je doza cinizma. Malo zdrave sumnjičavosti, kritički stav i preispitivanje ideja na koje nailazimo zaista nije na odmet. U suprotnom, postajemo laka meta za manipulaciju.

 

 

Samopomoć VS Psihoterapija

Pre svega, želim da priznam činjenicu da je psihoterapija luksuz. Neki od nas prosto ne mogu da finansiraju seanse jednom ili dva puta nedeljno. Besplatni sadržaji na internetu, knjige, brzinske radionice i po koji vebinar su najviše što neko može sebi da priušti. I to je potpuno ok, zato što zaista ima dobrih i korisnih sadržaja koji mogu da vam promene život. Ali kako znate da ste na dobrom putu?

Uglavnom ne znate, jer kada je u pitanju samopomoć, jako teško ćete pobeći od zamke subjektivnosti.

U igri ste samo vi i knjiga. Vi i video klip. Vi i neki distancirani guru koji šalje opšte, generičke poruke za širu javnost. Taj guru, autor, life-coach, trener ličnog razvoja, vodič, mesija… Taj vas ne poznaje. On nema način da proveri da li su njegove inspirativne poruke “sele” kod vas na pravi način, način koji će vas poterati putem razvoja. Dotični autor, suočen sa time da njegov metod nekome nije pomogao, ukoliko je iole pošten lik, reći će: nije sve za svakoga. Ukoliko spada pod mračnije, manipulativnije tipove ličnosti, reći će: niste radili na pravi način, niste se dovoljno trudili, niste zaista verovali. Od tog trenutka pa nadalje, imate tri opcije. Jedna je da potražite neku novu knjigu, neki novi YouTube kanal, nekog novog gurua i nadate se da će vam bolje leći. Druga opcija je da nastavite tvrdoglavo da insistirate na nečijem pristupu, plaćate radionice, plaćate kurseve, kupujete knjige, grozničavo padnete na kolena pred skute tog velikog učitelja i plačete “Nauči me, nauči me da budem kao ti…” A možete i da uplatite savetovanje ili psihoterapiju.

Istina, ni terapeuta možda nećete ubosti iz prve, no to ne treba da vas obeshrabri. Terapeutov posao nije da vam govori ono što želite da čujete, već da pokuša da bude što objektivniji. Psihoterapeut ima zadatak da vam pomogne da sami sebe sagledate što realnije. Psihoterapeut je tu da uoči ono što krijete sami od sebe i da vam pomogne da do toga dođete. Možda vam se neće dopasti način na koji to radi, pa ćete potražiti drugog. U svakom slučaju, psihoterapeut je ipak relativno neutralni posmatrač koji poznaje ljudsku psihu malo bolje od vas. Samim tim, biće objektivniji od vas koji pokušavate da naučite nešto što ne znate koristeći se isključivo onim što već znate, a to što mislite da znate… Paaaa, recimo da vas je to i dovelo u problem.

 

Nije sve za svakoga

“Moraš da radiš! Moraš da veruješ u sebe! Da li si spreman da se odrekneš spavanja? Ti si lav, oni su gazele! Ne staješ kada si umoran, ne staješ kada si gladan, ne staješ kada si bolestan, staješ kada si gotov! Onda je vreme za novi izazov, jer ti uvek možeš biti bolji! Tvoje vreme na ovoj planeti je ograničeno. Umrećeš, a da nisi ostvario svoju svrhu! Svoju prvu firmu sam započeo dok sam spavao ispod mosta, imao sam jedan dolar i san…”

Ok, hajde da promenimo kanal…

“Ti si predivno ljudsko biće. Sve je savršeno u vezi tebe. Seme zna da treba da bude drvo. Sve što mu je potrebno je plodna zemlja i voda i od malenog žira izrašće predivni stameni hrast. Ti si poput tog žira, sve što je potrebno je da zalivaš sebe ljubavlju i da posadiš sebe u toplu, plodnu zemlju samoprihvatanja, a tvoja božanska intuicija će sama uraditi sve ostalo. Ti si potpuno ok i ako voliš sebe, to će se manifestovati vidu savršene ljubavne veze koja čeka samo tebe. Ako veruješ u svoju unutrašnju vrednost, to će se manifestovati kao bogatstvo i izobilje…”

Am, ne sviđa mi se ni ovaj program.

Ok, oba ova primera predstavljaju karikature i ekstreme, ali istovremeno oslikavaju dva glavna polariteta između kojih se klackaju skoro svi programi i metode samopomoći.

Sa jedne strane imamo preduzetnike, vlasnike milionskih biznisa i bivše sportiste koji stavljaju akcenat na akciju. Nije bitno kako se osećaš, nije bitno šta misliš, bitno je da radiš, radiš, radiš i uspeh će neminovno doći. Normalno je da ne spavaš, normalno je da si pod stresom, normalno je da izgaraš, to tako izgleda kada se gradi imperija!

Istina je da bez muke nema nauke i da za sve što je dragoceno u životu moraš da se potrudiš. Ono što ovom pristupu fali je malo nežnosti prema sebi, malo samoprihvatanja, malo prostora da se stvari dogode svojim tempom. Bez malo nežnosti ceo proces dolaska do cilja je poput kazne, mučenje od kog ćemo odustati na prvom koraku.

Sa druge strane imamo spiritualne, new age gurue koji kombinuju više različitih praksi iz potpuno različitih kultura i poručuju nam da stanemo. Da se opustimo. Da prihvatimo sebe. Da budemo jedno sa prirodom. Da dišemo. Da bezuslovno volimo sebe. Da mislimo pozitivno. Sve što ti je namenjeno će doći samo, doći će sa lakoćom, doći će u pravom trenutku, samo ako našteluješ svoje misli na pravu frekvenciju. Ljubav i zahvalnost su sve što ti je potrebno kako bi ostvario svoje snove.

Naravno, treba prihvatiti sebe i voleti sebe. Treba sebi pružiti nežnost i dostojanstvo prilikom grešaka. Treba sebi dozvoliti predah i tretirati sebe sa dužnim poštovanjem. Ono što ovom pristupu fali je malo samokritičnosti, malo brutalne iskrenosti prema sebi i malo hladne doze realnosti. To što bezuslovno prihvatamo sebe ne znači da više nemamo autodestruktivne obrasce. To što smo predivna i vredna ljudska bića ne znači da ne treba da se preispitamo tu i tamo. To što poštujemo svoju intuiciju ne znači kako na umu tako i na drumu. I da, to što razmišljamo pozitivno ne znači da će se sve desiti samo od sebe, ukoliko ne dignemo dupe i ne promenimo svoje ponašanje.

I zato nije sve za svakoga. Ukoliko ste u životu navikli da bičujete sebe, da gurate sebe preko svojih limita, ukoliko je vaš moto da “uvek može bolje”, ukoliko imate grandiozne ciljeve i nerealna očekivanja, privlačiće vas “budući milioneri”. Čitaćete knjige koje vam govore kako da postignete još, još, još i nikada nećete biti zadovoljni. Priču o samoprihvatanju i ljubavi prema sebi ćete radije prepustiti “onim tamo hipicima na poljani”. A baš ta priča je ona koja vam možda treba, kako biste naučili da budete zahvalni sa onim što već imate.

Ukoliko ste u životu navikli da budete maženi i paženi, ukoliko ste osetljiviji na kritiku, nesigurni i ranjivi, ukoliko ste željni toga da neko brine o vama i uplašeni pred izazovima života i odrastanjem, privlačiće vas “deca cveća”. Čitaćete knjige o tome kako ste savršeni baš takvi kakvi jeste i nalazićete načine da izbegnete bilo kakvu odgovornost za sprovođenje neprijatnih, ali neophodnih promena. Držačete se meditacija, manifestacija i kristala, a kritikovanje i preispitivanje ćete radije prepustiti “narcisoidnim toksičnim kapitalistima”. A možda vam baš to treba kako biste malo očvrsnuli i pošli putem razvoja i osamostaljivanja.

Gde god je nečeg previše, nečeg je premalo, a najbolji pristup je onaj u kom postoji balans. Ovaj svet nije surova džungla u kojoj samo lavovi preživljavaju, ali nije ni poljana sa jednorozima koji povraćaju dugu.

 

 

Samopomoć kao proizvod

Tužna istina je da se iza mnogih sadržaja iz oblasti samopomoći krije prodaja: kursevi, knjige, programi, audio snimci vođenih meditacija i hipnoza, duksevi i šolje sa motivacionim porukama, seminari, radionice, retreat-ovi… Gde je prodaja, tu je i marketing, a marketing počiva na istim principima koja god da je oblast u pitanju. Lični rast i razvoj najčešće podrazumevaju stupanje u kontakt sa sopstvenim potrebama i nalaženje načina da se te potrebe zadovolje na konstruktivan način. Međutim, marketing ne operiše na nivou potreba. Marketing radi sa našim željama, a ono što želimo nije uvek i ono što nam je potrebno. Kada ste žedni, potrebna vam je voda. Vašu žeđ ne zanima da li ćete popiti čašu česmovače ili čašu Evian vode obogaćene devičanskim suzama. Vi možete želeti Evian vodu, ali činjenica je da će i česmovača odraditi posao. Evian vodu kupujete zato što želite, ne zato što vam je potrebna. Česmovaču pijete zato što ste žedni. Evian pijete zato što želite da se osećate moćno, bitno, glamurozno, značajno… Česmovača će utoliti vašu fiziološku potrebu za hidratacijom. Evian će utoliti vašu narcističku potrebu za idealizacijom i blizanaštvom sa filmskim zvezdama koje piju Evian.

Isto tako, vi možete želeti ljubav i biti ubeđeni da vam je potreban partner. Možete investirati mnogo novca i energije u kurseve i knjige o tome kako nahvatati partnera. Iza toga može stajati autentična potreba za konekcijom i želja da se život sa nekim podeli. Sa druge strane, iza toga može biti i vaša narcistička potreba za stapanjem, ogledanjem, blizanaštvom i validacijom od strane drugog, jer ne umete da se osećate dobro sami sa sobom ukoliko nemate partnera. U prvom slučaju, kursevi o nalaženju partnera vam mogu pružiti korisne informacije i veštine i pripremiti vas za uzbudljiv svet dejtinga tokom kog ćete naći partnera koji vam odgovara. U drugom slučaju, koliko god da primenjujete ono što ste naučili na kursu, nećete uspeti da nađete zadovoljavajući odnos, zato što problem nije u nedostatku partnera, već u lošem odnosu koji imate sami sa sobom. Vi želite partnera i mislite da vam je preko potreban, međutim, ono što je vašem razvoju zaista potrebno može biti upravo suprotno – da naučite da budete ok sami sa sobom.

Kao što vas u prodavnici niko ne pita: “Da li ste sigurni da želite ovu preskupu vodu, zašto vam je toliko bitan brend, da niste možda samo nesigurni?”, tako vas ni prodavci samopomoći ne pitaju: “Da li ste sigurni da su veštine zavođenja baš ono što vam trenutno treba?”

Industrija samopomoći, isto kao i proizvođači luksuznih mineralnih voda, udaraju na vaše želje i na vaše narcističke potrebe. Pogledajte bilo koju reklamu i videćete da se iza konkretnih benefita često nalazi neki nedostižni ideal: večita mladost, neiscrpna snaga, potpuna kontrola… Isto je i sa industrijom ličnog razvoja. Uostalom, ko od nas ne želi da bude u potpunosti isceljen, da mu čakre budu savršeno poravnate, da se oseća idealno dobro u svojoj koži, da nađe srodnu dušu, da manifestuje veliki novac, da stupi u dodir sa svojom božanskom suštinom i živi život u potpunosti oslobođen od patnje? Ko ne bi voleo da može da leti, bude besmrtan ili da bude svemoguć?

Realistična obećanja nisu dovoljno sexy za marketing.

Da li biste pre platili kurs “Kako da nađete idealnu ljubav” ili kurs “Kako da prihvatite da nijedna ljubav nije idealna?”.

Da li biste pre platili kurs “Kako da se zauvek oslobodite straha” ili kurs “Kako da držite strahove pod kontrolom kroz dugotrajno vežbanje novih veština i disciplinu?”

Da li biste pre platili kurs “Potpuno iscelite svoju traumu i izbrišite je iz vašeg tela i duše” ili kurs “Kako da naučite da živite sa svojom traumom, rastete oko nje i ne dozvolite da vam utiče na život”?

 

 

Zamke narcizma

Narcizam je sadržan u svemu što radimo. Svako od nas ima narcistički sektor ličnosti koji je zadužen za naše osećanje lične vrednosti i za ideale ka kojima stremimo. Narcizam je kao guzica, svako je ima i svakome je teško da je sagleda, čak i u ogledalu. Svako od nas ima narcističke potrebe. Kada nam ih neko ispunjava, osećamo se dobro. Kada ih ispunjavamo sami sebi, bez toga da povređujemo druge, osećamo se odlično. Međutim, ukoliko nismo svesni ovih potreba i ukoliko ih ne držimo pod kontrolom, one mogu da nam potpuno iskrive sliku realnosti. Ukoliko nemamo dovoljno stabilan i internalizovan osećaj lične vrednosti, bićemo lako izmanipulisani od strane bilo koga ko svojim porukama hrani naše narcističke potrebe. Ako želite da budete otporniji na marketinške poruke samoproklamovanih gurua, morate upoznati sopstveni narcizam i sopstvene narcističke potrebe.

 

Zamka stapanja

“Svi smo jedno, svi smo povezani, svi smo jedan organizam” – Na jednom nivou, ovo jeste tačno. Svi smo deo nečeg većeg. Svi mi pripadamo čovečanstvu i ovoj planeti. Povezani smo sa stvarima koje su veće i trajnije od nas i ta ideja nam uglavnom donosi mir. Međutim, ukoliko potpuno previdimo da smo istovremeno i odvojena, samostalna bića, možemo upasti u zamku stapanja. Stapanje sa idealizovanim self-objektom je jedna od narcističkih potreba. Osećamo se dobro, vredno i bezbedno kada smo jako bliski sa nekim kroz koga se definišemo ili kada smo deo neke kohezivne grupe. Međutim, kada želja za stapanjem počne da narušava naše i tuđe granice, onda smo u problemu. Postajemo zavisni od pojedinca ili grupe sa kojom želimo da se stopimo, spremni smo na sve kako bi nas neko “primio u okrlilje” i postajemo meta za manipulaciju. Moguće je biti deo nečeg većeg i istovremeno zadržati sopstvene granice. Svaka ćelija ima svoju membranu, a opet, deo je organizma.

 

Zamka idealizacije

“Sve je savršeno u vezi tebe, na pravom si mestu gde treba da budeš, u tebi je božanska iskra, sve je kako treba, sve je deo velikog plana.” Ok, složiću se sa time da je prihvatanje sebe i prihvatanje realnosti neophodno kako bismo uopšte mogli da idemo putem razvoja. Međutim, ukoliko se prihvatanje pretvori u izgovore ili u toksičnu pozitivnost, upadamo u zamku idealizacije. Svakome od nas prija ideja savršenstva, zato što smo ga, nekada davno, iskusili. Dok smo bili u majčinoj utrobi, sve potrebe su nam bile zadovoljene. Kada smo se rodili, od nas se nije očekivalo ništa osim da postojimo, a naše potrebe su (nadajmo se) zadovoljavali drugi. Bilo je lepo, ali to se više nikada neće ponoviti. Razvoj zahteva suočavanje sa teškoćama, podnošenje određenih frustracija i konstantno suočavanje sa nesavršenostima ovog života. Ukoliko to odbijamo da prihvatimo, nismo u kontaktu sa realnošću. Zamka idealizacije takođe vreba u porukama tipa “postani milioner”, “nađi savršenu vezu”, “postigni apsolutni mir”, “uvek budi srećan”, “ostvari sve svoje potencijale”, “promeni svet”… Grandiozni ciljevi i nerealistična očekivanja su zavodljivi i primamljivi, ali uglavnom nas vode u razočarenje. Ideali nisu tu da budu stoprocentno realizovani, to nije moguće. Oni su tu da budu smernica. Ideali su kao duga, uvek ostaju na istoj udaljenosti od nas, koliko god dugo da hodamo ka njima. Sa svakim ostvarenim potencijalom, otvara se čitavo polje novih, neostvarenih potencijala, jer “uvek može bolje”. I zato, ne pokušavajte da “iscelite” sopstvenu nesavršenu ljudskost.

 

Zamka ogledanja

“Važno je da budeš viđen i čut, važno je da izraziš, važno je da imaš svoj glas, važno je pokažeš svoju autentičnost u punom sjaju ovome svetu, nemoj se skrivati, nemoj gušiti svoju energiju, nemoj se smanjivati za druge, uvek i svuda b-e-s-k-o-m-p-r-o-m-i-s-n-o budi ono što jesi…” Naravno da ne treba da sputavamo sebe, niti da se stidimo onoga što smo. Kada neko drugi pokuša da nas ograniči ili postidi, to ne treba da dozvolimo. Sa druge strane, ne treba ni da pravimo spektakl od sebe, jer onda upadamo u zamku ogledanja. Ok, istina je da živimo u svetu društvenih mreža, u svetu influensera, networkinga i marketinga. Od nas se očekuje da umemo da ispromovišemo sebe, svoje talente, svoj uspeh i svoje rezultate. Složiću se sa time da je dobro da umemo da pohvalimo sebe i da osećamo zdrav ponos na svoj napredak. No, važno je i da umemo da postojimo i “samo za svoje oči”. Naravno, prija nam tuđa validacija, prijaju nam pogledi, prija nam pažnja, prijaju nam lajkovi, prijaju nam pohvale, ali hej, nećemo umreti bez njih. Drugi ljudi nisu naša publika, a naša vrednost postoji i kada je niko ne gleda. Nije svaka naša ideja toliko genijalna da baš svi moraju da je vide. Ne moramo baš svaku našu emociju odmah da izrazimo pred svima u punom intenzitetu. Ne moramo da delimo baš svaku našu misao istog trenutka. Ne moraju svi da znaju kakvu kafu pijemo, kada i kako meditiramo, koliko nam je lepo u vezi, do kojih novih saznanja smo došli i koliko smo uspešni, posvećeni i produhovljeni, jer to sve valjda radimo zbog sebe, a ne zbog validacije drugih. Pohvalite se tu i tamo, zaslužili ste. Promovišite vaš rad i vaše rezultate, oni govore za vas. Ali ne zaboravite, ukoliko vam je previše stalo do toga da budete “viđeni i čuti”, to samo znači da ne umete da vidite, čujete i vrednujete sebe onda kada ste bez publike.

 

Zamka blizanaštva

“Prošao sam isto što i vi. I ja sam bio uplašen, mali i nesiguran. I ja sam bio siromašan. I ja sam imao višak kilograma. Ukoliko želite da postignete to što sam ja postigao, slušajte mene…”

Povezujemo se na nivou sličnosti. Dobro se osećamo kad neko liči na nas. Svi smo mi ljudska bića i po nečemu ličimo jedni na druge. Deljenje iskustava je korisno i značajno. Možemo učiti iz tuđih grešaka i možemo učiti iz tuđeg oporavka. Ali nismo svi isti. Naša iskustva mogu biti naizgled jako slična, ali fundamentalno vrlo različita. Mnogi autori iz oblasti samopomoći se oslanjaju na lično iskustvo, međutim, to što je nešto pomoglo nekome, ne znači da će i vama. Uzmite sa rezervom svakoga ko tvrdi da je njegov način jedini način. Ne možete biti isti poput autora neke knjige ili programa i ne treba stremiti ka tome, u suprotnom, samo ćete se osećati neadekvatno i pitaćete se “Kako njemu to uspeva, a meni ne? Šta on ima što ja nemam?” Zamku blizanaštva ćete izbeći tako što ćete prihvatiti da koliko god da smo slični, takođe se po nečemu uvek razlikujemo. Pokažite razumevanje prema ljudima čiji je put isceljenja drugačiji od vašeg, nemojte osuđivati ljude koji ne žive kao vi i klonite se svakoga ko to radi. Praktikujte ono što vam odgovara i ono što vam donosi merljive rezultate.

 

Zamka benignog rivalstva

“Ne napredujete zato što ste u otporu. Ne napredujete zato što ne volite sebe zaista. Ne napredujete zato što ste lenji. Ne napredujete zato što niste dovoljno verovali. Ne napredujete jer odbijate da se prepustite. Ne napredujete jer niste iscelili traume vaših predaka. Ne napredujete zato što volite vaš bol. Ne napredujete jer se plašite nepoznatog…” Da, otpori su sastavni deo svake promene i tu su sa razlogom. Otpore ne treba osuđivati, treba ih razumeti. Svima nama prija kada nam se neko nežno suprotstavi kako bi nas usmerio, jer to znači da mu je stalo do nas. I sami smo skloni da se suprotstavljamo drugima onda kada mislimo da neko nešto radi pogrešno i da bi moglo bolje, tada se osećamo vredno i potrebno. Međutim, kada bi prosto ukazivanje na to “šta neko radi pogrešno” dovodilo do trenutne promene, svi bismo svima bili učitelji. Sadržaji iz oblasti samopomoći nam mogu izlistati neke uobičajene otpore i mogu nam pomoći da prepoznamo koji bi mogli da se odnose na nas. Mogu nam ponuditi generičke odgovore o tome kako se koji otpor prevazilazi. Međutim, nekada to nije dovoljno. Koliko god neko insistirao na tome da morate da se “prepustite”, vama to ne uspeva. Koliko god neko ponavljao da “morate da volite sebe”, vi niste sigurni kako se to radi. Na kraju se osećate još gore u vezi sebe, zato što vam nešto ne ide.

 

Zamka efikasnosti

“Samo vizualizuj i ostvariće se. Budi specifičan po pitanju svojih ciljeva i oni će doći. Svaki dan govori sebi kako se tvoj cilj već ostvario i on će se manifestovati. Ponavljaj afirmacije i slušaj meditacije dok ne poveruješ u reči koje čuješ…” Vera u uspeh i vera u sebe predstavljaju bitne komponente razvoja. Ne možemo ići ka nečemu, ukoliko ne mislimo da to zaista zaslužujemo. Ne možemo naći ljubav, ukoliko ne mislimo da smo vredni ljubavi. Ne možemo zaraditi novac, ukoliko ne mislimo da je naš rad vredan toga da ga neko plati. Ne možemo ostvariti ciljeve ukoliko ih nismo dobro postavili. Ne može nam niko ništa dati, ukoliko to ne tražimo. I da, osećamo se dobro kada vidimo da je neko spreman da ispuni naše želje i naše potrebe. Kada zamolimo nekoga da nešto uradi, a on onda to i uradi, to čini da se osećamo vredno i bezbedno. Daje nam osećaj kontrole nad situacijom. Nažalost, ne živimo u univerzumu gde se svaka želja ispunjava samo zato što smo najlepše zamolili. Neki naši zahtevi su prosto nerealni. Neke želje zahtevaju da se pomučimo kako bi se realizovale. Priča o manifestovanju je najzavodljivija onda kada je mnogo akcenta stavljeno na reči, a nedovoljno na  akciju i okolnosti. Tako postavljena, ova priča nas vraća u stanje detinjeg narcizma, stanje u kom je dovoljno da zakmečimo i roditelji će zadovoljiti naše potrebe. Univerzum nije roditelj koji prinosi i donosi. Univerzum je više kao nezainteresovana šalteruša koji kaže: to što hoćeš je tamo, pođi ka tome i možda ćeš ga dobiti.

 

Zamka naštimovanosti

“Pozitivne emocije i pozitivne misli privlače pozitivne događaje. Ako vibriraš na frekvenciji ljubavi i zahvalnosti, u svoj život ćeš privući ljubav i izobilje. Negativne misli privlače negativne događaje. Ako vibriraš na frekvenciji stida, oskudice i straha, privućićeš toksične veze i siromaštvo…”

Priča o zračenju i privlačenju može biti vrlo opasna, jer može dovesti do toga da potpuno zanemarimo faktor sreće, da krivimo sebe za sve loše što nam se dešava i da verujemo da smo svojim mislima privukli nedaće. Sa druge strane, ova priča nam je privlačna zato što nas takođe vraća u detinje stanje primarnog narcizma, stanje u kom su roditelji mogli da naslute naše potrebe i pre nego što bismo ih izgovorili. To nije proizilazilo iz zračenja i privlačenja, već iz empatične povezanosti koju formiramo sa značajnim drugima. Osećamo se dobro kada nam neko odgovori na potrebe koje još nismo izrazili. Osećamo se dobro kada nam deluje kao da je ceo Univerzum sinhronizovan sa nama i našim mislima. To nam da je osećaj vrednosti, sigurnosti i kontrole. Međutim, Univerzum ne čita naše misli, a ne čitaju ih ni drugi ljudi. Nekad se stvari poklope i to nazivamo sinhronicitetom. Što više razmišljamo o sinhronicitetu, sve ga više primećujemo.

Naše misli, naše emocije i naše ponašanje jesu povezani. Naše ponašanje je to koje ima uticaj na ono što nam se događa. Ako imamo negativne misli o sebi, to dovodi do osećanja stida i straha od odbacivanja. Naše ponašanje onda ide u pravcu toga da se previše trudimo da se dopadnemo ljudima i da se ne zauzimamo dovoljno za sebe. Na kraju se dogodi to da nas neko iskoristi. Na taj način naše misli i osećanja utiču na stvari koje nam se dešavaju. Međutim, između misli i nekog događaja postoji čitav uzročno-posledični niz odluka koje donosimo. Dovoljno je da osvestimo taj niz i promenimo jednu od tih odluka i promenićemo ono što nam se dešava. Na kraju dana, naše ponašanje je ono što utiče na događaje oko nas, a ne naše misli ili emocije. Misli i emocije nemaju moralnu vrednost, ponašanje je to koje je podložno moralnom sudu. Ovladavanje svojim emocijama i svojim mislima ne podrazumeva da više nikad nemamo negativne misli ili negativne emocije. To samo podrazumeva da možemo svoje misli i emocije da uskladimo sa ponašanjima koja su u našem najboljem interesu bez ugrožavanja drugih.

 

Sveci nad svecima

Ako malo bolje pogledate, i mnogi motivacioni govornici, autori iz oblasti samopomoći i spiritualni gurui i sami često padaju u zamke sopstvenog narcizma ili pribegavaju manipulacijama kako bi vas pridobili udarajući na vaše narcističke slabosti.

Pozivaju vas da se priključite njihovom plemenu osvešćenih i manipulišu vašom potrebom za stapanjem.

Predstavljaju sebe kao savršeno popakovane i sređene individue i vama obećavaju isto čime manipulišu vašom potrebom za idealizacijom.

Govore vam kako su i oni nekada bili kao vi, čime manipulišu vašom potrebom za blizanaštvom, a neretko i obezvređuju ljude koji se ne slažu sa njima.

Insistiraju na ličnom marketingu, promovišu sebe i sve što rade u stalnoj potrazi za validacijom čime zadovoljavaju svoju potrebu za ogledanjem, a vašom potrebom za ogledanjem manipulišu tako što vam govore ono što želite da čujete, kako biste se osećali prepoznato.

Neprestano vas teraju da se preispitujete i insistiraju na svom metodu, čime zadovoljavaju vašu potrebu za benignim rivalom i svoju potrebu za efikasnošću.

Pišu o temama koje su aktuelne, neprikidno ponavljaju istu poruku na različite načine i stvaraju vam osećaj kao da ste naišli na njih u pravom trenutku. Na taj način manipulišu vašom potrebom za naštimovanošću.

 

 

Zamke šizotipije

U psihologiji, šizotipija je teoretski koncept koji predstavlja kontinuum karakteristika ličnosti i iskustava koji se prostiru od normlanih disocijativnih i imaginativnih stanja do ekstremnih stanja uma i svesti koje povezujemo sa psihozama i šizofrenijom. Na normalnom kraju kontinuuma možemo videti osobu koja je sklona sanjarenju, izrazito otvorena sa razne spiritualne ideje, pomalo ekscentrična, pomalo povučena, ali generalno funkcionalna. Na drugom, patološkom kraju kontinuuma možemo videti osobu koja pokazuje znake šizotipalnog poremećaja ličnosti:

-Osoba je izolovana i nema bliske veze izvan porodice

-Afekat je ograničen, zaravnjen ili prosto preteran i neprikladan, osoba pokazuje čudne emotivne reakcije

-Trajna i uporna socijalna anksioznost

-Netačno tumačenje spoljnih događaja, ideje da neki slučajni događaji nose duboko lično značenje

-Specifično, neobično i ekscentrično razmišljanje, ponašanje ili manirizmi

-Sumnjičavost, paranoidne ideje i konstantne sumnje u lojalnost drugih

-Vera u specijalne moći kao što su telepatija ili sujeverje

-Neobična perceptivna iskustva tokom kojih osoba čuje glasove ili vidi nekoga ko nije tu

-Specifično i ekcentrično oblačenje, čudno i nelogično uklopljena odeća (perjana jakna i šorc, 5 ručnih satova na jednoj ruci, tri tašne, šešir od folije…)

-Specifičan način govora, nejasni i čudni obrasci govora, trabunjanje uz mnogo digresija i preteranu upotrebu metafora

Zašto pričamo o šizotipiji i šizotipalnom poremećaju ličnosti kada pričamo o zamkama samopomoći? Zato što mnogi izvori samopomoći na koje možemo naići danas propagiraju ideje koje bismo najblaže rečeno mogli okarakterisati kao neproverene, a najgrublje rečeno mogli okarakterisati kao šizofrene i odcepljene od realnosti. Prema istraživanjima, šizotipalne crte ličnosti su najzastupljenije među pripadnicima nepriznatih verskih grupa, različitih sekti i drugih new-age zajednica (Personality and cognitive predictors of New Age practices and beliefs Miguel Farias, Gordon Claridge, Mansur Lalljee, Department of Experimental Psychology, University of Oxford, South Parks Road, Oxford OX1 3DW, United Kingdom). Zanimljivo je da ove crte nisu toliko izražene kod ljudi koji pripadaju nekim tradicionalnim i priznatim verskim zajednicama. Istraživanja su takođe pokazala da religioznost i spiritualnost imaju pozitivan uticaj na opšte mentalno zdravlje, onda kada se praktikuju u okviru tradicionalnih religija koje pružaju struktruru, podršku i zajednicu. Spiritualnost i religioznost unutar nepriznatih pokreta, kultova, sekti i nedefinisanih new-age zajednica su se ispostavile kao ne tako dobre po mentalno zdravlje. Zaključak priče – nije bitno u šta veruješ, već kako veruješ.

Religioznost i spiritualnost treba da nas približe jedni drugima i da nam pomognu da lakše prihvatimo realnost i da se bolje nosimo sa izazovima života. Oni nam mogu pomoći da se osetimo kao deo nečeg većeg, da vidimo širu sliku i da nađemo smisao i značenje.

Religioznost i spiritualnost koje nas izoluju od šire zajednice, koje dele ljude na “probuđene” i “neprobuđene”, koje daju bizarna objašnjenja i značenja regularnim događajima, koja nas odcepljuju od realnosti i zatvaruju u male, uske krugove istomišljenika – ovakve grupe i gurui mogu samo da nam oštete mentalno, a nekad i fizičko zdravlje. Zbog toga, mnogi pripadnici new-age pokreta na kraju završe kao hrišćanski fundamentalisti koji svoje new-age iskustvo opisuju kao “đavolju rabotu”.

Teško je odoleti detinjoj potrebi da u život unesemo malo magije. Kada smo očajni, spremni smo da poverujemo u to da su naši fizički simptomi znak spiritualnog buđenja, da su naši problemi sa zdravljem u stvari duboke poruke naših predaka ili “trauma koja se odpušta iz tela”, (trauma ima telesnu komponentu, ali ona nije kamen u bubregu koji se na taj način odpušta iz organizma). Spremni smo da poverujemo u to da će kristali, prirodni sokovi, hladni tuševi i mantre rešiti sve naše probleme. Spremni smo da poverujemo da su naši čudni snovi poruke od astralnih bića i da je piramidalna šema put koji nam je suđen kako bismo se obogatili. Spremni smo da uzmemo neproverene psihodelike i da stvari koje smo videli tokom “tripa” previše bukvalno tumačimo kao poruke onostranog.

Ukoliko nismo dovoljno oprezni, nešto što je trebalo da bude alat za naš boljitak sada postaje stil života, “apsolutno isceljenje” postaje samo sebi svrha, a vera u kvazi-naučna i kvazi-spiritualna uverenja postaje noseći stub našeg identiteta. U želji da se osetimo povezanije, na kraju završavamo izolovani.

 

 

Šta raditi? Pažljivo birajte izvore!

Samopomoć, iako se tako zove, ipak uključuje neko spoljašnje vođstvo – knjigu, online kurs, blog, YouTube kanal.

Budite jako pažljivi kada birate ove izvore. Čitajte i slušajte proverene autore: psihologe, psihoterapeute, naučnike, filozofe. Istažite kredibilitet vaših izvora i uzimajte sve sa rezervom. Živimo u svetu u kom stomatolozi postaju motivacioni govornici, kiropraktičari postaju spiritualne vođe, a vračare dele vrlo ozbiljne medicinske savete i preporuke. Ako ne biste dozvolili nekome ko nema specijalizaciju iz kardiohirurgije da vam radi operaciju na otvorenom srcu, zašto bi vam neko ko nema diplomu neke humanističke nauke ili višegodišnju obuku u okviru neke priznate institucije govorio kako da živite? Dakle, izbegavajte sledeće:

Izbegavajte sve što nudi brza, transformativna i magična rešenja. Promena može biti nešto brža i nešto lakša onda kada smo za nju spremni, ali nikada ne ide preko noći. Uvid u neko neosvešćeno uverenje i nova perspektiva mogu delovati kao magija. Odpuštanje neke potisnute emocije zaista donosi olakšanje. Te stvari u nama bude jedan fenomenalan osećaj, ali su daleko od transformacije – nema tog uvida koji od vas može magično da napravi novu osobu. To može samo predani rad i promena ponašanja. Promena ponašanja nije “lagana, intuitivna i zabavna”. Ona je kao plivanje uzvodno dok se odupirete struji vaših otpora. Kada pogledate unazad vaše “pre” i “posle” slike će zaista izgledati kao da ste prošli transformaciju. Ali vi ćete i dalje biti ista osoba. Autentičnost nije ono što vam dolazi lako i prirodno. To što vam dolazi lako i prirodno su uglavnom vaše kontraveštine, vaši jako dobro uvežbani načini da pobegnete od sopstvene autentičnosti.

Izbegavajte sve što obećava večiti mir, sreću, blagostanje i potpunu slobodu od bola ili patnje, jer to nije realistično – ovakvi programi se samo obraćaju nezrelom delu vas koji i dalje sanja o magičnom rešenju i koji ne želi da prihvati realnost. Najbolje što iko od nas može da očekuje na ovoj planeti je život u kom malo više uživamo u lepim stvarima, malo bolje podnosimo patnje koje su neminovne, preduzimamo akciju u pravcu razvoja, u stanju smo da iskusimo pun spektar emocija i možemo da koliko-toliko razumemo šta nam one poručuju.

Izbegavajte sve što previše slobodno barata terminima kao što su: ljubav, istina, autentičnost, manifestovanje, zračenje, privlačenje, frekvencija, vibracija, životna sila, isceljenje, itd. Sve su ovo apstraktni pojmovi koji imaju različita značenja za svakog od nas i jako je lako izgubiti se u njima ili završiti u začaranom krugu cirkularnih definicija. “Isceljenje je ljubav, a ljubav je istina…” i slične sintagme zaista mogu biti tačne na nekom filozofskom nivou, ali one vam ne govore šta da radite, ne govore vam gde je problem i ne govore vam šta treba da menjate.

Izbegavajte sve što neuspeh objašnjava time što “niste dovoljno jako verovali”. Kada bi se uverenja lako menjala, svi bismo bili gurui.

Izbegavajte sve što ukršta previše spiritualnih praksi različitog porekla. Imajte na umu da su joga, tai-či, meditacija, astrologija, reiki i ostale spiritualne prakse vrlo kompleksne discipline sa dugom istorijom primene u određenom kontekstu. Sve ove prakse imaju svoje pozitivne efekte i ok je ako neka od njih nađe svoje mesto u vašem putu razvoja. Meditacija, joga, ples, disanje, hladni tuševi –sve su to odlični alati za trenutnu emotivnu regulaciju. Više reči o tome će biti u nekom narednom tekstu. Do tada, zapamtite: pravi guru je onaj koji je proveo godine i godine usavršavajući se u jednoj spiritualnoj praksi i retko ćete ga videti da previše slobodno meša babe i žabe.

Sve religije i prakse se oslanjaju na slične principe, koji pomažu samo onda kada se shvate i primene na pravi način, a za to je potrebno vreme, posebno ukoliko prakse dolaze iz druge kulture. Ok je istraživati šta vam odgovara, ali ako kombinujete pet spiritualnih aktivnosti i još uvek tražite šestu, to samo znači vam nijedna suštinski ne pomaže i da je možda vreme da pođete drugim putem.

Izbegavajte sve što barata kvazi-naučnim izrazima i sve što pretenduje da spoji nauku sa nečim što nije priznato, tipa energetska psihologija, astrološka psihologija, kvantna medicina, integracija na nivou metapolariteta, itd.

Izbegavajte sve što od vas zahteva upotrebu supstanci, posebno psilocibina, LSD-a, ajahuaske, iboge, otrova tropskih žaba, itd. Ovo su vrlo moćne supstance za koje jeste dokazano da mogu imati fenomenalne efekte, ali samo ukoliko se koriste u strogo kontrolisanom okruženju pod nadzorom stručne osobe. Podrum, šuma ili žurka nisu strogo kontrolisana okruženja, a vaš novi drugar kog ste upoznali na festivalu nije stručna osoba.

Izbegavajte sve što barata (za vas) previše komplikovanim ili apstraktnim jezikom. Ako nešto ne razumete, koliko god pametno bilo, neće vam pomoći, samo će učiniti da se osećate glupo, neadekvatno i nedostojno.

Znam da zvuči kao kliše, ali ono što uvek možete da uradite da poboljšate svoj život je fizičlka aktivnost, zdrav san i zdrava ishrana. Ako na to dodate i neki neobavezni hobi u kom prosto uživate bez velikih očekivanja i po koji susret sa bar jednom osobom pred kojom se ne stidite – to će već da učini da se osećate povezanije. Ukoliko imate mogućnost da se sklonite od toksičnih ljudi u svom životu ili da se bar emotivno distancirate – to će takođe pokrenuti jednu zdravu promenu. Ako možete da nađete jednu osobu sa kojom ćete biti ranjivi i jednu dugoročno korisnu stvar koju možete da redovno radite, a koja vam ne šteti, već ste na jako dobrom putu.

 

Izvori:

Personality and cognitive predictors of New Age practices and beliefs Miguel Farias *, Gordon Claridge, Mansur Lalljee Department of Experimental Psychology, University of Oxford, South Parks Road, Oxford OX1 3DW, United Kingdom

https://miguelfariasuk.files.wordpress.com/2015/03/11_new_age_personality_paper.pdf

Da, dobro ste pročitali: Narcizam je kao guzica, svi je imamo, nije nam lako da je vidimo i kada teramo druge da je ljube, nastaje problem. Narcizam je, nesumljivo, ključna reč  21. veka. Profesionalci u oblasti mentalnog zdravlja se sve više interesuju za ovu oblast, a horde life-coach-eva, gurua i new-age entuzijasta proizvode sate i sate sadržaja na teme: “Kako prepoznati narcisa”, “Kako se oporaviti od narcističkog zlostavljanja”, “Kako pobediti/iznervirati/uništiti narcisa”… Iako ima mnogo kvalitetnog sadržaja na zadatu temu, trenutno rasprostranjen mainstream pristup narcizmu je problematičan iz više razloga. Narcisi se posmatraju kroz binarnu opoziciju “mi-oni”, gde smo “mi” neki lepi, zdravi, pametni i dobri ljudi, dok su “oni” neki tamo glupi, ružni, bolesni i zli. Međutim, moram da vas razočaram. Nismo ni “mi” tako zdravi, pametni i dobri, a bogami, nismo ni tako lepi. Svi mi imamo naše slabe narcističke tačke, međutim, bitno je šta radimo sa njima.

 

Obrazac ili dijagnoza?

Zalepiti nekome etiketu je lako. Međutim, dijagnoza nije etiketa, a sam narcizam nije dijagnoza. Narcizam je obrazac određenih ponašanja: grandioznosti, arogancije, povlašćenosti, (pasivne) agresije, devalvacije, manipulativnosti, gaslighting-a , nedostatka empatije i stalne, neutoljive gladi za divljenjem drugih. Kao takav, narcizam se može posmatrati kao skup određenih osobina koje se nalaze na kontinuumu. Neki narcisi su manje, a neki više manipulativni. Neki su pasivno, a neki vrlo aktivno, čak i fizički agresivni. Neki su prosto površni i plitki, a neki su vrlo maliciozni i opasni. Odnos sa ovakvom osobom nas polako troši dok ne dođemo u stadijum da se osećamo opustošeno, zbunjeno, sluđeno, depresivno, anksiozno i bezvredno. Za više informacija o tome kako izgleda odnos sa toksičnom osobom, pročitajte tekst: Da li ste meta emotivnog zlostavljanja?

No, hajmo sada biti realni: svako od nas je nekada bio malo manipulativan, malo površan i malo agresivan. Svakome od nas prija divljenje, prija nam kad neko radi ono što želimo i prija nam pažnja. Šta onda razlikuje nas “lepe, dobre i zdrave” od nekih drugih, “ružnih, bolesnih i zlih?” Razlikuje nas samo i isključivo prava mera. U redu je uživati u divljenju drugih, ali nije u redu obezvređivati druge kako bismo se osećali dobro. U redu je verovati u to da smo dobri u svom poslu, ali nije u redu nerealno insistirati da smo bolji od svih drugih. U redu je nekad skrenuti pažnju na sebe, ali nije u redu kada zbog naše grandioznosti drugi ne mogu da dođu do izražaja. U redu je tražiti da nam neko ispuni neku potrebu, ali nije u redu insistirati, praviti scene ili vređati osobu ukoliko nam je rekla “ne”.

A šta je sa dijagnozom? Narcistički poremećaj ličnosti je psihijatrijska dijagnoza koja se dodeljuje ukoliko osoba trajno i konzistentno ispoljava narcističke crte, ukoliko njeni narcistički obrasci utiču na više oblasti života (posao, veze, prijateljstva) i ukoliko osoba usled svega toga pati. Pritom, važno je napomenuti da dijagnoza nije etiketa. Dijagnoza je prvi korak ka pružanju pomoći. Doktor dijagnozu daje pacijentu, kako bi pacijent znao šta mu je i kako bi lečenje moglo da počne. Doktor NE DAJE pacijentovu dijagnozu drugima, kako bi drugi mogli da lepe etiketu na nekoga. Dakle, dijagnoza se dobija kada neko pati i kada se obrati za pomoć. Zbog toga mnogi narcisi nikad nisu i nikada i neće dobiti dijagnozu. Oni ne vide sopstveni narcizam kao izvor njihove patnje. Ovo ne znači da je narcisima super u životu. Njihova patnja je duboka, bolna i teška, toliko bolna da se ni oni sami ne usuđuju da je priznaju sebi. Patnja narcisa, iako intenzivna, nije vidljiva drugima, nije vidljiva čak ni njemu samom. Ono što je vidljivo je patnja koju nanosi drugima.

 

Struktura narcističke ličnosti

Strukturu narcističke ličnosti je relativno lako zamisliti. U centru narcisove ličnosti nalazi se duboka nesigurnost, osećaj potpune bezvrednosti, sram, jaka anksioznost i strah. Ispod svih slojeva narcističke grandioznosti i arogancije, nalazi se jedno uplašeno, povređeno, zapostavljeno, a neretko i zlostavljano dete. Ovo dete, koje je nekad davno bilo zapostavljeno ili obezvređeno od strane svojih roditelja i okoline, kako bi se zaštitilo od razarajućeg bola, gradi lažnog sebe, lažni self i pre nego što je pravi self imao šansu da se potpuno formira. Ovaj novi self će biti jak, lep, uspešan, savršen i idealan. Tada više niko neće moći da ga povredi, odbaci ili obezvredi. Sva energija se ulaže u građenje kompenzacija: akademski uspeh, materijalni uspeh, uspeh u sportu, uspeh u svetu kriminala, uspeh u odnosima i gaženje preko leševa da se ostvari naumlljeno. A šta se dešava sa pravim selfom? Pravi self ostaje u podrumu, u istom stanju u kom je bio kada ga je narcis nekada davno zaključao u podrum. Godinama kasnije, narcisov pravi self ostaje povređeno, obezvređeno, zapostavljeno dete. Dete koje je kažnjeno. Dete koje je odbačeno. Dete koje očigledno “nije bilo dovoljno vredno ljubavi” i dete koje je “samo krivo za sve što je podnelo, jer nije bilo dovoljno dobro”. Kao što vidimo, narcis nema nimalo saosećanja prema tom detetu koje je nekad bio. Narcis to dete krivi za sve i zbog toga ga drži u podrumu, daleko od sebe i drugih. Dakle, narcis u suštini mrzi jedini deo sebe koji je stvaran, a svaki susret sa tim delom je užasno bolan. I najmanji dašak kritike, osude, krivice ili sramote u narcisu budi ogroman bol i bes. Kad god ne dobija pažnju i validaciju, narcis se oseća jadno i bezvredno. Iako i najmanji okidač pokreće burne detinje emocije, narcis nije ni svestan da u njegovom podrumu čuči jedno povređeno dete. Budući da nema empatije prema sebi, narcis je ne može imati ni prema drugim ljudima. Međutim, iako je pravi self zatvoren u podrumu podsvesti, on i dalje upravlja narcisovom ličnošću. To nadureno dete nikada ne odrasta i nastavlja da insistira na tome da njegove potrebe bude ispunjene. Nažalost, budući da potrebe nisu osvešćene i da se ne zadovoljavaju na zdrav način, ostaje večita glad za “još”.  Narcis može imati 50 godina, ali dete u njemu i dalje ima tri godine i traži od drugih sve ono što bi trogodišnjak tražio.

 

Narcističke potrebe

Narcističke potrebe nisu nikakve posebne potrebe. Svi mi imamo ove potrebe, a ukoliko su ove potrebe optimalno zadovoljene u detinjstvu od strane roditelja (ni premalo, ni previše), formiraćemo zdrav “narcistički sektor ličnosti”. Narcistički sektor ličnosti je u suštini trezor u kom je pohranjena naša lična vrednost. Ukoliko su roditelji umeli da odgovore na naše narcističke potrebe u pravoj meri, mi ćemo moći da formiramo zdrav self. Formiraćemo svest da smo odvojena bića vredna ljubavi i poštovanja. Bićemo svesni svojih kvaliteta i mana. Bićemo svesni da i drugi postoje nezavisno od nas, da i drugi ljudi imaju svoju vrednost i moći ćemo da im pružimo elementarno poštovanje. Nećemo raditi drugima ono što ne želimo da čine nama. Ukoliko su nam narcističke potrebe u detinjstvu optimalno zadovoljene, kasnije u životu ćemo lakše podnositi kada nam neko te potrebe frustrira. Nosićemo svoju vrednost u sebi i delićemo je sa drugima bez straha od toga da će naš izvor vrednosti presušiti. Sebe ćemo smatrati dovoljno dobrim i samim tim, bićemo dobri ljudi. Dakle, koje su to narcističke potrebe i gde nastaje bug?

 

Potreba za stapanjem sa idealizovanim self-objektom

Iiiiidemo, stučna terminologija! No, ako se stavimo u poziciju malog deteta, neće nam biti teško da skapiramo ovu potrebu. Dakle, dete je svojih prvih devet meseci provelo unutar majke, u skoro idealnoj sredini gde su mu sve potrebe bile zadovoljene i gde je naizgled bilo zaštićeno od svih opasnosti. Nakon rođenja, deca ulaze u čudan i veliki svet zvukova, boja i raznih spoljnih i unutrašnjih senzacija koje izazivaju strah. Ovaj strah se smanjuje nežnim, empatičnim i bliskim kontaktom sa majkom. Budući da su deca zavisna i upućena na majku, na samom početku ne postoje jasne granice gde dete prestaje, a gde majka počinje. Dete zbog toga nema jasan i nezavisan osećaj sebe, ono oseća sebe u zavisnosti od toga kakav odnos ima sa majkom. Zbog toga je majka prvi self-objekat, prva stvar koja postoji izvan nas, a koja nam pomaže da shvatimo ko smo to mi. Pošto je dete malo i nesposobno, a majka velika i sposobna, dete ima osećaj da je majka idealna, da je ona savršeno biće koje odgovara na sve njegove potrebe. Zbog toga, prvi self-objekat je idealizovan, čak i kad je daleko od idealnog. Svako dete mora da idealizuje roditelja, jer je zavisno od njega. Kada bi u tom ranom, delikatnom periodu dete spoznalo da roditelj nije savršen, to bi bio preveliki izvor frustracije i straha, jer dete ne može da se osloni na sebe. Takođe, budući da je majka u potpunosti upućena na dete i zadovoljava mu sve potrebe, dete sebe vidi kao centar univerzuma. Dovoljno je da zakmeči i neko će doći da ga poneguje. Zašto bi iko ikada želeo da napusti ovakvu savršenu simbiozu?

Nažalost, ili na sreću, razvoj se kreće u pravcu individuacije. Ako je majka dovoljno dobra (ali nikako savršena), dete vremenom, kroz pravu meru frustracije koja dolazi u pravi čas, počinje da shvata da je ono ipak odvojeno biće. To ga neće sprečavati da i dalje želi da se stopi sa majkom. Majka je ta koja će svojim ponašanjem, na pravi način koji nije traumatičan, dati detetu do znanja da ona ima svoje granice i da koliko god su bliski, postoje sfere života u kojima dete ne može da učestvuje sa njom. Dete će to frustrirati, ali vremenom će prihvatiti realnost. Šta se dešava kada potreba za stapanjem nije optimalno zadovoljena, kada je stapanja premalo ili previše?

Ukoliko majka ne pruža dovoljno bliskosti, ukoliko je daleka i hladna, dete će ostati večito gladno stapanja. Pitaće se zašto nije dovoljno dobro i zašto mu majka uskraćuje bliskost? Kasnije u životu, težiće da probija tuđe granice u želji za negom i ljubavlju, a ako i dobije negu i ljubav, nikad mu neće biti dovoljno. Ovo se kod odraslog narcisa manifestuje kao prebrzo i agresivno infiltriranje u tuđe živote i tuđu privatnost, pohlepa i stalan osećaj praznine.

Ukoliko majka zbog sopstvenih narcisoidnih težnji i sama podržava potpuno stapanje i tretira dete kao produžetak sebe, dete će imati problem sa granicama. Biće zavisno od drugih ljudi i njihove validacije i uvek će očekivati od drugih da mu zadovoljavaju potrebe.

 

Potreba za ogledanjem

“Mama, mama, vidi šta sam nacrtao! Mama, vidi kako se spuštam niz tobogan! Mama, vidi kako šutiram loptu!” Deca zaista imaju potrebu da ih neko gleda i da im kaže šta vidi: “Bravo, sine, baš je lep crtež!” Kroz ovo ogledanje deca razvijaju svoj osećaj sebe i svoje vrednosti. “Ukoliko moja velika, divna, idealna majka misli da je moj crtež lep, mora da zaista jeste! A to znači da ja lepo crtam i sad ću da crtam još više i biće mi super dok to radim.” Kroz empatično, brižno, ali i realistično ogledanje, punimo naš trezor lične vrednosti. Međutim, šta se dešava kada imamo previše ili premalo ogledanja?

Ukoliko je majka distancirana i ne pruža dovoljno ogledanja ili stalno ogleda detetu njegove “loše” strane, dete se oseća bezvredno i nebitno. Ostaje večito gladno za tuđom povratnom informacijom i pohvalom, za tuđom pažnjom i divljenjem. Kod odraslog narcisa ovo se manifestuje kroz egzibicionizam i stalnu potrebu da se privuče pažnja radi pažnje. Narcisu nije važno da li je to čime privlači pažnju neki realan kvalitet ili nešto što ima vrednost za druge, nije mu čak ni važno da li je to što radi zaista dobro ili loše. Narcisu je važno samo da ga neko primeti i gleda. “Ako me vide, znači da postojim.”

Ukoliko je ogledanja bilo previše i ukoliko je bilo nerealno, nastaje drugi problem. Deca koja na svaki svoj poduhvat dobijaju divljenje i aplauze razvijaju nerealna očekivanja od života. Kad odrastu, smatraće da je prirodno da dobijaju ovacije na sve što urade i jako će se ljutiti kada ih ne dobiju. Biće grandiozni, arogantni i previše osetljivi na kritiku. Pritom, taj naduvani osećaj sebe neće biti stabilan, kao što nije ni realan. Ovakva osoba će stalno oscilirati između opadajućeg osećaja grandioznosti i rastućeg osećaja bezvrednosti. Aplauzi gube na vrednosti ukoliko ih dobijamo na svakom koraku.

 

Potreba za idealizacijom

Kao što smo već objasnili, dete mora da idealizuje roditelje i potrebno mu je da roditelji idealizuju njega. Vešt roditelj će znati da nežno i postepeno navikne dete na to da niko nije idealan i svemoguć. Naučiće dete da ne postoje stvari kao što su apsolutno savršenstvo i apsolutna bezvrednost. Dete će postepeno shvatati da smo svi mi samo ljudi i da majka ne mora da bude savršena da bi bila dovoljno dobra. Takođe, naučiće i da je ono dovoljno dobro čak i kad nije savršeno, kao i da njegova postignuća  ne moraju biti idealna da bi bila vredna.

Ukoliko je roditelj previše sklon idealizaciji deteta, dete će steći nerealna očekivanja. Zbog toga, kasnije u životu, narcis stvari i ljude deli na idealne i bezvredne. Kada se bude zaljubio u nekog, on će tu osobu smatrati savršenom, kada se razočara, ta osoba postaće bezvredna. Ispoljavaće perfekcionizam i neće umeti da ceni ništa što mu nije apsolutno po volji. Zahtevaće poseban tretman, ljutiće se zato što svet ne može da ispuni njegova nerealna očekivanja, kažnjavaće ljude zato što nisu idealni,  uporno će kroz (pasivno) agresivnu kritiku pokušavati da “popravi” druge kako bi ispunili njegove nerealne standarde i osećaće se jadno kada mu to ne bude išlo za rukom.

Ukoliko je roditelj previše sklon idealizaciji sebe i devalvaciji i obezvređivanju deteta, dete će sebe smatrati bezvrednim i neće umeti da ceni nijedan svoj uspeh. Ako ne postane “over-achiever”, postaće ogorčeno i zavidno, obezvređivaće tuđ uspeh i nabijaće krivicu svima koji su “bolje prošli od njega”. Ovo je karakteristično za pritajene narcise koji su uglavnom zarobljeni u večitoj ulozi žrtve.

 

Potreba za blizanaštvom

Detetu je potrebno da neko bude sličan njemu i da ono bude slično drugima, kako bi se ostvarilo razumevanje i osećaj pripadanja. Deca se sa drugima povezuju na nivou sličnosti. “Želim istu čašu kao ti” ili “Hoću i ja da vozim kola kao tata!” Vremenom, uz pravu meru frustracije, dete će naučiti da smo svi mi različiti, da drugačiji ljudi zaslužuju poštovanje i da je različitost vrednosno neutralna, tj da niko nije manje vredan zato što se razlikuje.

Narcisoidni roditelji retko kada nađu pravu meru u frustriranju ove potrebe. Ili je frustriraju premalo, insistirajući da dete mora biti isto kao oni, ili je frustriraju previše komentarima: “Nikad nećeš biti (fenomenalan) kao ja” ili ”ti si isti (bezvredni) otac.” Obe varijante će dovesti do toga da odrasli narcis ne može da se poveže ni sa kim ko nije poput njega i da nema poštovanja za tuđe različitosti. Narcisi jako teško podnose kada neko ima drugačije stavove od njih. Zbog toga realno je očekivati da ćemo naći narcističke crte kod mnogih rasista, nacionalista, homofoba, šovinista i svih ostalih koji veličaju sebe i obezvređuju druge na osnovu različitosti.

 

Potreba za benignim rivalom

Benigni rival je osoba koja podstiče naš razvoj tako što nam se suprostavlja  i upućuje konstruktivnu kritiku. Koliko god da je deci potrebno pozitivno ogledanje i idealizacija, takođe im je potrebno i da nekad čuju empatičnu i realističnu kritiku koja dolazi iz autentične najbolje namere: “Super je ovo, ali ja znam da ti to možeš bolje” , “Volim te, ali ovo zaista nije ispalo kako treba”, “Ti si dobar dečko, ali ovo ponašanje je neprihvatljivo”…  Na ovaj način, deca uče da postoje stvari ka kojima treba težiti i da to što ih roditelji vole bezuslovno ne znači da ne treba da streme ka poboljšanju i razvoju.

Ukoliko su roditelji previše popustljivi, dete će terati svoje sve dok se ne suoči sa ozbiljnim posledicama i kaznama. Zbog toga, odrasli narcisi uglavnom ponavljaju iste greške, ne obaziru se na upozorenja i tretiraju druge na isti destruktivan način sve dok se ne suoče sa zakonskim posledicama ili nečijom okrutnom osvetom. Nakon toga, modifikovaće ponašenje tek toliko koliko je potrebno kako bi izbegli kaznu – baš poput razmaženog deteta.

Ukoliko je roditelj prerigdni, maligni rival, dete će osećati bezvredno, neće imati utisak da ikada išta može da uradi kako treba i kasnije neće moći da podnese ni najmanju kritiku. Ovakvi narcisi gledaće da u svakoj situaciji ispadnu žrtve, insistiraće na tome da je nepravda učinjena njima i da niko nema prava da ih kritikuje, jer oni sve uvek rade kako treba. Narcis uglavnom ima tendenciju da bude rival i kontrira drugima, verovatno misleći da će ih tako “popraviti” i da je to “za njihovo dobro”. Nažalost, budući da u detinjstvu nije imao benignog rivala, narcis ne zna kako to da uradi na benigan način.

 

Potreba za self-objektnom efikasnošću

Detetu je potrebno da ga roditelj vidi, čuje, uzme u obzir i odgovori na njegove potrebe. Kada dete kaže da je gladno, ono želi da mu majka napravi sendvič. Kada dete kaže da se plaši, ono želi da ga majka zaštiti. Kada dete kaže da je tužno, ono želi utehu. Kada dete traži da majka nešto prestane da radi, ono zaista želi da ona prestane to da radi. Detetu je potrebno da roditelj odreaguje onda kada ono nešto iskaže. Naravno, roditelj ne može biti uvek u potpunosti na raspolaganju detetu i nekad će neminovno morati da kaže “Ne”, “Ne sada”, ili “Ti si već veliki, uradi to sam.” Ukoliko nađe pravu meru, dete će znati da je dovoljno vredno da iskaže svoje potrebe, ali će isto tako znati i da je dovoljno vredno čak kada naiđe na odbijanje.

Ukoliko je roditelj previše efikasan, deca postaju razmažena i kasnije u životu očekuju da imaju apsolutnu kontrolu nad ljudima sa kojima su u odnosu. Zbog toga kod narcisa često primećujemo jaku želju da kontroliše ljude oko sebe i da ih natera da “igraju kako on svira”, a instrumenti na kojima svira su krivica i strah.

Ukoliko roditelj nije nimalo efikasan ili je sklon nabijanju krivice i devalviranju potreba, dete se oseća bezvredno i stiče uverenje da njegova osećanja i potrebe nisu bitni. To u njemu budi frustraciju i bes koji se iskazuju pasivno-agresivno. Kasnije u životu, ono će na odbijanje reagovati tako što će ga naizgled prihvatiti, a onda naći način da se sveti kroz tretman tišinom, nabijanje krivice, zajedljive komentare ili “slučajne” propuste. Ovaj obrazac je karakterističan za pritajene narcise.

 

Potreba za naštimovanošću

Deca nisu uvek u kontaktu sa svojim potrebama, posebno u mlađem uzrastu. Beba ne zna da je gladna, ona samo plače jer joj “nešto smeta”. Malo starija deca postaju razdražljiva kad su umorna, ali uglavnom govore da im se ne spava. Dobar roditelj neke potrebe ume da prepozna i pre nego što ih dete iskaže. Naštimovanost u pravoj meri dete uči da prepozna svoje potrebe, da ih iskaže i da se oseća sigurno i vredno, jer zna da će se neko pobrinuti za njega.

Previše naštimovani roditelj, koji ispunjava detetu svaku potrebu i pre nego što je dete iskaže navići će dete na to da drugi treba da mu “čitaju misli.” Zbog toga, kad odraste, narcis očekuje od drugog da automatski predpostavi šta narcis želi, a ukoliko neko to ne može, sledi drama. Svima su nam poznati slučajevi u kojima muž prebija ženu zato što nije posolila jelo.

Nedostatak naštimovanosti dovešće do nemogućnosti da se sopstvene potrebe prepoznaju, a samim tim, kasnije iskažu. Pošto frustracija potrebe uvek vodi u agresivnost, ovakva deca će kasnije postati neprijatni, džangrizavi ljudi koji ne znaju šta hoće, ali znaju da im sve smeta (agresija okrenuta ka spolja) ili tmurni večiti depresivci kojima niko ne može da pomogne i koje niko ne može da oraspoloži (agresija okrenuta na unutra).

 

Otkrili smo ljubav i guzicu

Hajde, hajde, priznajte sebi gde ste tanki kada je u pitanju ovih sedam potreba. To ne znači da ste nužno patološki narcis. To samo znači da i vi, kao i svi drugi ljudi, imate neke izazove kada  je u pitanju vrednovanje sebe. Svi mi, pa čak i patološki narcisi, patimo od iste boljke: “Ja nisam dovoljno dobar”.

Kapitalizam i kompetitivna narcistička kultura nas teraju da uvek jurimo ka spoljnim uspesima kako bismo se osećali dovoljno dobro iznutra. Ono što razlikuje patološke narcise od ostalih ljudi je to što oni ne mogu i ne smeju sebi da priznaju da se ispod svih kompenzacija osećaju “nedovoljno dobro”. Što ste više u kontaktu sa sopstvenim osećanjem niže vrednosti, biće vam lakše da ovaj problem rešite.

Kao što i sami vidite, narcističke potrebe nisu nerealne. One su samo nezrele i zbog toga njihovo zadovoljenje zavisi od drugih ljudi, što nas stavlja u zavisnu poziciju. Kada god su nam ove potrebe zadovoljene u optimalnoj meri, osećamo se dobro u vezi sebe. Ukoliko nam narcistički sektor nije ozbiljno oštećen, moći ćemo da podnesemo i kada nam neko ove potrebe frustrira. Ukoliko zaista volimo sebe i ukoliko ove potrebe malo modifikujemo i osvestimo, moći ćemo da ih zadovoljimo i sami. Naravno, ukoliko smo u toksičnoj sredini koja uporno frustrira sve naše narcističke potrebe – počećemo da se osećamo bezvredno.

I u tom grmu leži zec!

Interesovanje za narcizam raste, jer je svako od nas imao teško iskustvo sa nekom toksičnom osobom koja nas je gadno povredila. Svako od nas ima onaj jedan raskid od kog ne može da se oporavi. U pokušajima da shvatimo zašto se osećamo tako loše i kako je moguće da je neko bio tako okrutan prema nama, nailazimo na sadržaje o narcizmu. Ti sadržaji su često jako dobri i kvalitetni, ali nisu potpuni. Ti sadržaji nas uglavnom uče da prepoznamo narcizam kod drugih, da zalepimo etiketu i da nekog prebolimo tako što ćemo ga zamrzeti jer je “patološki slučaj”. Međutim, to je samo deo priče. Ono što nas čini podložnim narcističkom zlostavljanju u odraslom dobu je naš sopstveni narcizam, tj oštećenja koja mi imamo u našem narcističkom sektoru. To ne znači da smo krivi za zlostavljanje koje smo prošli  ili da smo zaslužili da nas narcis emotivno opustoši. To samo znači da smo pokušali da kroz odnos sa nekim naizgled idealnim “ukrademo” malo njegovog zlata kako bi dopunili naš trezor vrednosti i tom prilikom naišli na još jednog lopova. Kao što kaže poznati psihoterapeut i filozof Indira Radić: “Lopov lopova uvek poznaje.”

Bilo je jače od mene. No, nazad na temu.

Razmislite malo: Kada neko nema pravu meru u zadovoljavanju svojih narcističkih potreba, taj neko će neminovno ugrožavati tuđe narcističke potrebe. Ako ja stalno moram da ogledam tebe, kada ćeš ti da ogledaš mene? Ako ti stalno probijaš moje granice, da li ćeš mene ikad pustiti iza svojih granica? Ako ja moram da radim sve što ti kažeš, kada ćeš ti da uradiš bar jednu stvar za mene? Ako ja moram da se menjam da bih bio više kao ti, da li ćeš ti ikada promeniti išta da budeš sličniji meni? Ako ja moram stalno da čitam tvoje misli, ko će čitati moje? Ako ti ja nikad nisam dovoljno dobar, da li si ti dovoljno dobar za mene? Kad nema prave mere, ljubavi i uzajamnosti, onda jedna osoba, poput vampira, isisava svoj osećaj vrednosti iz druge osobe, a druga osoba se oseća sve bezvrednije.

Ako ste se ikada opekli u narcističkom odnosu, zapitajte se kojim potrebama ste se vodili?

Idealizovali ste narcisa i poverovali da je savršen za vas: Potreba za idealizacijom

Pomislili ste da je on isti kao vi i precenili ste sličnosti između vas: Potreba za blizanaštvom

Pali ste na komplimente, a kada je krenula devalvacija, i dalje ste žudeli za laskanjem: Potreba za ogledanjem

Smetalo vam je što vas narcis ne pušta bliže i što uvek nešto drži za sebe: Potreba za stapanjem

Uporno ste pokušavali da utičete na narcisa i promenite ga: Potreba za efikasnošću

Pitali ste se kako je moguće da on ne vidi šta vam radi: Potreba za naštimovanošću

Reagovali ste na njegove kritike i prilagođavali se: Potreba za benignim rivalom

 

Ljubav prema sebi i briga o sebi

Ukoliko osećate bugove u vašem narcističkom sektoru, ukoliko prepoznajete da u vašem trezoru lične vrednosti manjka zlata, ne očajavajte. Postoji način da ovde i sada, kao odrasla i sposobna osoba, sami napunite svoj trezor. Taj način se zove ljubav prema sebi.

U zreloj ljubavi između dvoje ljudi nema stapanja. Postoji samo bliskost i intimnost uz održavanje nezavisnosti i ličnih granica. Umesto stapanja sa idealnim objektom, možete sebi pružiti integritet ličnosti. Stopite se sami sa sobom, prihvatite sebe u celosti, pružite povređenom detetu u vama malo saosećanja i oprostite sebi svoje mane. Svi ih imamo.

Očekivati savršenstvo je put ka razočarenju. Umesto idealizacije sebe i drugih, okrenite se idealima i vrednostima. Šta vam je zaista važno u životu? Ka kojim vrednostima težite? Šta je vaš smisao i svrha? Nikada nećete biti idealni, ali ako svoje napore usmerite u neki ideal koji je izvan vas, stremljenje ka tom idealu će učiniti da se osećate vrednim. Da li stremite ka znanju i istini? Lepoti i umetnosti? Kreativnosti? Pravdi? Altruizmu? Kada se bavite onim što vidite kao vredno, ta vrednost postaje deo vas. Znanje, veštine, kreativnost, pravednost, altruizam – to su stvari koje niko nikada ne može da vam uzme.

Lepo je kad vas neko hvali, ali niko nije u obavezi da se oduševljava nad svim što uradite. Ako želite ogledanje, učinite nešto nesebično, vredno i lepo za druge. Podelite svoju vrednost sa drugima, jer vrednost se tako umnožava. Podelite znanje. Podelite talenat. Potrudite se na poslu. Pomozite nekome u nevolji. Pozovite prijatelja za kog znate da je malo usamljen ovih dana. Pružite podršku. Dajte kompliment. Čak i ako vam se niko ne zahvali, vi ćete se osećati dobro kad se pogledate u ogledalo. Ukoliko vam ništa od toga nije dostupno, pokušajte da se setite nekog velikog postignuća na koje ste ponosni i podsetite sebe da ste vi i dalje ta ista osoba. I ne, niste samo “imali sreće”. Svi lični kvaliteti koji su vam tada omogućili uspeh su i dalje deo vas.

Lepo je kad neko liči na nas, ali niko nije u obavezi da bude naš blizanac. Ako vam je potrebno blizanaštvo, pronađite neku grupu podrške. Ako volite ples, idete na ples i pričajte sa drugima koji vole ples. Čitajte iskustva ljudi koji su prošli slične stvari. Gledajte umetnička dela i povežite se sa emocijom umetnika. Čitajte knjige. Povežite se na nivou sličnosti, a onda uživajte u bogastvu koje vam se nudi kada prihvatite da su svi ljudi po nečemu slični, a po nečemu različiti.

Lepo je kad se neko posveti našem razvoju, ali naš razvoj je pre svega naš posao.Ako vam je potreban benigni rival, postavite izazov sami sebi, nađite nekog dobrog mentora i upustite se u proces učenja nečeg novog. Uložite vreme i energiju u svoj razvoj. Kažite sebi: ti si super i volim te bezuslovno, ali znam da možeš i zaslužuješ više. Zaboravite na takmičenje i poređenje sa drugima. Zaboravite na takmičenje sa sobom. Vi niste svoj protivnik, vi ste svoj saigrač. Cilj je prevazići izazov, a ne biti bolji od nekog drugog. Ukoliko vam danas nešto ide bar mrvicu bolje nego juče, to je dovoljno. Razvoj nije takmičenje.

Lepo je kad neko uradi ono što ste mu rekli, ali niko nije u obavezi da bude vaš rob. Ako vam je potrebna efikasnost, oslušnite svoje emocije i potrebe. One vam nešto govore. Da li je došlo vreme da ostavite pušenje? Da nađete novi posao? Savladate novu veštinu? Izađete iz disfunkcionalne veze? Sredite ishranu? Počnete da vežbate? Da se odmorite? Identifikujte šta vam je potrebno, zatražite to sami od sebe, a onda sami sebi, bez izgovora i odlaganja, pružite to što vam je potrebno. Vremenom, naučićete da se pouzdate u sebe, a znate li šta to znači? Imaćete samopouzdanje. Vaš pozitivan primer će sigurno motivisati još nekoga na promene i na taj način ste uticali i na druge.

Ako vam je potrebno da neko primeti vaše potrebe, zaboravite na čitanje misli. Jasno i glasno iskažite šta vam treba. Ukoliko je drugome zaista stalo do vas, on će to zapamtiti i nakon par puta, moći će to da vam pruži i pre nego što budete zatražili. Ukoliko nekad omane, to nije smak sveta. Vi ste dovoljno dobri da možete to i sami.

 

A šta je sa narcisima?

Da li to što razumemo uzroke nečijeg lošeg ponašanja može da opravda samo ponašanje? Da li smo prestrogi prema narcisima? Da li nečija lična patnja opravdava nanošenje patnje drugome? Da li narcis može da se promeni?

I ove dileme su pitanje prave mere. Jedna od smernica koju psihoterapeuti dobijaju tokom svoje edukacije glasi “Saosećamo sa čovekom, ali ne saosećamo sa patologijom.” Mislim da se u ovoj rečenici kriju mnogi odgovori. Možemo saosećati sa onim delom narcisa koji je stvaran. Možemo saosećati sa povređenim detetom u njemu, jer i u svakome od nas čuči jedno takvo dete. Možemo razumeti nečiji bol, bes, strah i sram, jer smo i sami iskusili te emocije. Narcisi nisu bića sa druge planete, i oni su samo ljudi. Da li to znači da treba da pustimo narcise da nas maltretiraju? Naravno da ne. Na nama je da se zaštitimo tako što ćemo naučiti da prepoznamo ove obrasce, izgraditi snažne, pouzdane i neprobojne lične granice, povesti računa o tome kako vaspitavamo našu decu, formirati realistićna oćekivanja i prihvatiti da na ovom svetu postoje teški ljudi sa kojima nikada nećemo moći da imamo dubok, uzajaman i empatičan odnos. Sa druge strane, nije na nama da takve ljude prevaspitavamo, kažnjavamo mimo zakona, menjamo ili progonimo. Bilo bi narcisoidno sa naše strane raditi tako nešto. Ono što možemo je da negujemo civilizovanost i empatiju u našim odnosima, zastupamo prave vrednosti i put razvoja, zavolimo sebe i otvorimo srce ka dobrim i empatičnim ljudima koji to zaslužuju. Lepotica i Zver, Princeza i Žabac… to su ipak samo bajke. Postoje stvari koje ljubav ne može da popravi. Najbolji pokazatalj budućeg ponašanja je nečije prethodno ponašanje, tako da ukoliko ste u odnosu sa narcisoidnom osobom ili osobom koja je sklona emotivnom zlostavljanju, ne računajte na promene.

No, ako ljubav ne može da popravi narcisa, šta može?

Odgovor je: psihoterapija. Duga, mukotrpna i pažljivo vođena psihoterapija u nekim retkim slučajevima može da da rezultate. Promene koje se tom prilikom dešavaju su retko kada dovoljno velike da bi ljudi koji su bliski narcisu osetili značajno poboljšanje u odnosu. Narcisi se psihoterapeutu uglavnom obraćaju kako bi rešili neki od sekundarnih problema kao što su anksioznost, depresija ili zavisnost. Nakon što osete i najmanje poboljšanje, retko kada ostaju na psihoterapiji, jer je proces suočavanja sa demonima za njih previše bolan.

 

Isceliteljska moć dovoljno dobrog

Preobražaj narcizma se dešava kroz puštanje nerealne ideje o savršenstvu i usvajanje istinite ideje o dovoljno dobrom. Narcizam teži ka tome da potvrdu svoje vrednosti i svog postojanja dobije od drugih ljudi i od spoljne sredine. Međutim, znate li šta se dešava kada drugim ljudima i materijalnim stvarima date moć da vam pruže vrednost? Tada ste im takođe dali moć da vam tu vrednost i oduzmu.

Od deteta možemo očekivati da će se oslanjati na druge kako bi steklo svoj osećaj sebe i svoje lične vrednosti. Odrasla osoba bi trebalo da zna pravu meru između autonomije i oslanjanja na druge.

Narcizam se ne razvija, on se prerasta. Narcizam se transformiše u bezuslovnu ljubav prema sebi, ljubav kakvu bi dovoljno dobar roditelj pružao. Kada ovakvu ljubav možemo da pružimo sebi, moći ćemo i da je pružimo drugima.

Od “drugi su glupi, ružni i zaslužuju manje od mene, kako je moguće da oni imaju nešto što ja nemam” dolazimo do “ne poredim se sa drugima, već razvijam svoje kvalitete, kako bih zaista imao ono što mi je potrebno.”

Od “Sve mora biti kako ja kažem” dolazimo do “Ja sam sposoban i mogu da podnesem kad mi nešto nije po volji”

Od “ja moram biti savršen, najlepši i najbolji” dolazimo do “ja sam dovoljno dobar”.

Od zavisti ka zahvalnosti – kakvo putovanje!

“Ja sam dovoljno dobar” nije nešto što se može kupiti. Ne možete juriti za tim. Ne možete ga zaslužiti. Ne postoji mesto na koje možete da otputujete i postanete “dovoljno dobri”. Nema te plastične hirurgije, lajkova, slatkiša ili droge koji vam mogu pružiti trajan osećaj da ste “dovoljno dobri”. Jedino što možete je da to prosto prihvatite kao istinu o vama i svim ljudima oko vas. Ipak, vi ste ljudsko biće, a ne ljudsko iće i piće. Kada ne mislite da ste dovoljno dobri, nikada vam ništa nije dovoljno dobro.

“Da, pametnjakoviću, ali dovoljno dobar KOME? Dovoljno dobar za ŠTA?”

Dovoljno dobri sebi. Dovoljno dobri da biste pripadali ovoj planeti. Dovoljno dobri da biste živeli. Dovoljno dobri da tražite i pružite ljubav, toplinu i poštovanje. Dovoljno dobri da prihvatite svoje mane i nesavršenosti sveta u kom živimo. Dovoljno dobri da biste bili zahvalni na svemu što imate. Dovoljno dobri da možete da podnesete sve što nije dovoljno dobro.

Jer, tek kada verujete da ste dovoljno dobri, sposobni ste da zaista postignete više.

 

Jednom davno bejaše stari Čiroki Indijanac koji je svom unuku ispričao poučnu priču:

– Unutar svakog čoveka se vodi bitka, poput borbe između dva vuka, crnog i belog… Crni vuk predstavlja zlo – bes, zavist, ljubomoru, pohlepu, aroganciju, samosažaljenje, krivicu, greh, srdžbu, inferiornost, laž, lažni ponos… Beli vuk predstavlja dobro – radost, mir, ljubav, nadu, vedrinu, poniznost, ljubaznost, srdačnost, darežljivost, istinu, saosećajnost, veru…

Mali Indijanac se nakratko zamisli te ga zapita:

– Koji vuk na kraju pobeđuje?

Stari Čiroki mu na to odgovori:

– Pobeđuje onaj kojeg hraniš!

 

Verujem da je većina vas već imala prilike da se na društvenim mrežama susretne sa ovom pričicom. Nesumnjivo, priča je inspirativna i, verujem, u svojoj suštini potpuno tačna. Slažem se sa time da se u nama stalno odvija borba između svetlosti i tame, “dobra” i “zla” ako baš insistirate. Takođe, slažem se sa time da delovi nas koje redovno hranimo postaju sve jači.

Ali!

Imam i pitanja. Da li smo uvek svesni kog vuka hranimo? Otkud ti vukovi uopšte u nama? Kako izgledaju prve klice unutarnje svetlosti i tame? Od čega ZAISTA zavisi koji vuk će pobediti? Kada borba počinje, a kada se završava? Odgovore na ova pitanja potražiću u učenjima Melani Klajn, psihoanalitičarke koja je postavila teoriju objektnih odnosa i dala značajan doprinos razumevanju razvojne psihologije.

 

Na kafi sa Melani Klajn

Predpostavimo da su ljudi koji hrane belog vuka srećni i zadovoljni. Ako podelimo ljude na srećne i nesrećne, videćemo da ljudi koji su nesrećni misle da je sreća odredište i da će biti srećni “jednoga dana kad…” Usled ovog razmišljanja, sreća kao da im stalno izmiče.

Sa druge strane, ljudi koji su srećni prosto bivaju srećni i sve im nekako ide od ruke.

“Naravno, lako je njima. Imali su sreće”, pomisliće nesrećni.  

Ono što je svima nama zajedničko je da svi želimo ljubav. No, bar polovina nas misli da je ljubav nešto za čime se juri i nešto što moramo da zaslužimo. I paradoksalno, koliko god jurili ljubav, radili za ljubav, pokušavali da zaslužimo ljubav, ljubav kao da ostaje izvan našeg dometa.

Sa druge strane, imamo ljude koji su prosto u srećnim vezama, a ako nisu, to im ne smeta, jer se ne osećaju usamljeno.

“Lako je njima. Oni nisu sami”, pomisliće ovi prvi.

Sreća i ljubav su kao zečevi. Ukoliko ih jurimo, oni beže. Zašto onda neki ljudi uspevaju da “privuku” sreću i ljubav, a drugi ne? Da li ovi srećni i zaljubljeni ljudi “vibriraju” na nekoj posebnoj frekvenciji i uspevaju da “čudesno manifestuju” ono što žele, ili je tajna negde drugde?

Ukoliko se vodimo teorijom Melani Klajn, tajna sreće, kao i tajna ljubavi leži u kapacitetu za zahvalnost, u našoj sposobnosti da cenimo pozitivne benefite koje dobijamo u životu. Dakle, beli vuk iz priče bi mogao da predstavlja zahvalnost iz koje izvire sve ono što je dobro u nama. Šta je onda crni vuk? Šta je suprotno od zahvalnosti? Ukoliko se vodimo teorijom Melani Klajn, naspram zahvalnosti nalazi se zavist. Zanimljivo, zar ne?Melani, hajde da čujemo šta to imaš da kažeš.

 

Dobra i loša dojka

U svom revolucionarnom radu “Zavist i zahvalnost” iz 1957, Melani Klajn iznosi mišljenje da je zavist najveća prepreka razvoju zdrave ljubavi i zahvalnosti. Kao takva, zavist je ubica svakog uživanja i ispunjenja.

Da bi objasnila poreklo zavisti i zahvalnosti, Melani Klajn kao početnu tačku uzima prvi, primalni odnos koji postoji između deteta i majke (njene dojke.) 

U prenatalnom stanju, sve detetove potrebe su zadovoljene. Dete je praktično jedno sa majkom i nema nikakvu brigu. Melani Klajn smatra da svako ljudsko biće žudi da se vrati u ovakvo idealno, prenatalno stanje i da otud ide ljudska potreba za idealizacijom. Međutim, dete ne može ostati u materici zauvek. Rođenjem, dete iz mirne, relativno tihe, relativno mračne i tople materice dolazi u bučan, svetao, hladan i preplavljujući svet. Njegova čula počinju da funkcionišu po prvi put. Svi ti zvuci, oblici, dodiri, mirisi i činjenica da se više ne nalazi u idealnim uslovima gde su sve potrebe automatski zadovoljene, u detetu izazivaju snažnu, progoniteljsku anksioznost. U prvim satima, danima i mesecima života, dete ne zna šta ga je snašlo i strah je jedno od primarnih osećanja. Takođe, dete ne razlikuje celine: ono vidi majčine delove tela (majčino lice, dojku, ruke), ali i dalje ne zna da su svi ti delovi ukopljeni u majku, u jednu celinu koja traje kroz vreme. U ovoj prvoj fazi razvoja detinja realnost je ispunjena osetima, oblicima, parcijalnim predstavama sveta, raznim unutrašnjim i spoljašnjim senzacijama i anksioznošću. Melani Klajn ovu fazu naziva: paranoidno-šizoidnom pozicijom. U ovoj poziciji dominiraju primitivni mehanizmi odbrane koji imaju za svrhu da dete zaštite od anksioznosti i osećaja potpune bespomoćnosti. 

Nakon rođenja, nekadašnja potpuna simbioza sa majkom sada treba da bude zamenjena vrlo bliskim kontaktom koji se u početku najviše ostvaruje tokom dojenja. Dete počinje da shvata da izvan njega postoji nešto što može da mu da sve što mu treba i da je dojka izvor hrane i života. Pritom, zbog snažne anksioznosti koju oseća, dete žudi za nepresušnom i sveprisutnom dojkom, žudi za objektom koji će mu zadovoljavati sve potrebe u svakom trenutku. Naravno, majčina dojka ne može biti ni sveprisutna, ni nepresušna, niti dete može sisati zauvek. Takođe, majka ne može baš svaki put da dotrči u pravom trenutku, niti je moguće da svaka situacija dojenja bude idealna. Kada situacija hranjenja prođe dobro, ukoliko blizak kontakt i dojenje uspeju da smanje snažnu anksioznost koju dete oseća, dete će majku i njenu dojku videti kao “dobre” objekte, a mleko kao dar koji želi da sačuva.

Međutim, ukoliko blizak kontakt sa majkom i dojenje ne uspeju da smanje anksioznost (zato što je majka nervozna, dojenje ide prebrzo ili presporo itd), razvija se zavist kao odbrana od preplavljujućeg straha i osećaja uskraćenosti. Po završetku ovakvog, “lošeg” hranjenja dete ima osećaj kao da mu majka “oduzima” mleko kako bi ga zadržala za sebe. U tom trenutku, majka i njena dojka su “loš objekat” koji uskraćuje dete i kom počinje da se zavidi. Prvi objekat kom se zavidi je dojka, jer poseduje sve što dete želi u naizgled neograničenim kolicinama.

Naravno, neka hranjenja prolaze “dobro”, a neka i ne toliko, tako da dete stalno prolazi kroz situaciju gubljenja i ponovnog uspostavljanja “dobrog objekta.” Ukoliko se sa “dobrim objektom” izgradi dovoljno jaka povezanost, dete lakše podnosi zavist koja se javlja tokom “lošeg” hranjenja, a “dobar objekat” se stalno vraća i rekonstruiše. Ovde je važno naglasiti da previše responzivna majka takođe nije od pomoći kada su u pitanju ovi procesi. Ukoliko majka previše brzo zadovoljava detetove potrebe, pre nego što ono i samo stigne da ih oseti, to samo pojačava anksioznost.

Dakle, razni faktori utiču na kapacitet deteta da prihvati mleko i internalizuje “dobar objekat” koji će u kasnijem razvoju postati srž detinjeg ega i osnova za kasnije poverenje, nadu i veru u dobro.

Dakle, internalizacija primalnog objekta postavlja uslove za zdrav razvoj.

Simbolično rečeno, dete koje je bilo u majci sada “unosi” majku u sebe, što će mu pomoći da se umiri čak i u situacijama kada majka nije tu. Dete počinje da shvata da majka postoji nezavisno od njega, da ne može uvek biti idealna, ali je dovoljno dobra samim tim što se uvek vraća i vodi računa o detetu. Dete shvata da su sve te “dobre i loše dojke” koje su ga posećivale u prethodnom periodu u stvari delovi jedne osobe, majke. Melani Klajn ovu fazu naziva depresivnom pozicijom. Ova pozicija je “depresivna” zato što dete na nekom rudimentarnom nivou shvata da su svi ti parcijalni objekti koje je u nekom trenutku volelo, a u nekom mrzelo i zavidelo im u stvari jedan trajan objekat: majka. Ukoliko je majka jedna i jedina, ona može i da nas napusti. Paranoidno-šizoidne strahove od komadanja i uništenja sada zamenjuje novi razvojni strah: strah od gubitka majke, tj gubitka voljenog objekta.

Međutim, tokom paranoidno-šizoidne pozicije, odnos sa majkom može biti poremećen. Ukoliko dete trpi velike količine anksioznosti (npr. usled zanemarivanja) i ukoliko postoje jake paranoidne i šizoidne osobine i odbrane, zavist koja se javlja će biti prevelika i ometaće uspostavljanje “dobrog objekta”.

Arhajska, primarna zavist je veoma destruktivna. Usled prevelikog straha, frustracije i anksioznosti, dete počinje da “grize ruku koja ga hrani.”

Ta primarna zavist, koja polazi iz osećaja uskraćenosti i anksioznosti, ne podrazumeva samo ideju da neko drugi ima nešto što bi mi trebalo da imamo. Ona takođe podrazumeva i destruktivne impulse i težnju da se to nešto što drugi ima uništi, oduzme i obezvredi.

Zavist je povezana sa pohlepom: neutoljivom žudnjom koja prevazilazi nečije potrebe, kao i kapacitete onoga ko pruža.

Kada odnos sa majkom nije dovoljno stabilno uspostavljen, u detetu se smenjuju zavist i pohlepa. Zavist, pohlepa i progoniteljska anskioznost se međjusobno podržavaju.

Kada je “loša”, dojka je meta zavisti, ona je obezvređena a njena kreativnost je uništena. U kasnijem razvoju, ovakvu zavist prepoznajemo u rečenicama “Ne želim to zaista, ne treba mi više, ionako mi se ne sviđa, ako ne mogu to da imam sada, ne želim ga uopšte.”.

Ukoliko ne postoji dobra konekcija sa majkom, čak i kada je “dobra”, dojka je meta pohlepe, ona se tretira kao objekat koji se mora do kraja izmusti i potpuno iskoristiti, jer ne postoji ideja da će se dojka/majka ikada više vratiti.

Dakle, prevelika količina anksioznosti dovodi do zavisti, a zavist dovodi do toga da dete ne može da uspostavi dobar odnos sa mlekom, dojkom, majkom i generalno bilo kakvom gratifikacijom. Umesto toga, gratifikacija će biti odbačena, obezvređena i omrznuta.

Gristi ruku koja te hrani sada dobija potpuno novo značenje, zar ne?

Melani Klajn razlikuje dve vrste zavisti, pozitivnu i negativnu.

Pozitivna zavist predstavlja emulaciju ojačanu strahom. Ovo znači da kada vidimo da neko ima nešto što mi nemamo, gledamo na koji način mi možemo da ostvarimo ili nabavimo to što nam je potrebno, kako niko to ne bi mogao da nam oduzme.

Negativna zavist predstavlja pohlepu stimulisanu strahom. Ovo znači da kada vidimo da neko ima nešto što mi nemamo, želimo da mu to oduzmemo, pokvarimo i devalviramo, kako bismo sada mi to imali, dok drugi ostaju praznih ruku. Negativna zavist funkcioniše po principu: “moje ili ničije.”

Melani Klajn zaključuje:

“Zavidna osoba je nezajažljiva. Nikad ne moze biti zadovoljna, jer zavist ide iznutra i uvek se fokusira na neki objekat.”

“Zavidan čovek mrzi svako uživanje, on je srećan samo u bedi drugih. Zadovoljiti zavidnog coveka je nemoguće.”

Dolazimo do toga da u odraslom dobu, zavidni ljudi ne žele da prime ili prihvate ono što im zaista treba (ljubav, pomoć, savet, poklon) već uvek nalaze način da ga odbiju ili devalviraju kroz destruktivni krizicizam. Onog trenutka kada nešto prihvate, to gubi svoju vrednost, postaje nedovoljno i potrebno im je još.

Osoba koja ima kapacitet za zahvalnost ume da prihvati i ceni ono što joj neko pruži, kao i da to sačuva.

Teoriji Melani Klajn se može dosta toga prigovoriti i Bog zna da su joj svašta i prigovarali. Takođe, njenu teoriju nije lako razumeti i ja se iskreno nadam da sam uspeo da je shvatim u dovoljnoj meri da bih mogao da je prenesem. 

No, bilo da izaberemo da verujemo u njenu teoriju ili ne, svakako se možemo složiti sa time da u odraslom dobu zavist i zahvalnost imaju veliku ulogu u tome kako će nam život izgledati i koliko ćemo biti srećni.

 

Destruktivna moć zavisti

Kao što smo rekli, zavist polazi od ideje da “neko ima nešto što bi trebalo da bude naše.” Naravno, zavist može da se javi i kod najzahvalnijih ljudi na svetu. No, ukoliko postoji dobro razvijen kapacitet za zahvalnost, osećaj zavisti neće biti sveprožimajući i imaće motivacionu ulogu: “Šta ja treba da uradim i na koji način treba da upotrebim svoje resurse kako bih i ja mogao da imam to što ima neko drugi?”

Ukoliko je kapacitet za zahvalnost smanjen, javiće se mržnja, bes, agresija i potreba da se drugi obezvredi i uništi, kao i da se uništi ili pokvari to što neko drugi ima. Zavidni ljudi se osećaju dobro samo onda kada se nalaze u nadmoćnoj poziciji. Patološko zavidni ljudi suštinski ne veruju u sebe i zato kada osete zavist, oni se neće pitati na koji način oni mogu da poboljšaju sebe kako bi imali to što neko drugi ima. Kada upoznaju neku kvalitetnu osobu, zavidni ljudi svesno ili nesvesno nastoje da je potpuno unište, obezvrede i izlude, kako više ne bi imali na čemu da zavide. Zavidni ljudi se konstantno takmiče sa drugima. Jednakost ili win-win scenario ne dolaze u obzir.

Nažalost, nema te pobede, novca ili pohvale koji mogu da zaista usreće zavidnu osobu. Zavist svako izobilje pretvara u siromaštvo. Budući da su zavidni ljudi duboko nezadovoljni sobom, njihovi kapaciteti za zahvalnost su zanemarljivo mali ili nepostojeći. Uspesi i lepa iskustva ne mogu da pruže osećaj ispunjenosti i zadovoljstva, zato što ispod sve svoje grandioznosti ili mučeništva, zavidni ljudi ne misle da zaslužuju išta lepo i konstantno devalviraju sve što im je pruženo. Sve što ostaje je neutoljiva glad, glad koju niko nikad ne može da utoli, jer bez zahvalnosti ne postoji ni kapacitet da se išta prihvati. Ovakvu, proždiruću, destruktivnu zavist često srećemo kod ljudi sa jakim narcističkim crtama, kao i kod poremećaja ličnosti B grupe (narcisoidni, granični, histronični i antisocijalni poremećaj ličnosti).

Iako sa sobom nose haos, dramu i destrukciju, zavidni ljudi nam mogu poslužiti kao dobar podsetnik da je čovek bez zahvalnosti poput rupe bez dna.

 

Isceliteljska moć zahvalnosti

Istina je, postoje mnogi trenuci u kojima je teško naći nešto na čemu bismo bili zahvalni. Međutim, čak i ako smo u jako teškoj poziciji, zahvalnost je ono što nam može pomoći da se iz te pozicije izvučemo. Ukoliko svaki dan nađemo nešto na čemu ćemo biti zahvalni time pomeramo sopstveni fokus sa onoga što nemamo na ono što imamo. Ukoliko se fokusiramo na ono što imamo, fokusiramo se na sopstvene snage i mogućnosti koje onda možemo da upotrebimo kako bismo pomogli sebi i našli ono što nam nedostaje.

Kada sa setom gledamo prazno mesto na zidu gde je nekad visila slika našeg bivšeg partnera, osećamo se tužno. Osećamo uskraćenost, nedostatak i prazninu. Osećamo se bezvredno. “Šta mi vredi sve što imam, kada nemam ljubav?” pitamo se iznova i iznova.

Kada gledamo prazan novčanik, osećamo se slično. “Kakve ja šanse imam u životu, kad nemam finansijsku stabilnost?”

Ovakva uverenja mogu biti pogubna. Ukoliko zbog nekih nedostataka obezvredimo sve što imamo u životu, pa i život, samim tim smo obezvredili i sve naše kapacitete da ikad promenimo situaciju u kojoj smo. 

Svestan sam da se mnogi ljudi u ovom trenutku nalaze u vrlo nezavidnim, nezahvalnim i naizgled bezizlaznim pozicijama. Svestan sam, takođe, da ljudi koji prolaze kroz neku vrstu krize zaista ne žele da slušaju kako im “neki privilegovani pametnjaković soli pamet o zahvalnosti.” Sa druge strane, ukoliko postoji bilo kakva, mala, minijaturna, mikroskopska mogućnost da se neka situacija bar malo poboljša – zahvalnost je naš najveći saveznik.

Zahvalnost nije “gledanje sveta kroz ružičaste naočari”. Biti zahvalan ne znači pretvarati se da ne postoje nikakvi problem ili nedostaci. Zahvalnost nam samo vraća fokus na ono što imamo i na naše sopstvene snage. Važno je fokusirati se na ono što imamo, zato što ne možemo koristiti ono što nemamo. Možemo da se oslonimo samo na ono što imamo, makar to bili i vrlo prosečna inteligencija, dve ruke i dve noge.

Zahvalnost znači da umemo da celovito sagledamo svoj život i sačuvamo u sebi lepa iskustva. Zahvalnost nas podseća da nije sve tako crno i podstiče nas da iskoristimo sopstvene snage kako bismo rasterali crnilo.

Zahvalnost je, dakle, povezana sa verom u svoje sposobnosti i samopouzdanjem, povezana je sa našim kapacitetom da primimo i pružimo ljubav, kao i sa našim kapacitetom da budemo srećni.

Ne možemo primiti ljubav, ukoliko ne mislimo da je zaslužujemo. Ne možemo misliti da je zaslužujemo, ukoliko smo nezahvalni i ne cenimo sve ono što je dobro kod nas. Čak i kada bi se pojavio neko ko nas iskreno voli i prihvata, oterali bismo ga od sebe. Ako ne vidimo sopstvene kvalitete i ako nismo zahvalni na njima, ne mislimo da smo vredni ljubavi. Kada ne mislimo da smo vredni ljubavi, nismo u stanju ni da pružimo ljubav, jer ulećemo u vezu sa bilo kim ko nam baci par mrvica. Ulazimo u veze da ne bismo bili sami, a ne zato što zaista celovito vidimo, razumemo i prihvatamo nekoga. Kada ne mislimo da smo vredni ljubavi, uglavnom završavamo u vrlo disfunkcionalnim odnosima koji nam samo potvrđuju poziciju iz koje smo krenuli: “Nisam vredan/a ljubavi i nemam ništa da ponudim.”

A šta je sa srećom? Kao što sam pomenuo u prethodnom tekstu: ukoliko ne možemo da nađemo način da budemo zahvalni na onome što imamo sada – nikada nam ništa neće biti dovoljno. Uvek ćemo čekati na nešto kako bismo bili srećni, a kada to nešto i dobijemo, naći ćemo neki drugi nedostatak koji će nas sprečavati da budemo srećni. Paradoksalno – tek onda kada smo zahvalni na onome što imamo i sposobni da budemo srećni u datom trenutku , tek tada smo sposobni da sebi pružimo više, jer verujemo da zaslužujemo.

Dakle, kog vuka birate da hranite?

 

 

 

Nova godina je stigla, a trial period januara je prošao. Vadite papire, kontrolni! Hoću da svako od vas zapiše odluke koje će sprovesti u 2020-oj. Doduše, već mogu da vidim šta ćete napisati. Ove godine ćete stvarno smršati. Naći novi posao. Početi da pišete knjigu. Upisati onaj kurs koji vas je zanimao. Naći ljubav. Postati uspešni. Postati bolji. Lepši. Pametniji. Svake godine, ista priča, zar ne?

Naravno, kada bi bilo tako lako sprovesti velike promene, svi bismo odavno bili tamo gde želimo da budemo. Nažalost, sprovesti promene nije lako. Ukoliko zaista želimo da u novoj godini otpočnemo novi život, trebaće nam nove veštine, nove navike i nova znanja. Novi život zahteva jedno Novo JA.

Postoji samo jedan mali, maleni problemčić. Staro JA nije baš raspoloženo za rastanak. I spremno je na sve kako bi vas sprečilo da se promenite. Nemojte se ljutiti, Staro JA to ne radi namerno. Staro JA vas je sve ove godine vodilo kroz život sa željom da vas poštedi patnje, održi vas u životu, obezbedi vam osećaj povezanosti i izbegne odbacivanje. Staro JA je radilo najbolje što je umelo, vodeći se uverenjima koja je tokom života steklo. Nevolja je što mehanizmi i strategije koje Staro JA koristi, odavno više nisu korisni. Uverenja koja Staro JA ima su, najverovatnije, mahom nezrela, apsolutistička i nefunkcionalna. Dakle, da bismo od Starog JA napravili Novo JA, moraćemo da se otarasimo svega onoga što nam ne koristi. Ne možemo pokrenuti najnovije programe na starom operativnom sistemu. Vaš novi život zahteva Windows 10, a vaš um najverovatnije i dalje koristi Windows 95.

Iako ne veruje u brza i laka rešenja, Psihomehaničar je odlučio da vam za početak godine pokloni jedan lagani, blago motivacioni tekst i par praktičnih saveta, par update-ova za vaš operativni sistem. Ovi saveti su pokupljeni od različitih motivacionih govornika, life-coacheva i autora bestselera na temu ličnog razvoja. Lično, slažem se sa svakim od ovih saveta, ali takođe smatram da je potrebna određena količina spremnosti i emotivne zrelosti da bi se oni zaista mogli primeniti na delotvoran način. Pritom, ovi saveti i tehnike sami po sebi vam neće promeniti život. Vaš život može da promeni samo promena vašeg ponašanja. Sa druge strane, ukoliko uspete da primenite neki od ovih saveta, sprovođenje promene biće dosta lakše. Pa da počnemo!

Instalirajte uverenje da ste dovoljni

Ispod mnogih problema sa sampopouzdanjem, ispod mnogih loših navika, ispod mnogih strahova često leži sledeće uverenje:

 Ja nisam dovoljno dobar. Nisam dovoljno lep. Nisam dovoljno pametan. Nisam dovoljno uspešan.

Ovo uverenje se često formira još od malih nogu, usled traumatičnih događaja i teških, kritičkih reči koje nam upućuju drugi. Deca razmišljaju egocentrično i zbog toga krive sebe za sve loše stvari koje im se dešavaju.

Nisam dovoljno dobar i zato su se mama i tata razišli.

Nisam dovoljno dobar i zato me vršnjaci maltretiraju.

Nisam dovoljno dobar i zato mama pije tablete.

Nisam dovoljno dobar i zato tata stalno viče.

Zašto bi jedno dete prihvatilo tako teško osećanje kao što je krivica? Zato što detetu krivica pruža osećaj kontrole i što je još važnije, nadu.

Ako budem bolji, mama će se vratiti. Detetu je lakše da se suoči sa krivicom, nego sa istinom. Istina je da je dete u većini situacija bespomoćno i da ništa što ono uradi ne može da promeni činjenicu da se mama i tata više ne vole, da su vršnjaci skloni nasilju, da mama ima problem sa zavisnošću, ili tata sa kontrolom agresije. Ovaj osećaj nedovoljnosti uglavnom nastavlja da nas prati kroz život i da nas jede iznutra ostavljajući iza sebe prazninu i usamljenost. Kada ne mislimo da smo dovoljno dobri, onda nikad ništa nije dovoljno dobro. Kada ne mislimo da smo dovoljno dobri, onda nema te količine uspeha, novca, hrane, seksa, alkohola, droge, putovanja ili aplauza koja će nas ubediti da smo dovoljno dobri.

Zato, pokušajte da sebe podsetite na to da vi JESTE dovoljni. Ne zaslužujete da vas iko maltretira i ne zaslužujete patnju. Zaslužujete ispunjen život. Zaslužujute ljubav.

Uprkos greškama. Uprkos svim manama. Uprkos svemu.

Verovali ili ne, svaka promena počinje sa instaliranjem uverenja Ja sam dovoljan/a. Kako ćete sprovesti promenu koju želite, ukoliko ne mislite da ste dovoljno dobri da je sprovedete?

Tek kada verujete da ste dovoljni, tada ste spremni da sebi pružite više, jer tada verujete da to zaslužujete. Kada verujete da ste dovoljni, onda želite sebi da pružite ono što vam zaista treba umesto onoga čime pokušavate da popunite prazninu. Kada verujete da ste dovoljni, ne kažnjavate sebe. Kada verujete da ste dovoljni, stvari koje su vam potrebne nađu svoj put do vas. Kada verujete da ste dovoljni, to veruju i ljudi oko vas i tretiraju vas drugačije. Zato, pokušajte da se setite kada ste pokupili to besmisleno uverenje da niste dovoljni. Setite se prošlosti. Pogledajte to povređeno dete i shvatite da to odavno niste vi. Vi ste odrasla osoba koja ima sposobnosti, talente i kapacitet za učenje. Ne postoji ništa što morate da uradite da biste bili dovoljno dobri. Ne postoji ništa čime to morate da zaslužite. Dovoljno ste dobri, baš sada u ovom trenutku. I zato što znate da ste dovoljno dobri, želite više za sebe.

Britanski terapeut, Marisa Peer, koja stoji iza ove filozofije tvrdi da Ja sam dovoljan nije samo afirmacija. Ja sam dovoljan predstavlja univerzalnu istinu, reči koje svako od nas žudi da čuje i reči koje se urezuju u um, ukoliko se dovoljno puta ponove. Zbog toga, Marisa savetuje da se okružimo ovom porukom. Da je napišemo na ogledalu. Da stavimo podsetnike u telefon. Da je stavimo na wallpaper i screen saver. „Ukoliko to uradite, promenićete svoj život“ – tvrdi ona. Ne znam da li ove reči zaista imaju toliku moć ili ne, ali nije na odmet probati. Iskreno verujem da svako od nas JESTE dovoljno dobar. Da nismo, ne bismo bili na ovoj planeti. Usvajanje ove ideje može nam doneti samo olakšanje.

Budite srećni SADA

Kada očekujete da ćete biti srećni? Kada deca prohodaju? Kada zaradite milion dolara? Kada konačno budete izgledali kako hoćete? Kada sve bude savršeno? Najbolji prediktor budućeg ponašanja je prethodno ponašanje, što znači da ako niste srećni SADA, verovatno nećete ni biti u budućnosti. Savršenstvo je nedostižno i ukoliko odlažemo sreću za savršen trenutak, nikada je nećemo dostići, jer taj trenutak nikada neće doći. Naravno, deca će prohodati, ali tada ćete čekati da ih upišete u školu. Kada zaradite milion dolara, čekaćete da zaradite dva. Naša postignuća stalno pomeraju liniju cilja i ukoliko čekate ostvarenje nekog cilja kako biste bili srećni, bojim se da ćete se načekati.

No, ukoliko možete da budete srećni dok ste na putu ka cilju i da uživate u procesu, bićete srećni svaki dan. Sreća nije stanje u kom su nam sve potrebe zadovoljene i više nam ništa ne treba. Takvo stanje ne može više nikad da se ponovi jednom kada smo izašli iz materice.

Sreća dolazi iznutra. Sreća je zahvalnost na onome što imate SADA. Kada radite na ostvarenju vašeg cilja i kada verujete da ste dovoljni, onda znate da ste u svakom trenutku vašeg puta tamo gde i treba da budete. Ne možete ići ispred sopstvenih mogućnosti i realnih ograničenja. Zašto biste se nervirali oko toga?

Zamislite da želite da naučite da slikate. Na prvom času slikanja, možete biti srećni, jer učite nešto novo, a možete i biti tužni, jer niste Rembrant. Dok učite da slikate mrtvu prirodu, možete biti srećni, jer do pre nekog vremena niste umeli ni da držite četkicu, a možete biti i tužni, jer ne radite sa živim modelom. Ukoliko želite da sprovedete neku promenu u životu, nemojte se toliko fokusirati na krajnji cilj – samo ćete se smoriti. Nemojte porediti vaša početna crtkanja sa Rembrantom. Nemojte porediti vaš start-up biznis sa Google-om. Nemojte nakon prvog treninga da poredite sebe sa fitness modelima. Do juče vam je bilo teško da uopšte počnete. Nije bitno koliko sklekova možete da uradite. Bitno je da ste krenuli. Fokusirajte se na prvu stepenicu. To je dovoljno.

Prihvatite da NIKADA nećete biti raspoloženi za promenu

Vaš um voli ono što je poznato. Vaš um voli ono što je prijatno, udobno i lako. Vaš um voli ono što vam donosi trenutno zadovoljstvo. Vaš um prezire neprijatnost, ne voli napor i ne voli bol. Ukratko, vaš um NE VOLI promene. Realno, ne volite ih ni vi, ali prepoznajete da su nekad neophodne. Sa druge strane, to što znate da je vreme za promenu i to što znate šta treba da radite vam ne pomaže da to zapravo i uradite. Zašto?

Zato što u borbi između logike i emocija, emocije uvek pobeđuju.

Nikada nečete biti raspoloženi za napor, bol, neprijatnost i nepoznato. Da biste nešto počeli, nekad morate da se prosto naterate. Jednom kada se naterate, postoje stvari kojima možete sebi da olakšate. Vremenom, nepoznato će postati poznato, a poznato će postati nepoznato. Teško će postati lako. No, nemoguće je izbeći neprijatnost, napor i bol, posebno onda kada pokušavamo da sprovedemo promene. Zato nekad ne treba ni previše razmišljati, što nas dovodi do sledećeg saveta.

Pravilo 5 sekundi

Ukoliko dozvolite sebi da se predugo premišljate između odlaska na trening i Netflixa, pogodite šta će pobediti? Mel Robins, autorka knjige 5 Second Rule tvrdi da niko od nas ne donosi svesnu odluku da sebi upropasti život. Do problema dolazi kada se jedno jutro probudimo i shvatimo da je niz mikro-odluka koje smo donosili svakoga dana imao kumulativno negativno dejstvo na naš život. Trening ili Netflix? Pizza ili salata? Alkohol ili voda? Ustati ili se izležavati u krevetu? Vremenom, prestajemo da razmišljamo o ovim odlukama i mahinalno radimo ono što je lakše, ono što donosi trenutno zadovoljenje, ono na šta smo navikli, makar to bilo i disfunkcionalno. No, ukoliko uvek radimo ono što je lakše, imaćemo težak život. Zato Mel Robins predlaže da identifikujemo te svakodnevne mikro-odluke koje utiču na naš život i da ne dozvolimo sebi da te odluke donosimo po inerciji. Sa druge strane, ako previše razmišljamo o njima, velike su šanse da ćemo naći brojne racionalizacije koje će nam služiti kao izgovor da se povedemo za starim rešenjem. Zbog toga Mel predlaže da pred svaku takvu odluku sebi damo 5 sekundi. Ideja je da odbrojimo unazad tih 5 sekundi, a onda uradimo ono što je u skladu sa našim ciljevima. „Netflix ili trening? 5-4-3-2-1. Idem na trening.“ Brojanje unazad nam dozvoljava da blokiramo stari, inertni obrazac ponašanja. Pet sekundi je dovoljno kratko da preduhitri mehanizme otpora, a opet dovoljno dugo da možemo svesno da donesemo odluku koja je bolja po nas i pokrenemo se.

Uradite ono što vam se najmanje sviđa prvo

Ukoliko pitate uspešne ljude koja je tajna njihove discipline, skoro svi će vam reći da je trik u tome da ono što najmanje volite uradite prvo. Ne volite da trenirate? Probudite se ranije, odradite trening čim ustanete i mirni ste ostatak dana. Ukoliko kažete sebi da ćete trenirati kasnije, to kasnije nikada neće doći. Isto važi i za neprijatne razgovore, dosadne obaveze, naporne zadatke. Zašto biste želeli da vam nešto što ne volite “visi“ nad glavom ceo dan? Nezavršeni poslovi nas čine nervoznim, a odlaganje obaveza nas puni osećajem krivice. Da li ZAISTA uživate u vremenu koje ste “ukrali” od neke obaveze, ukoliko se grizete iznutra? Pritom, da li su te stvari koje izbegavate da uradite ZAISTA toliko strašne ili naporne, ili je to ono što prosto govorite sebi? Sa tim u vezi…

Vežite zadovoljstvo za ono što radite

Ali ja stvarno mrzim ove obaveze, radije bih bio bile gde drugde nego se bavio njima, svaki put kad treba da uradim ovaj posao, poželim da umrem.

Naravno da nikada nećete želeti da uradite nešto prema čemu imate ovako negativan stav. Ovakav unutrašnji govor samo šalje poruku vašem nesvesnom da mora da vas zaštiti od te užasne aktivnosti koju mrzite i koja vas ubija. Nesvesno će taj posao uraditi jako dobro i uvek će vam dati izgovor da tu aktivnost izbegnete ili će vas dovesti u situacije koje vas sprečavaju da završite posao. Setite se, u borbi između logike i emocija, emocije uvek pobeđuju. Jedini način da pobedite emociju je da je suprotstavite drugoj, jačoj emociji. Racionalno saznanje: Biće jako dobro po mene ukoliko uradim ovo je potpuno nemoćno pred emocijom koja tvrdi Ja ovo mrzim i mrzim sebe zato što ovo moram da radim i radije bih umro, nego radio ovo.

Umesto toga, pokušajte da logici pružite saveznike u vidu prijatnih reči i emocija vezanih za obavezu koju imate. Na taj način šaljete poruku svom nesvesnom da vam pomogne da obavite taj zadatak. Kažite sebi: Ja biram da ovo završim sada, jer želim da budem miran i najviše mi prija kada sam miran. Možete ići i dalje. Ja želim ovo da uradim sada, ja volim ovo i jedva čekam da počnem, baš sam uzbuđen oko ovoga.

Šta mislite, zašto vojnici pevaju dok trče po kiši, kroz blato, noseći celu svoju težinu na leđima? Zato što im pevanje pomaže da “ubede” sebe, svoje telo i svoj um da uživaju u trci kroz mulj. Samo zahvaljući tome, oni ne odustaju.

Ukoliko sebi kažete da nešto mrzite i da nešto ne želite, vaše telo i vaš um će naći načine da vas od toga zaštite i da vas spreče da to uradite. Ukoliko sebi kažete da nešto želite i da vam se to nešto sviđa, vaše telo i vaš um će biti spremniji za saradnju, a vaše nesvesno će naći načine da vam pomogne, pa makar jedina pozitivna stvar bio osećaj rasterećenja kada znate da ste nešto završili.

U životu mnogo puta moramo da uradimo nešto što nam se ne dopada i nešto što nam ne prija. Što se više žalimo i što se više fokusiramo na sve negativne aspekte neke aktivnosti, manje su šanse da ćemo se upustiti u tu aktivnost. Ovaj princip važi za bilo koju odluku u kojoj je instant zadovoljenje suprotstavljeno nečemu što je trenutno manje prijatno, ali dugoročno bolje. Zamislite da se nalazite u restoranu i da treba da se odlučite između pice i salate.

Runda prva: Suva Logika VS Emocije

Suva logika: Ja bih sada trebalo da uzmem salatu, iako više volim picu. Salata je zdrava i dobra za mene.

Emocije: Ali ti više voliš picu, ti ne voliš tu salatu, salata je hrana za zečeve, salata te ne čini srećnim, uzmi picu, znaš da želiš, vidi kakva je, pogledaj tu slaninicu, pogledaj sir koji se razvlači, kakve veze ima, samo još danas?

Vi: Daćete mi picu.

Emocije, nakon što ste pojeli picu: Prase jedno.

Runda druga: Logika + Emocija VS Emocija

Emocija: Ti voliš picu, ti želiš picu, uzmi picu, uzmi picu, uzmi picu.

Logika + Jača emocija: Da, ja volim picu, ali sebe volim više, posebno kada se osećam i izgledam dobro. Ja biram salatu i želim salatu, ja sam zaljubljen u salatu i oduševljava me kako se osećam kada se odlučim za salatu, jer svaki put kad izaberem salatu osećam kako sam malo bliže svom cilju.

Vi: Daćete mi salatu.

Emocije, nakon što ste pojeli salatu: Ti si kralj samodiscipline.

Hvalite sebe

Kako izgleda vaš unutrašnji govor? Da li biste smeli da se prijatelju obratite onako kako se obraćate sebi? Da li u vašem unutarnjem govoru dominiraju teške i kritičke reči? Da li sebe “motivišete” pogrdnim rečima, uslovljavanjem i krivicom ili pohvalom i nagradom? Da li napor koji morate da uložite vidite kao kaznu ili kao sredstvo da dostizanje nagrade? Zamislite dve studentkinje, obe podjednako inteligntne, koje treba da uče za neki ispit.

Prva govori sebi sledeće: Hajde, glupačo, zagrej tu stolicu da ne bi umrla u siromaštvu, da li si stvarno toliko nesposobna?! Nije trebalo da završavaš gimnaziju kad si glupa za fakultet, bubaj sada ove dosadne stvari, tako ti treba.

Druga govori sebi sledeće: Ok, ja sam pametna i ja mogu da položim ovaj ispit. Polagala sam ispite i pre i znam da sam sposobna. Jeste teži ispit, ali ja imam fenomenalno pamćenje, sjajno povezujem gradivo i imam dovoljno vremena. Razbiću ovaj ispit.

Šta mislite, koja će položiti?

Pohvala u našem društvu se vidi kao nešto štetno i negativno. Roditelji se vode sistemom: Neću da te hvalim, da se ne uobraziš, ali uvek ću da te iskritikujem, da bi bio bolji. Deca ovaj stav usvajaju i kad odrastu ponosno tvrde kako su sami sebi najveći kritičar.

Da li sam jedini koji misli da je ovo potpuno pogrešno? Da li biste ikada želeli da živite sa cimerom koji osuđuje svaku stvar koju uradite i koji uvek nalazi razlog da vam nešto zamera? Kad god uradite nešto dobro, taj cimer ćuti, jer to se podrazumeva, ali ne propušta priliku da vam skoči za vrat kada nešto pogrešite. Takvog cimera biste jako brzo isterali iz života. Sa druge strane, to je nešto što mnogi od nas rade sebi već godinama, potpuno nesvesni ozbiljnih posledica takvog ophođenja prema sebi.

Ukoliko su kritike sve što čujemo, utvrđujemo uverenje da nismo dovoljno dobri, da je sav naš dosadašnji trud nedovoljan i da moramo da se pomučimo više. Pritom, napor koji ulažemo, jer moramo da se potrudimo više doživljavamo kao kaznu za to što još uvek nismo dovoljno dobri. Setite se, kada nismo sami sebi dovoljno dobri, nikada ništa nije dovoljno dobro.

Svi mi, još od detinjstva, želimo da čujemo iste stvari: Ti si super osoba. Ti imaš sjajnu ličnost. Ti si pametan i snalažljiv. Ti si talentovan. Ti si vredan ljubavi. Ti imaš šta da ponudiš svetu. Čak i kada odrastemo, željni smo ovakvih reči, posebno ako ih u detinjstvu nije bilo. Jedina razlika je što odrasli mogu te stvari da kažu sami sebi. Ako vremenom počnu u njih i da veruju, još bolje!

Ok, pametnjakoviću, ali ako hvalim sebe i svaki dan lažem sebe da sam super i da sam dovoljan, zar neću završiti kao razmaženi gmaz koji nikad ne ustaje sa kauča?

Ne, naprotiv. To će pre da se desi ukoliko stalno kritikujete sebe i do te mere uništite sopstveni duh, da više ni ne želite da ustanete sa kauča, pa drugi moraju da vas služe. Kada ste dovoljni, tada želite više dobrih stvari za sebe, jer znate da ih zaslužujete.

Po čemu je rečenica: Ja sam glup, jadan i nesposoban istinitija od rečenice Ja sam pametan, snažan i sposoban? Istina je da uvek može bolje, ali isto tako je istina i da nečeg dobrog u vama i vašem životu već ima. Ako ništa, živi ste.

Destruktivna kritika uništava duh. Pohvala ga izgrađuje. Naravno, pohvala ne može da odradi sav posao. Studentkinja koja sebi govori Ja sam pametna, sposobna i razbiću ovaj ispit takođe mora da zagreje stolicu kao i njena negativna drugarica. Jedina razlika između njih dve je u tome što pozitivnoj studentkinji učenje lakše pada , savladavanje gradiva joj ide malo bolje i utoliko je istrajnija. Negativna studentkinja sputava sebe teškim kritičkim rečima što svaki trenutak proveden nad knjigom čini nepodnošljivim. Pigmalionov efekat zaista funkcioniše. Ako od nekog očekujemo dobre stvari i visoka postignuća, veće su šanse da će ih taj neko i ostvariti. Ako od nekog očekujemo neuspeh i poraz, veće su šanse da će taj neko zaista omanuti. Zašto bi situacija bila drugačija kada se radi o očekivanjima koja imamo prema sebi?

Nemojte od sebe očekivati savršenstvo, jer to je najbolji način da sebe sputate. Verovatno to već i radite. Očekujte od sebe da ćete nešto uraditi dovoljno dobro, najbolje što je moguće u tom trenutku. Čak i ako omante, ljudski je grešiti. Iz grešaka se uči. Greške nas ne definišu, ukoliko im ne dozvolimo.

Očistite svoj život od toksičnih ljudi

Reč “toksično” je postala poput poštapalice. No, ona zaista dobro opisuje neka ponašanja i ljude. Ako malo bolje razmislite, shvatićete da tačno znate ko su takvi ljudi u vašem životu. Da, da, to su oni ljudi u vezi kojih ste u startu imali loš osećaj, ali ste odlučili da taj osećaj pripišete sopstvenoj paranoji. To su oni ljudi za koje uvek nalazite izgovore. To su ljudi čije loše ponašanje branite zato što mislite da vas vole. To su ljudi za koje čekate da se promene i shvate koliko ste divni. To su ljudi koji uvek nalaze način da vas iskritikuju, devalviraju, naprave ludim i izmanipulišu. To su ljudi za koje vi uvek morate da budete tu, a koji nikad nisu tu za vas. To su ljudi koji vam daju mrvice da biste trčali za njima. To su ljudi pored kojih se osećate bezvredno. To su ljudi pored kojih stalno preispitujete svoju realnost, percepciju i zdrav razum. To su ljudi kojima (najblaže rečeno) saosećanje nije baš jača strana. To su ljudi kod kojih se reči i dela ne poklapaju. To su ljudi pored kojih se osećate zbunjeno. To su ljudi koji ogovaraju druge pred vama, a samim tim i vas pred drugima (iako ne želite to da vidite). To su ljudi koji vas iznova iznenađuju svojom neosetljivošću i nebrigom i ostavljaju sa pitanjem: WTF? To su ljudi od kojih vam je jako teško da se odvojite, iako već neko vreme znate da je to jedino rešenje.

Postoji par stvari koje morate da znate:

1. Ljudi se menjaju kada ONI to žele i u pravcu u kom ONI odluče.
2. Čak i ako računate na nečiju promenu, ne postoji garancija da će ta promena biti dobra za vas i da će biti onako kako ste zamislili.
3. Postoje stvari koje ljubav ne može da popravi i nije vaš posao da popravljate druge.
4. Toksični i manupalitivni ljudi se uglavnom ne menjaju.

Klinički psiholog, dr. Durvasula Ramani u svojoj knjizi Otići ili ostati: Kako preživeti vezu sa narcisom tvrdi da je moguće nekoga naučiti kako da se ponaša društveno prihvatljivo, ali nije moguće nekoga naučiti autentičnoj empatiji. Kada shvatimo da imamo posla sa osobom koja nema kapacitet za empatiju i introspekciju, osobom kojoj nedostaje samokritičnost i kontakt sa realnošću i osobom koja nikad ne preuzima odgovornost za svoje ponašanje, na nama je da odlučimo da li ćemo otići ili ostati u odnosu. Ako odlučimo da ostanemo, moramo da prihvatimo da se ta osoba neće promeniti. Umesto što pokušavamo da je prevaspitamo, na nama je da se naoružamo tehnikama koje će nam pomoći da se zaštitimo od njenog štetnog uticaja.

Nisu sve situacije jednostavne. Možemo prekinuti prijateljstvo, možemo razvesti brak, ali ne možemo se razvesti od svojih roditelja ili braće i sestara. Ne možemo tako lako napustiti posao. Ono što možemo je da nazovemo stvari pravim imenom, prihvatimo realnost i preuzmemo kontrolu nad samim sobom, jer to je jedina stvar na ovom svetu koju zaista možemo da kontrolišemo.

Umesto zaključka

Iako deluju jednostavno i lako, nijedan od ovih saveta nije lako primeniti. Svaka od navedenih tehnika zahteva da se zaustavimo i preispitamo odnos koji imamo prema sebi. Da li smo sami sebi dobar prijatelj, verni fan, brižni roditelj i posvećen učitelj? Ili smo sami sebi najveći izdajnik, najveći kritičar, zakleti neprijatelj i zlostavljač?

Da li smo previše dugo bili okruženi pogrešnim ljudima koji su nas naterali da poverujemo u laži o sebi? Ili smo uspeli da od dobrih ljudi uzmemo ono najbolje i sačuvamo to u nama tako da nam to niko ne može oduzeti?

U 2020. možete promeniti mnogo toga. Možete promeniti svoj život, možda čak možete i promeniti svet. No, za početak, pokušajte da ove godine promenite sebe.

Uh. Ne postoji duhovit način da se otvori ovakva tema. Zlostavljanje je tako ružna reč. Zlokobna. Nabijena negativnom energijom. Kada mi je, pre malo više od godinu dana, terapeut kog sam posećivao rekao: “Ne budite tako strogi prema sebi, ipak, vi ste preživeli zlostavljanje” te reči prosto nisu rezonovale.

“Zlostavljan? Ja? Ma kakvi. Ok, nisam uvek imao baš najbolji odnos sa mojima, ali ko ima? Deca u osnovnoj nisu bila baš blagonaklona, da ne kažem da su bila nasilna, ali to je sve normalno zar ne? Kada sam malo porastao ulazio sam u razne intenzivne ljubavne, prijateljske i profesionalne odnose nakon kojih bih još godinama bio jako povređen, emotivno prazan i nesiguran, ali hej, to je sve za ljude, zar ne? Da li ZAISTA mogu ono što sam prošao da nazovem zlostavljanjem? Da li smem? Da li sam onda samo još jedan kukavni slabić koji skuplja poene na opresiju?”

Kada kažemo “zlostavljanje“, mnogima od nas su iste stvari u glavi. Zamišljamo dramatične prizore porodičnog nasilja, praćenog psovkama i uvredama. Zamišljamo jezive prikaze seksualnih predatora koji iskorišćavaju maloletnike i decu. Zamišljamo linč, silovanje i nasilje. Naravno, svi navedeni primeri neosporno spadaju pod zlostavljanje koje ostavljaja duboke tragove na dušama žrtvi.

No, ovi ekstremni i vrlo eksplicitni primeri često dovode do toga da zanemarujemo činjenicu da zlostavljanje može da bude i suptilno. Nekad čak i neprimetno, posebno ukoliko dolazi od nekog koga volimo. Zlostavljanje nisu samo uvrede i udarci. Zlostavljanje se može sprovoditi bez ijedne teške reči. Ovakvo, emotivno zlostavljanje, iako ne ostavlja ožiljke, takođe ostavlja duboke tragove u našim dušama. Menja nas. Zato sam i odlučio da napišem ovaj tekst. Ukoliko možemo da prepoznamo emotivno zlostavljanje, onda možemo i da ga nazovmo pravim imenom. Ukoliko možemo da ga nazovemo pravim imenom, možemo i da ga prekinemo. Ukoliko možemo da ga prekinemo, možemo da smanjimo štetne efekte i prevaziđemo traumu. A ukoliko prevaziđemo traumu, možemo da osiguramo da nam se ista stvar nikada više ne ponovi.

Ko se seća bola, jednom kada je bol prošao? Sve što ostaje je senka bola, senka koja ne ostaje u sećanju, već u našem telu. Bol nas obeležava, ali previše duboko da bismo to mogli videti. Daleko od očiju, daleko od srca.

Margaret Atvud.

 

Definicija zlostavljanja

Zlostavljanje podrazumeva nanošenje bola ili štete, zloupotrebu drugog živog bića, zloupotrebu nečijeg tela, psihe ili vlasništva u cilju postizanja ličnog zadovoljstva ili koristi. Zlostavljanje podrazumeva okrutan i nasilan tretman drugog živog bića. Šta bi onda bilo emotivno ili psihološko zlostavljanje?

Psihološko zlostavljanje podrazumeva situaciju u kojoj jedna osoba drugu osobu podvrgava ili izlaže ponašanju koje može dovesti do psiholoških trauma koje rezultuju anksioznošću, hroničnom depresijom ili post-traumatskim stresom. Emotivno nasilje je često povezano sa nejednakom raspodelom moći unutar zlostavljačkog odnosa i može da uključuje nasilno ponašanje, manipulaciju, pasivnu agresiju, tretman tišinom, tretman plinskim svetlom (gaslighting ili „pravljenje ludim“) i zlostavljanje na radnom mestu. Zlostavljanje takođe podrazumeva ugrožavanje ljudskih prava poput kažnjavanja bez suđenja, lažno optuživanje kao i satanizaciju i linč neke osobe od strane medija ili države.

 

Emotivni manipulatori i nedostatak empatije

Ne možemo a da se ne zapitamo: Ko je uopšte u stanju  da čini takva zverstva? Kakvi su to ljudi? Da li ljudi zaista mogu da budu tako zli i šta je to što nekoga čini takvim? Među nama postoje ljudi koji su evidentno sposobni za najrazličitije okrutnosti, no šta je to što nas ostale sprečava da nanosimo bol drugima? Odgovor je empatija. Empatija je sposobnost da shvatimo, razumemo i doživimo tuđa osećanja kao svoja. Empatija nam omogućava da saosećamo sa nečijim bolom ili srećom i dozvoljava nam da razumemo da i druga živa bića imaju osećanja i mogu da iskuse patnju.

E, sad. Empatija je sposobnost koja nije razvijena kod svakoga od nas u istoj meri. Takođe, empatija se razvija tokom života i može da fluktuira u zavisnosti od okolnosti. Postoje određena psihološka stanja tokom kojih nivoi empatije opadaju, kao što su umor, depresija ili zavisnička kriza. Takođe, postoje trenuci kada je empatija povišena, na primer, u susretu sa detetom ili slatkom životinjom. Takođe, postoje određene tehnike i faktori koji mogu da eliminišu empatiju i da učine sasvim prosečnog pojedinca spremnim za okrutnost prema određenoj grupi ljudi. Dehumanizacija, rutinizacija i difuzija odgovornosti su primeri za ovakve pojave koje najčešće srećemo u ratnim sukobima. 

Nažalost, zlostavljanje se dešava i mimo ratnih okolnosti. Fizičko, seksualno, verbalno i emotivno zlostavljanje su za neke ljude svakodnevnica. Zašto neki ljudi konstantno povređuju druge i to na poprilično okrutne i podmukle načine? Ko su ti ljudi i gde im je empatija?

Kada bismo pokušali da zlostavljače analiziramo i postavimo im neku dijagnozu, za većinu njih bismo mogli da zaključimo da imaju izražene crte karakteristične za poremećaje ličnosti B grupe. Pod ove poremećaje ličnosti spadaju narcisoidni poremećaj ličnosti, granični poremećaj ličnosti i antisocijalni poremećaj ličnosti. Sve ove poremećaje povezuje izraženo prisustvo narcizma (koji nije karakterističan samo za narcisoidni poremećaj ličnosti), nizak nivo empatije i sklonost ka emotivnoj manipulaciji i zlostavljanju. Ovom prilikom nemam nameru da ulazim u detaljno opisivanje svakog od ovih poremećaja, jer smatram da sama dijagnoza zlostavljača nije toliko važna koliko je važno biti upoznat sa suptilnim tehnikama koje ovakvi ljudi koriste kako bi manipulisali, privukli, kontrolisali i na kraju namerno ili nenamerno povredili osobu sa kojom su u odnosu. U nastavku teksta, opisaću tipičan tok jednog emotivno zlostavljačkog romantičnog odnosa i sve suptilne i sitne znakove koji nam mogu pomoći da prepoznamo da li se nalazimo u takvom odnosu ili smo u takvom odnosu bili. Navešću primer pritajenog narcističkog zlostavljanja, jer je njega najteže identifikovati, no isti princip funkcioniše i kada je zlostavljanje daleko eksplicitnije. Naravno, ovakva dinamika može da se preslika i u poslovnom odnosu, a nažalost i u odnosu između roditelja i deteta, kada je najpogubnija.  Pa da počnemo!

 

Faza 1: Bombardovanje ljubavlju

Kada narcis ili emotivni manipulator izabere svoju buduću žrtvu, on je obično idealizuje i često zaista misli da je našao osobu koja će savršeno odgovoriti na sve njegove potrebe. Približava se, zasipa vas komplimentima i poklonima i čini da se osećate jako posebno. Vreme koje provodi sa vama koristi kako bi vas što bolje upoznao i zato deluje jako zainteresovano za sve što vam se dešava u životu, a vi se otvarate, jer vam prija pažnja. Manipulator tačno zna šta da vam kaže i konačno imate osećaj da vas, posle mnogo muke, neko konačno ceni i prihvata u celosti. Cela atmosfera je magična, kosmička, karmička, a vi ste ubeđeni da ste upoznali osobu svog života. Sve se dešava jako brzo i iako imate osećaj da vas manipulator požuruje, vi birate da ignorišete taj osećaj, jer sam ovaj kraljevski tretman jako prija. Pritom, saosećate sa manipulatorom, jer vam je verovatno ispričao neku tužnu priču o svom životu, priču u kojoj su svi drugi krivi. Emotivnog manipulatora ćete u ovoj fazi najlakše prepoznati ukoliko vam kaže da vas voli pre nego što je imao vremena da vas zaista upozna i ponudi vam brak, putovanje ili priliku za neku veliku promenu. Ukoliko vam vaša intuicija govori da nešto tu ipak nije u redu i da se stvari odvijaju prebrzo, poslušajte je, jer ukoliko to ne uradite, ući ćete u narednu fazu.

 

Faza 2: Devalvacija

Manipulator počinje da shvata da niste savršeni i to ga bolno podseća na činjenicu da nije ni on. Emotivni manipulator nije u stanju da vas prihvati i voli takvog/u kakvi ste. Ono što emotivni manipulator zaista želi je kontrola. Njemu je potrebno da vi savršeno odgovarate na sve njegove potrebe i da se ponašate kao produžetak njega, a ne kao biće sa slobodnom voljom. Pošto određene stvari kod vas počinju da mu smetaju, manipulator uzima na sebe da vas „popravi“ i oblikuje po svojoj meri, a to će uraditi tako što će početi da vas lagano devalvira i kažnjava za sve vaše nedostatke. Poput deteta koje ima napad besa jer mu igračka više ne radi kako treba, manipulator će na vaše „greške“ reagovati besom, pasivnom  ili aktivnom agresijom. Međutim, agresija može početi jako suptilno.

Prvo što se dešava je da komplimenti, pokloni i znaci naklonosti počinju da izostaju. Vi to opravdavate činjenicom da manipulator možda samo prolazi težak period, jer manipulator često zauzima ulogu žrtve. Potom kreću suptilni otrovni komentari, kritike i postupci koji se ne poklapaju sa rečima. Svakog dana, malo po malo, manipulator radi nešto što vam krnji samopouzdanje i tera vas da se preispitujete. Zlostavljanje može biti jako suptilno, ali uvek je usmereno na to da vam pošalje poruku da niste dovoljno dobri i da morate više da se trudite. Pritom, manipulator vas je u prethodnoj fazi dobro upoznao i tačno zna koje su vam slabe tačke i na šta se „pecate“.U želji da se prethodni period vrati, vi se trudite i trudite, međutim, nije više kao pre.

Tehnike devalvacije su najrazličitije. Manipulator će vam možda iznenada dati tretman tišinom i potpuno će se emotivno povući, a vi ćete se pitati gde ste pogrešili. Ili će prosto biti neprirodno ćutljiv i nećete moći da povedete nijedan smislen razgovor. Manipulator će početi da vam upućuje uvrede maskirane u kompliment ili u šalu. Možda će tu i tamo iskomentarisati kako mu se neko ko je potpuno suprotan od vas jako fizički ili psihički dopada. Možda će početi da se ponaša tajnovito i da vam sa zakašnjenjem odgovara na poruke. Možda će ignorisati vaše ideje i predloge. Možda će reći da mu se ne dopada poklon koji ste mu kupili ili će ravnodušno reagovati na sve lepe stvari koje činite za njega. Sve će delovati relativno normalno, ali kod vas će početi da se razvija osećaj anksioznosti, jer vam intuicija govori da nešto nije u redu. Više se ne osećate prijatno pored te osobe, umesto spokoja, sada osećate hladnoću, prazninu i nemir. Ta napeta atmosfera će postati dominantna i vi nećete moći više da izdržite. Pokušaćete nekako da se pobunite ili da prosto upitate šta nije u redu.

Tad na scenu stupa gaslighting, tehnika plinskog svetla u narodu poznata kao „pravljenje ljudim“. Na manje ili više suptilan način, manipulator će vam dati do znanja da ste vi krivi za novonastalo stanje, vi ste krivi jer imate visoka očekivanja, vi ste krivi zato što tražite problem tamo gde ga nema, vi ste krivi jer ste previše emotivni i pravite dramu, vi sve pogrešno shvatate, on se samo šalio, nije se desilo to što tvrdite, treba da se fokusirate više na svoj život i vaše probleme i da ga pustite na miru, jer sa vašom vezom je sve u redu. I dalje željni perioda kada je sve bilo savršeno, vi ćete poverovati u sve što vam manipulator govori, opravdaćete ga i nastavićete da se trudite. Da stvar bude gora, poverovaćete u njegove reči i pomislićete: “Pa ok, nekad zaista umem previše da dramim, mora da je problem u meni, samo treba da se opustim.” Ovo je možda i najopasniji aspekt emotivnog zlostavljanja, zato što uz pomoć gaslighting-a, manipulator počinje direktno da utiče na sliku koju imate o sebi i vaše samopouzdanje. Manipulator u vas utiskuje lažna uverenja o vama samima, uverenja koja će nastviti da vas proganjaju čak i kada se taj odnos uveliko završi. Vi mu verujete, jer verujete u da imate posla sa predivnom osobom sa početka. Međutim, osoba sa kojom ste sada i osoba koju ste upoznali na početku su poput dva različita sveta.

Tu i tamo, manipulator će vam dati neku lepu reč ili potkrepljenje, a onda će se sve nastaviti po starom. Zašto manipulator ovo radi? Zato što želi da vas kontroliše kako biste vi vodili računa o njemu i svim njegovim potrebama, uključujući i potrebu da on bude bolji od vas. Zbog nedostatka empatije, manipulator ne može zaista da se poveže sa vama na nekom dubokom nivou, on vas, kao i sve ljude, vidi na jako infantilan i nezreo način: kao produžetke sebe, kao sredstva za zadovoljenje sopstvenih potreba. Zbog toga vaš odnos počinje da deluje šuplje i prazno, a vi se i dalje pitate gde grešite i zašto niste dovoljno dobri da se početni period vrati.

Ako malo bolje razmislite, shvatićete da manipulator zna toliko toga o vama, dok vi o njemu znate jako malo. Informacije koje je svojevoljno podelio sa vama su šture i površne. Velike su šanse da manipulator sa vama nije podelio nijedan strah, nijednu slabost, nijedno traumatično sećanje. Ako je i podelio sa vama neke informacije o svojoj prošlosti, pitanje je koliko su tačne. Ukoliko počnete da kopate, dobićete maglovite i neodređene odgovore. No, manipulator se pobrinuo za to da se vi ni ne usuđujete da previše pitate. Ovo manipulatoru omogućava da pred vama održava fasadu savršenosti, što dodatno doprinosi tome da se vi osećate bezvredno, jer vi ste sve svoje slabosti servirali na poslužavniku.

Samopouzdanje vam opada. Ne verujete više sebi. Imate sve manje energije i motivacije. Padate u depresiju. Možda imate iznenadne napade panike. Imate glavobolje. Probleme sa varenjem. Bolove u zglobovima. Osipe po koži. Možda primećujete da se kod vas razvijaju loše navike kojih ne možete da se otresete. Previše pijete. Previše pušite. Previše jedete.

Nijedno od obećanja koje vam je manipulator dao nije ispunjeno. Osećate se jadno. Pitate se šta nije u redu sa vama i zašto niste srećni? Kako je moguće da ste tako sebični, zahtevni, nezahvalni i razmaženi, a u vezi ste sa tako divnom osobom? Uostalom, bilo je tako bajkovito u početku, mora da je do vas. Pošto krivite sebe i osećate veliku sramotu zbog toga što tako užasno podbacujete u vezi, vaša osećanja ne delite ni sa kim, a kada neko primeti da se vaš partner ponaša malo čudno, vi uvek imate spremno opravdanje.

Osećate se mnogo gore nego kad ste ušli u vezu, ali ne uspevate da vaše loše stanje povežete sa vezom u kojoj ste. Pošto je pritajeno emotivno zlostavljanje toliko suptilno, ne možete da ga uočite dok se dešava. Manipulator je vešt i zna da, ukoliko hoće da vas kontroliše, njegovi postpupci uvek moraju imati opravdanje. Jedini dokaz koji imate je vaše loše stanje. Ali pošto je vaše loše stanje izazvano mnoštvom sitnih otrovnih strelica, ne možete da ga povežete ni sa jednim konkretnim manipulatorskim postupkom, jer svaki zlostavljačev postupak sam za sebe deluje bezazleno.

 

Faza 3: Odbacivanje

Manipulatoru prestajete da se dopadate. Umesto da postanete savršeni, vi sve više venete. Njegovi pokušaji popravke su omanuli, a vi ste očigledno glupi, ružni i slabi. Vi više ni ne znate šta da radite, hodate kao po jajima kako ne biste pokrenuli neku pogrešnu temu ili isprovocirali još devalvacije. Razočarani ste, ali i dalje vas nešto drži tu i niste spremni da se odreknete te veze. Ko bi uopšte i želeo da bude sa vama ako odete, kad ste tako neadekvatni?

Razočaran je i manipulator. U ovom trenutku, on je verovatno već našao narednu žrtvu od koje će da crpi energiju i vi mu niste više zanimljivi. Manipulator u ovoj fazi nalazi bilo koji glupi izgovor da vas ostavi. Možda će vas i isprovocirati na neki ispad, kako bi mogao da vas okrivi za sve i ode kao da mu nikada niste ni bili važni.

Drugi scenario je da vi više ne možete da podnesete tu vezu i da zadnjim atomom samopoštovanja stajete pred manipulatora i postavljate granice, odbijate da se odnos nastavi na ovaj način i tražite objašnjenja, kao i ono što vam nedostaje. Sada imate priliku da vidite kako se manipulator ponaša kada mu oduzmete kontrolu. Možete očekivati bes, još gaslightinga, nabijanje krivice, pasivnu ili aktivnu agresiju ili prekid veze. Manipulator će uvek pokušati da vas odbaci pre nego što vi odbacite njega, tako da će vas proglasiti ludim, nezahvalnim, prezahtevnim, nedovoljnim, nevernim i u svakom smislu neadekvatnim. Odnos se završava burno i brzo kako je i počeo. No, da li se zaista završava?

 

Traumatska povezanost

Manipulator vas je ostavio kao krpu. Možda ste vi ostavili njega, a on vam je zadao poslednji udarac krivicom, devalvacijom, ćutanjem ili pasivnom agresijom. Veza je gotova, ali vi shvatate da manipulator počinje da vam jako nedostaje. Osećate bol u grudima, teško vam je, mislite na sve lepe trenutke koje ste prošli, a ružnih kao da ih nije ni bilo. Pitate se da li ste možda ipak vi krivi? Da li bi trebalo da se vratite i izvinite? U ovoj fazi, samopouzdanje vam je upropašćeno, sumnjate u sopstveni zdrav razum i samo želite da se sve one lepe stvari sa početka veze vrate. Niste u stanju da povežete osobu koju ste upoznali sa osobom sa kojom ste raskinuli. Osećate se zbunjeno, a u glavi vam je magla – tipičan znak da ste prošli emotivno zlostavljanje, manipulaciju i suptilno ispiranje mozga. U vezu ste ušli kao relativno zadovoljna, optimistična i stabilna osoba, a sada se osećate kao olupina. No, vi i dalje žudite za manipulatorom i osećate se kao da ćete umreti bez njega. Da li je to ljubav?

Ne. To NIKAKO, ni pod razno nije ljubav. To što osećate je traumatska povezanost sa zlostavljačem (trauma bond). Kako se formira ova povezanost? Formira se tako što postajete navučeni na posebnu kombinaciju hormona koje vaš mozak proizvodi kada je osoba koju volite istovremeno i osoba koja vam nanosi bol. Kombinacija oksitocina i kortizola čini vas zavisnim od zlostavljača, a oporavak od takvog odnosa je poput skidanja sa droge. Pritom, ukoliko ste u detinjstvu prošli sličnu vrstu emotivnog zlostavljanja, invalidiranja sopstvenih osećanja i devalviranja od strane roditelja, dodatno ste podložni formiranju ove traumatske veze. Vaše detinjstvo  vas je ostavilo sa dubokim osećanjem neadekvatnosti i nedovoljnosti i velikom željom za prihvatanjem, a odbacivanje koje ste doživeli od strane manipulatora direktno otvara sve vaše stare rane. Da stvar bude još gora, manipulatori često imaju običaj da pokušaju da vas ponovo uvuku u odnos. Ukoliko bi se u ovom trenutku vaš manipulator vratio i zasuo vas ljubavlju i obećanjima, vi biste poželeli da mu se bacite u zagrljaj, a onda biste još jednom prošli sve ovo isto. Zato je manipulatore neophodno iseći iz života, a ukoliko to nije moguće, svesti kontakt na minimum. Jako je važno da manipulatoru ne pružite nikakvu emotivnu reakciju i nikakve informacije o vama. Setite se, manipulator želi kontrolu, a svaka vaša reakcija, makar i negativna, mu daje do znanja da i dalje ima kontrolu nad vama. Manipulator se najviše od svega plaši napuštanja, koliko god to paradoksalno zvučalo. U nekom od narednih tekstova objasniću kako manipulatori uopšte postaju to što jesu, no za sada, hajde da odgovorimo na pitanje šta je to što nas čini tako bolno podložnim za ovu vrstu zlostavljanja i kako nas manipulatori uopšte namirišu?

 

Kozavisnost

Manipulatori vole optimistične, nasmejane, vedre, saosećajne, tople i empatične žrtve. Neretko izaberu nekoga ko je mlađi, lepši ili uspešniji od njih, jer im imponuje ukoliko uspeju da ostvare kontrolu nad nekim takvim. Međutim, manipulatori najviše vole ljude koji su pomalo nesigurni, ljude koji ne misle da su dovoljno dobri i ljude koji su skloni da druge stavljaju na prvo mesto. Manipulatori biraju ljude koji ne vole sebe, zato što su takvi ljudi savršen materijal za disfunkcionalne odnose koje manipulatori formiraju. Nekome ko je fokusiran samo i isključivo na sebe potreban je neko ko je fokusiran samo i isključivo na druge. Nekome ko razmišlja samo o svojim osećanjima potreban je neko ko razmišlja samo o tuđim osećanjima. Zbog toga, manipulatori uglavnom biraju specifičnu vrstu ljudi, ljude koje nazivamo kozavisnim. Ovaj tip ljudi, takođe, iz nekog naizgled neobjašnjivog razloga, uvek privlače emotivni manipulatori.

Ko su uopšte kozavisni ljudi? Termin kozavisnik je prvobitno označavao sve ljude koji su pod uticajem neke osobe koja pati od alkoholizma, narkomanije ili nekog drugog kompulsivnog poremećaja, uglavnom podrazumevajući članove porodice. Primećeno je da alkoholizam ne oštećuje samo zavisnika, već i ljude koji su mu bliski i koji pokušavaju da brinu o njemu. Takođe, primećeno je da deca koja su odrastala uz alkoholizam u porodici, kasnije završe u braku sa alkoholičarima ili nekom drugom vrstom zavisnika. Sve kozavisnike povezivao je jedan tipičan obrazac ponašanja, razmišljanja i emotivnog reagovanja, obrazac koji je karakterističan i za ljude koji su preživeli neku vrstu zlostavljanja. Zbog toga, definicija kozavisnika je proširena i danas se odnosi na sve ljude koji su bili na neki način oštećeni od strane osobe koja ima bilo koji vid zavisnosti, kompulsivni poremećaj ili bilo kakav mentalni poremećaj.

U ovom tekstu se nećemo detaljno baviti time šta je kozavisnost i kako nastaje – to ćemo sačuvati za neku narednu priču. Za sada je važno je da prepoznate ukoliko imate crte kozavisnosti, posebno ukoliko ste primetili da se u vašem životu iznova i iznova ponavlja obrazac zlostavljačkih odnosa iz kojih izlazite samleveni i istrošeni. Ukoliko ovakav obrazac postoji, to nije slučajno.

Najverovatnije ste, još u ranom detinjstvu, preživeli neki oblik kontinuiranog eksplicitnog ili suptilnog zlostavljanja od strane vaših roditelja ili staratelja. Da biste preživeli, jako rano ste naučili kako da prepoznate zlostavljačeva osećanja i potrebe i kako da mu udovoljite da biste izbegli zlostavljanje. Vaša strategija je bila uspešna i uspela je da vas sačuva, ali takođe je od vas napravila ono što ste sada: osoba koja sve druge stavlja na prvo mesto, osoba kojoj su tuđa osećanja i potrebe važniji od sopstvenih i osoba koja će, kako bi dobila prihvatanje i zahvalnost drugih, raditi i na sopstvenu štetu. Ukoliko ste odrastali u neprijateljskoj sredini koja je pred vas postavljala nemoguće zahteve, naučili ste da niste dovoljno dobri, da vaša osećanja nisu važna i da vredite onoliko koliko možete da učinite za druge. Pomirili ste se sa time da vas niko nikada neće voleti, ali da ćete, ako ništa, bar nekome biti potrebni. Zbog toga padate na tuđe tužne priče u kojima je neko drugi uvek kriv i stalno ulazite u odnose sa idejom kako ćete nekome pomoći i kako ćete nekoga promeniti. Vaša fokusiranost na druge dovodi do toga da završite iskorišćeni. Osoba kojoj ste želeli da pomognete postaje osoba koja vas povređuje, a osoba koju ste mislili da ćete moći da iskontrolišete, kontroliše vas.

Na kraju teksta naći ćete link na kom možete preuzeti listu tipičnih znakova kozavisnosti. Ova lista vam može pomoći da utvrdite da li i vi imate ovaj problem. Dobre vesti su da je kozavisnost moguće prevazići i to na način koji je jako sličan borbi protiv bilo koje zavisnosti. Lečenje kozavisnosti podrazumeva čišćenje uma od ideja nedovoljnosti i bezvrednosti koje su nam usađene u detinjstvu, prevladavanje patološke usamljenosti tako što ćemo biti dobar prijatelj sami sebi i ponovna izgradnja samopouzdanja i samopoštovanja kroz praktikovanje ljubavi prema sebi i brige o sebi. 

 

Prepoznajte manipulatora

Kako možete znati da li je neko emotivni manipulator, kada su svi oni toliko vešti u pretvaranju? Postoji par načina.

1 – Postavite granicu ili kažite “ne” za neku sitnu stvar. Ukoliko osoba previše tvrdoglavo insistira da bude po njenom i služi se svim sredstvima, uključujući i nabijanje krivice, pasivnu agresiju ili tretman ćutanjem, postoji mogućnost da imate posla sa manipulatorom.

2 – Testirajte nečiju empatiju. Manipulatori se uglavnom pretvaraju u situacijama u kojima je društveno poželjno pokazati saosećanje. Manipulatori znaju da treba da se razneže kada vide slatku životinju i da izraze saučešće nekome ko je u žalosti. Međutim, ukoliko pokušate da sa manipulatorom podelite neki svoj problem ili neku muku koja vas mnogo tišti, naići ćete na pomalo čudne i neprimerene reakcije. Svaka normalna osoba kojoj je stalo do vas bi u ovoj situaciji poželela da vas zagrli ili uteši, međutim, manipulator će uraditi nešto drugo. Šta god to bilo, delovaće vam pomalo čudno i neiskreno.

3 – Pitajte osobu da vam kaže zašto vas voli ili da vam objasni šta je za nju ljubav. Budući da su manipulatori u suštini emotivno nezrele osobe koje ne razumeju ljubav, objašnjenje koje ćete dobiti biće čudno, nezgrapno i podsećaće na nešto što bi vam reklo dete, a ne odrasla osoba. 

4 – Ukoliko mislite da osoba nešto krije od vas, postavljajte pitanja vezana za tu stvar. Manipulatorovi odgovori će biti magloviti, nejasni i imaćete utisak da je u pitanju neka zabranjena tema. Ukoliko ste imali priliku da otkrijte nešto što mislite da vaš partner ne želi da znate, postavite mu par pitanja i gledajte kojim se tehnikama služi kako bi izbegao da vam odgovori. Da li vas laže? Da li menja temu? Da li počinje da vas suptilno napada? Da li vas ubeđuje kako je to za njega bolna tema i kako ne može da priča o tome? Možda je vaš partner prosto neiskren, a možda je i emotivni manipulator. U svakom slučaju, ne treba da budete u odnosu u kom vas neko laže.

 

Zaključak

I sam bio u problematičnim odnosima koji su mi dosta poljuljali samopouzdanje i sliku o sebi. U pokušaju da prebolim ove odnose, počeo sam da istražujem ove teme. Kada sam shvatio kako izgleda prikriveno emotivno zlostavljanje, verovali ili ne, osetio sam olakšanje. Istina, u početku mi je bilo potpuno nepojmljivo da sam bio u tako nezdravim odnosima, ali previše znakova se poklapalo. Nakon dugogodišnjeg samobičevanja krivicom, shvatio sam da, po prvi put, nisam ja kriv za sve. Iako sam naveden da verujem u suprotno, problem nije bio samo u meni.

Niko od nas nije cvećka, ali niko od nas nije ni apsolutni krivac za sve probleme u odnosu. Smatram da, ukoliko želimo da idemo dalje, moramo da preuzmemo odgovornost za svoj udeo u nekom problemu, bilo da je taj udeo 97% ili 3%.

Kako sam nastavio da otkrivam sve nuspojave zlostavljanja, uključujući i traumatsko vezivanje, olakšanje se ubrzo pomešalo sa drugim emocijama. Traumatska veza. Kakva jeziva pojava. Ideja o traumatskoj povezanosti naterala me je da pogledam unazad i dođem do jednog ne tako lepog zaključka. Svi mi smo bili nekad povređeni, ali nisu nas svi odnosi proganjali još godinama kasnije, budeći u nama ključalu mešavinu tuge, očajanja, besa, prezira, krivice i nostalgije. Shvatio sam da postoje teški, nevidljivi i praktično neraskidivi lanci koji me povezuju sa svakom osobom koja me je ikada povredila na taj način. Nažalost, takvih ljudi u mom životu nije bilo malo. To su bili ljudi koji su mi najviše značili. Svako od njih mi je oduzeo deo samopouzdanja. Svako od njih me je naterao da poverujem u laž o sebi. Zašto sam to dozvolio? Zašto toliko puta? 

Kao i mnogi ljudi koji su preživeli neki oblik zlostavljanja u detinjstvu i ja sam nastavio da se iznova i iznova vraćam u odnose koji me povređuju.  Uvek sam osećao neku vrstu magnetske privlačnosti prema ljudima koji bi me iskoristili i odbacili kao krpu. Lepio sam se za određeni tip ljudi i pokušavao da ih usrećim i da im pomognem, jer sam očajnički želeo da neko od njih pomogne meni. Nikad nisam mislio da mogu bolje od toga. Nisam mislio da zaslužujem bolje od toga. Mislio sam da ljubav treba tako da izgleda. 

Sve ovo mi je pomoglo da uvidim da sam ja taj koji to mora da prekine. Tek kada sam shvatio i prihvatio da sam mnogo puta bio žrtva manipulacije, mogao sam i da odlučim da ne želim više da budem žrtva. Ne mogu pomoći ljudima koji ne žele pomoć. Ne mogu naterati ljude koji su nesposobni za ljubav da me vole i cene. Jedino što mogu je da pomognem sebi. Da pobedim sopstvenu kozavisnost i prestanem da budem laka meta za ljude koji su skloni manipulaciji. Da cenim sebe. Da poštujem sebe. Da zavolim sebe. I ovo je prvi korak.

DA LI STE KOZAVISNI?

PREUZMITE DODATAK

Ok. Dan prvi. Od danas ćemo sve drugačije. Danas ću da ostavim pušenje i da počnem zdravije da se hranim. Istuširaću se, pojesti nešto zdravo za doručak, obući ću nešto u čemu se osećam dobro i krenuću u pobede. Na izlasku iz kuće, pogledaću u ogledalo, udahnuću duboko i reći ću sebi „’Ajde, šampione. Ti to možeš. Ti si lep, pametan, talentovan i voljen.“ Ponavljaću ovu mantru dok stignem do odredišta, možda mi ovaj put upali. Već sam ih probao par:

„Voli sebe, jer ako ne voliš sebe, kako ćeš voleti ikog drugog?“

„Stavi sebe na prvo mesto i sve ostalo će se rešiti samo.“

„Ugađaj sebi. Ti to zaslužuješ.“

„Dobro jutro, lepotice!“

Nijedna od tih mantri se nije nešto pokazala. Čak ni ova poslednja. Šta to Ruška Jakić zna što ja ne znam?

Moje današnje odredište je prijatni kafe ispod Brankovog mosta. Zauzimam mesto u ćošku, naručujem kapućino, vadim laptop i počinjem da pišem. Znam, najgori sam od svih hipstera, ali hej, ako hoćete da pišem o ljubavi prema sebi moram da napravim sebi bar neki ugođaj. Uostalom, ovo je idealna prilika da mi se, preko šoljice kafe, pogled sretne sa budućom srodnom dušom sa kojom ću se sudariti na izlazu iz kafića i otpočeti prelepu jesenju romansu. Možda je baš to ono što je potrebno kako bih konačno zavoleo sebe?

I šta je uopšte ta ljubav prema sebi? Kako se ona manifestuje? Kako znamo da li volimo sebe? Da li nam je svima samo potrebno više penušavih kupki, mirišljavih sveća, krpica, masaža i putovanja ili je priča ipak malo komplikovanija od toga? Svaki life-coach i svaka drugarica sa kojom sednete na kafu će vam reći da treba da volite sebe. Knjižare su prepune knjiga o samopomoći u kojima možete naći sijaset tehnika, meditacija i afirmacija. New Age entuzijasti će vam reći da morate „da se povežete sa božanskim u sebi, da nađete svoj centar kosmičke ljubavi i povežete se visokom vibracijom samoprihvatanja, jer vi ste predivno zvezdano biće i manifestacija lepote.“ .

Ja sam ipak odlučio da odgovor potražim u psihologiji. Dobre vesti su da sam ga pronašao. Loše vesti su da je priča ipak maaaaalko komplikovanija. Ljubav prema sebi, kada je tu, ni ne primećujemo da je tu. Prosto živimo. No ukoliko ljubavi prema sebi nema dovoljno, ne možemo je preko noći “sakupiti”. U svakom slučaju, pre nego što počnemo priču o tome šta ljubav prema sebi JESTE, hajde da vidimo šta NIJE.

Ljubav prema sebi i konzumeristički hedonizam

Kupila sam haljinu i bedž na pruge, maramu, parfem sa mirisom duge, kupila sam pljuge i vožnju do stana, da bih sela na pod i tamo bila sama.

Bojana Vunturišević u pesmi Kese etikete na vrlo duhovit način ilustruje težnju jedne mlade žene da kada joj nalete momenti u kojim hoće da se seti sebe usamljenost i prazninu popuni kupovinom raznih sitnica, trica i kučina koje joj uopšte ne trebaju.

Ukoliko bismo verovali svim marketinškim kampanjama koje vidimo oko nas, zaključili bismo da je ugađanje sebi sve što je potrebno kako bismo bili srećni, a kako bolje ugoditi sebi no trošenjem novca na odeću, izlaske, ručkove, večere, alkohol, žurke, putovanja, masaže, kozmetiku i tehniku? Čak su i sam rad na sebi i ljubav prema sebi postali proizvod. Možete potrošiti ogromne količine novca na knjige, seminare i radionice koje garantuju da će vas za jedan vikend naučiti da volite sebe. Da li išta od ovoga zaista funkcioniše? Pre bih rekao da izaziva kontraefekat.

Adrenalin koji osećamo prilikom kupovine, sreća koju osećamo dok jedemo brzu hranu i euforija koja nas drži prilikom nekog motivacionog govora imaju sličan efekat koji imaju i alkohol i droga. Čine nas srećnim na neko kratko vreme, pomažu nam da umrtvimo osećaj neadektvatnosti i čine sadašnji trenutak podnošljivijim. Kada nalet hormona prođe i dalje se osećamo podjednako bedno kao i pre.

Kao što žeđ ne možemo utoliti hranom, niti glad vodom, tako ne možemo ni naše istinske potrebe za ljubavlju, pripadanjem, konekcijom, samopoštovanjem i samoostvarenjem utoliti kojekakvim proizvodima. Naravno da ne treba da se odreknemo sitnih zadovoljstava koja nas čine srećnim. Naravno da treba da sebi priuštimo lepe stvari i iskustva. Međutim, kao što ne možete novcem i poklonima kupiti nečiju ljubav, tako ni hedonizmom ne možete kupiti ljubav prema sebi, jer ne možete istinski uživati u stvarima za koje smatrate da ih ne zaslužujete. Zdrav i umeren hedonizam je nešto što proizilazi iz ljubavi prema sebi, a ne nešto što je izaziva.

Ljubav prema sebi i narcizam

Ljubav prema sebi često mešamo sa narcizmom. No, između ljubavi prema sebi i narcizma postoje velike razlike. Svi mi posedujemo određenu dozu narcizma, ali ne posedujemo svi razvijenu ljubav prema sebi.

Svako od nas zna nekog narcisa. Internet i društvene mreže su neminovno pokrenuli eru narcizma, gde postojati znači biti viđen i validiran od strane drugih. Mnogi narcisi koji ulažu u sebe, u svoj imidž i u svoje lajkove će vam reći da oni prosto vole sebe i da ne vide ništa loše u ulaganju i promovisanju sebe. Mnogi od njih se predstavljaju kao spiritualni gurui koji propovedaju ljubav prema sebi, a dosta takvih možemo videti i u državnim vrhovima, kao i u oblastima nauke i umetnosti. Narcisi mogu delovati jako posvećeni svom poslu ili stvaralaštvu, ali nemojte da vas to zavara. Narcis je predan i kreativan tek toliko koliko je potrebno da bi sebi obezbedio pohvale i divljenje, a dela narcisa retko kada predstavljaju nešto revolucionarno, jer ne nastaju iz autentične želje da se svetu i drugima ostavi nešto vredno.

“Volite umetnost u sebi, a ne sebe u umetnosti” rekao je Konstantin Stanislavski i bio je potpuno u pravu.

Iako deluju samopouzdano i samozadovoljno, narcisi nisu ljudi koji vole sebe. Njihovo samopouzdanje i osećaj lične vrednosti zavise od divljenja i pažnje drugih i poput mehura od sapunice nestaju onda kada nema publike, ostavljajući za sobom prazninu, osećaj bespomoćnosti i neadekvatnosti. Neki narcisi svoju potrebu za grandioznošću obavijaju velom skromnosti i žrtvovanja. To su ljudi koji “sve čine za druge, a za sebe tako malo.” Ovaj tip narcisa pokušava da divljenje i validaciju dobije kroz tuđu zahvalnost i ne preza od nabijanja krivice ukoliko ta zahvalnost izostane. Naravno, ni ovde nema ljubavi prema sebi, jer osećaj sopstvene vrednosti zavisi od odobravanja drugih, kog nikad nije dovoljno. Kada je frustriran i kada okolina ne odgovara na  njegove zahteve, narcis će pobesneti do te mere da će poželeti da poptuno uništi izvor svoje frustracije. Ukoliko osveta nije moguća, narcistički bes biće usmeren ka unutra, i narcis će pasti u depresiju,

Kako uopšte dolazi do ovoga i šta nam to može reći o pravoj ljubavi prema sebi? 

Austrijsko-Američki psihoanalitičar, Hanjc Kohut se u svom tekstu Oblici i preobražaji narcizma iz 1966. detaljno bavi razvojem narcizma i načinima na koji je narcizam povezan sa razvojem naših ideala, ambicija, kreativnosti, empatije i humora. Budući da nije lako sažeti i verno preneti Kohutovo viđenje nekome ko nije upućen u psihoanalitčku terminologiju, pokušaću da na vrlo uprošćen način prenesem suštinu, bar onako kako je ja shvatam. Druže Kohute, šta imaš za nas?

Primarni narcizam je razvojna faza. Novorođena beba je bespomoćna i apsolutno zavisna od majčine nege. Dovoljno dobra majka u stanju je da prepozna bebine potrebe i da na njih pravovremeno odgovori. Bebi izgleda kao da se ceo svet vrti oko nje same, što je potpuno u redu. Kada se majčin svet ne bi okretao oko bebe i kada majka ne bi odgovarala na bebine potrebe, beba bi bila frustrana i morala bi da se suoči sa užasom svoje bespomoćnosti, što bi bilo jako traumatično. Narcizam, u tom razvojnom periodu, između ostalog, ima funkciju odbrane od straha i osećaja bespomoćnosti. Kada se razvoj odvija kako treba, dobro tempirane i sitne frustracije lagano uče bebu da je centar sveta negde drugde i da zadovoljenje nekih potreba nekad mora malo da sačeka. Ovo se sve dešava paralelno sa porastom bebinih sposobnosti i kako se bebina bespomoćnost smanjuje, njen kapacitet da podnese frustraciju raste, a sam prvobitni narcizam lagano poprima neke zrelije oblike. Prvobitni narcizam i  struktura grandioznog selfa postebeno biva izbalansirana strukturama kao što su Super-Ego i Ideal Ja. Ove nove strukture nastaju tako što dete introjektuje,  unosi u sebe dobre delove njegovih roditelja. Super-Ego i Ideal Ja kroz dalji razvoj postaju neka vrsta savesti koja nam govori na koji način treba da radimo stvari i kakvi treba da budemo. Ako imamo moć i usmerenje koji se nalaze unutar nas, više nam nije potreban grandiozni self kako bi nas štitio – sada možemo da koristimo svoje sposobnosti kako bismo ulagali u ono što želimo i u ono što nam je važno. Kada okolina ne odgovara na naše potrebe, nećemo to doživljavati toliko ugrožavajuće i nećemo imati potrebe za ispadima besa. Drugim rečima: Ukoliko se razvoj odvija kako treba, čovekovo poimanje sebe se pomera sa pozicije nemoći ka poziciji moći, a samim tim se i potreba za odbranom od nemoći kroz grandiozno viđenje sebe zamenjuje potrebom da se energija ulaže u stvari koje su nam važne, a koje čuvamo unutar nas: naše vrednosti, ambicije i ideale. Kroz ovaj proces, menja se i naš odnos prema drugima. Pošto više nismo bespomoćni i nesposobni, funkcija drugih nije da nas obožavaju i zadovoljavaju naše potrebe. Sada možemo i mi da uradimo nešto za druge i da se, prateći svoje unutrašnje vrednosti, povežemo sa drugima, uspostavimo ravnopravnu razmenu i činimo dobro drugima. Ovo pomeranje od primarnog narcizma ka zrelijim oblicima poimanja sebe predstavlja uspostavljanje zdravog odnosa prema sebi i svetu. Ukoliko neka prevelika trauma uzdrma ili prekine ovaj prirodni razvoj, jedna od posledica je ostajanje na stadijumu grandioznog selfa što ujedno znači i zarobljenost u osećanju bespomoćnosti i zavisnosti od drugih, što može dovesti do razvijanja gorepomenutog narcizma kao strukture ličnosti. 

Iz ovog Kohutovog viđenja, možemo izvući nekoliko elemenata onoga što PRAVA ljubav prema sebi zapravo JESTE:

• Internalizovana unutrašnja vrednost koja je poput kompasa. Ona nam daje sigurnost, čak i kada više nema roditelja i drugih autoriteta da nas vode. 
• Posedovanje zdravih ambicija i ideala koji se ne svode na to da nas drugi obožavaju i pružaju nam pažnju, već na davanje drugima, bez insistiranja na tome da nam bude uzvraćeno.
• Sigurnost u sebe i u sopstvenu moć i sposobnost da se deluje u ovom svetu.
• Siguran obrazac afektivne vezanosti koji nam dozvoljava da balansiramo intimnost i samostalnost. Verujemo da smo dovoljno dobri i da su drugi ljudi načelno dobri.

Dakle, jedan aspekt ljubavi prema sebi možemo videti kao postizanje nezavisnosti kroz razvoj. Naravno, nijedan razvoj ne teče idealno. Svi mi imamo ostatke primarnog narcizma i želje da neko brine o nama i divi nam onako kako se majka divi novorođenčetu. Svi se mi osećamo pomalo bespomoćno, uvređeno i obezvređeno kada nam neko nešto uskrati ili kad nam kaže nešto ružno. No, ukoliko smo dovoljno zreli, relativno lako ćemo se oporaviti od takvih iskustava, jer znamo da tuđe uvrede i napadi ne mogu da nam oduzmu vrednost koju nosimo iznutra. Više informacija o razlici između narcizma i ljubavi prema sebi možete naći OVDE.

 

Nedostatak ljubavi prema sebi i autentičnost

Narcizam je samo jedan oblik zavisnosti od drugih, zavisnosti koja je suprotna od istinske ljubavi prema sebi. Zavisnost od tuđeg odobravanja uglavnom dovodi do toga da tuđe potrebe stavljamo u prvi plan, pritom zapostavljajući svoje. Lik Marije iz teksta Ljubav kroz zid: O emotivnoj nedostupnosti predstavlja dobar primer osobe koja ne voli sebe. Da se podsetimo: Marija ima anksiozni obrazac afektivne vezanosti i veruje da za tuđu ljubav mora da se potrudi. Nesigurna je, zahtevna, željna odobravanja, uverena je da će biti ostavljena i sve svoje potrebe stavlja u drugi plan, nadajući se da će njen muž Nikola jednog dana da se promeni i pruži joj malo emotivne konekcije i validaciju. U pomenutom tekstu smo se uglavnom bavili Marijnom i Nikolinom dinamikom. Sada ćemo se malo više osvrnuti na to kako je Marija postala takva i šta je dovelo do toga da za sebe izabere jednog izbegavajućeg, zatvorenog i emotivno nedostupnog Nikolu. Pet tačaka koje ćemo proći predstavljaju model nastajanja nečega što se zove deficit ljubavi prema sebi ili zavisna ličnost. 

1. Trauma

Marijna majka je bila ambivalentna prema njoj. Više pažnje je posvećivala Marijnom bratu. Marija je jako želela da joj majka nekad uputi neku lepu reč ili emociju, međutim, toplina je uglavnom izostajala. Iako je sve činila kako bi zaslužila majčinu ljubav, Marijina majka je samo uzdisala i ostajala hladna, namrgođena i nezadovoljna, što je Mariju jako bolelo.

     2. Sržni sram

Kontinuirano uskraćivanje emotivne konekcije za Mariju je predstavljalo traumu. Marija je sebe krivila za majčino ponašanje iz kog je zaključila da je “problem” sigurno u njoj. Marija je formirala iskrivljenu sliku o sebi i uverenje da je vredna samo onda kada čini nešto za druge i kada ne opterećuje druge svojim potrebama, što predstavlja srž Marijnog osećaja srama i neadekvatnosti.

     3. Usamljenost

Budući da je osećaj neadekvatnosti prati gde god da ode, Marija sebe smatra bezvrednom i nedostojnom ljubavi, što izaziva jako bolne osećaje usamljenosti i izolacije.

    4. Zavisnost

Kako bi pobedila usamljenost, Marija stupa u niz disfunkcionalnih veza u kojima je zavisna od partnera. Za sebe uvek bira ili narcise kojima nesebično pruža divljenje ili hladne emotivno nedostupne muškarce za koje se nada da će ih promeniti. Sa jednim takvim stupa i u brak.  

     5. Nedostatak ljubavi prema sebi

Marija se pretvorila u nesebičnu kompulsivnu negovateljicu koja potrebe svih drugih stavlja na prvo mesto i pokušava kroz krivicu da iskontroliše partnera i “natera” ga da je voli.

Ako pogledamo Marijin životni put, možemo zaključiti da svi Marijini izbori i svi Marijni problemi idu iz jednog pogrešnog uverenja. Marija je još u detinjstvu poverovala u laž. Marija veruje da nije dovoljno dobra i vredna ljubavi sama po sebi i da ljubav drugog mora da se mukotrpno zasluži. Ovo uverenje ju je guralo u disfunkcionalne odnose sa ljudima koji ne umeju da je cene, jer nije verovala da u startu zaslužuje nekog ko će odgovarati na njene potrebe. Ovi odnosi, u kojima se postavljala kao krpa, su joj samo iznova potvrđivali da je bezvredna. Laž koju je toliko puta ponovila sebi je postala istina. 

Marija je zavisna od drugih ljudi i njihovog odobravanja koje tek tu i tamo može da anestezira njen osećaj neadekvatnosti. Sa druge strane, Marija je isto tako mogla da se okrene i alkoholu, drogama, kupoholizmu, kockanju ili nekom drugom obliku zavisnosti. Verujem da sklonost ka ovakvim zavisnostima nastaje po istom principu kao i Marijin problem i mislim da ovakvo viđenje bolesti zavisnosti može dosta da pomogne u samom lečenju. Ako se fokusiramo na zavisnika i ono što ga je oteralo u zavisnost, umesto što se fokusiramo na dejstvo same supstance ili određenog ponašanja, možemo ne samo da pomognemo zavisniku da se sa nečega “skine” već i da isceli ranu zbog koje se na to nešto i “navukao”, čime sprečavamo da jednu zavisnost zameni drugom. Koga zanima ova tema, toplo mu preporučujem knjigu  In the realm of hungry ghosts mađarskog lekara Gabor Matéa koja se sa ovog aspekta bavi bolestima zavisnosti. Uostalom, eto mi ideje za neki naredni tekst. No, vratimo se na Mariju, verovatno se već unervozila usled nedostatka naše pažnje.

Zamislite sada kako li bi izgledao Marijin život kada bi Marija shvatila da je njena početna predpostavka o njoj samoj nema veze sa realnošću? Šta bi se desilo kada bi Marija odbacila laž u koju godinama veruje i prestala da se ponaša u skladu sa njom? Marija više ne bi prevodila sebe žednu preko vode, osvestila bi svoje potrebe i počela da ih zadovoljava bez straha od odbacivanja ili kazne. Marija, njeni izbori i njeno ponašanje bi postali autentičniji. Marija bi počela da radi stvari zato što zaista želi, a ne kako bi osigurala nečiju naklonost ili umrtvila svoj osećaj neadekvatnosti. Postala bi nezavisna od tuđeg prihvatanja i počela bi zaista da živi. Više ne bi bila ničija krpa, ne bi se osećala kao krpa i ne bi imala potrebu da mrzi sebe zato što je krpa. Čak naprotiv. Kada bi sebe upoznala izvan svog krpa-obrasca, Marija bi uvidela koliko toga lepog u njoj samo čeka da bude otkriveno. Marija bi naučila da voli sebe. 

Dakle, ukoliko autentičnost definišemo kao našu istinsku prirodu, možemo shvatiti na koji način je ona povezana sa ljubavlju prema sebi. Autentičnost je ono što ostaje kada se sklone sva iracionalna uverenja i izlizani mehanizmi odbrane. Kada se ukloni sav neosnovan sram, krivica i zabrane, kada se uklone sve laži u koje smo poverovali, kada se uklone svi pogrešni zaključci i neosnovani strahovi, kada se osveste istinske potrebe i emocije, tada počinjemo da istinski poznajemo sebe. A ako upoznamo sebe, onda možemo i da zavolimo sebe.

 

Samosaosećanje

“E, stvarno sam debil!”, govorim sebi dok pijem još jedan gutljaj kafe. “Zbog nekog glupog uverenja iz detinjstva, ja ceo svoj život ponavljam situacije koje mi potvrđuju da nisam dovoljno dobar i sam sebi upropaštavam život. Tako mi i treba kad sam glup i jadan.”

Ah, nije li fascinantno koliko smo strogi prema sebi? Koliko smo samo varvarski okrutni. Kada bismo videli da se neko nekome na ulici obraća onako kako se mi obraćamo sebi, bili bismo zgroženi. Ovo nam ukazuje na još jedan važan aspekt ljubavi prema sebi, a to je samosaosećanje.

Poslužimo se sledećim primerom. Umesto niza uvreda koje sam uputio sebi na početku ovog segmenta, mogao sam da kažem:

“Upravo si nešto naučio i to je dobro. Sada daj sebi vremena. Puno si propatio zbog određenih događanja iz prošlosti i nemoj kriviti sebe zato što si usled posledica traume pravio loše izbore. Da si umeo bolje, uradio bi bolje. Svi to prolaze na ovaj ili onaj način – to je proces učenja. Sada imaš nova saznanja do kojih si svojim radom došao i ostalo je samo da ih primeniš.”

U suštini, imati samosaosećanja znači da sebe tretiramo onako kako bismo tretirali dobrog prijatelja u nevolji. Pored toga što nam pomaže da budemo manje strogi prema sebi u nekoj trenutnoj situaciji, samosaosećanje nam takođe može pomoći da iscelimo traume iz prošlosti. Možemo zamisliti susret između nas sada i nas iz prethodnih perioda života kada smo doživljavali teške trenutke. Sadašnje Ja može da se obrati Prošlom Ja i ponudi mu saosećanje, razumevanje i oproštaj koji su mu tada očajnički trebali. Setimo se priče o Super-Egu i Idealu Ja koji nastaju tako što unosimo u sebe određeni sistem vrednosti kroz ono što vidimo kao dobro kod svojih roditelja. Zamislite sada kako li izgleda kada roditelji imaju krut sistem vrednosti koji ih čini prestrogim, sklonim osudi i posramljivanju? Savest koju formiramo tada će biti izrazito moralna i pravična, ali i progoniteljski nastrojena. Težićemo neosvojivom savršenstvu i maltretiraćemo sebe kada ne uspemo da ga ostvarimo, ukoliko se uopšte usudimo da išta počnemo pred tako visokim očekivanjima. Lek protiv ovoga je samosaosećanje, koje ima tri aspekta:

1. Ljubaznost prema sebi: Ovaj aspekt nam pomaže da prestanemo da progonimo i kritikujemo sebe zbog neke greške ili mane i ponudimo sebi razumevanje i podršku. 
2. Humanost i ljudskost: Ovaj aspekt se odnosi na prihvatanje činjenice da svako nekada pravi greške i da svako nekada doživi neuspeh, to je sastavni deo ljudskog života. Svi smo ljudi i svi grešimo.
3. Samosvest: Ovaj aspekt nam dozvoljava da osvestimo svoj negativni unutrašnji glas i identifikujemo teška osećanja i misli kako bismo mogli da ih konfrontiramo sa ljubavlju i empatijom.

Samosaosećanje igra veliku ulogu u ljubavi prema sebi i pokazalo se kao jedan od ključnih faktora za dobar odnos sa drugima. Dobra vest je da svako može ga razvije. Više informacija o samosaosećanju, načinima na kojima ono može da poboljša vaš život i vežbama za postizanje istog možete naći OVDE.

Sampoštovanje i samopouzdanje

Ne možemo pričati o ljubavi prema sebi, a da ne pomenemo i samopoštovanje i samopouzdanje. Sigurno ste i sami odgledali bar jedan video klip ili pročitali bar jedan članak u kom se opisuju  vežbe koje bi trebalo da nam pomognu da postignemo i podignemo naše samopouzdanje i samopoštovanje. Mišljenje koje je široko rasprostranjeno je da su samopoštovanje i samopouzdanje osećanja vere u sebe koja nekako magično dolaze iznutra. Međutim, samopouzdanje i samopoštovanje ne zavise toliko od toga kako se inicijalno osećamo. Samopouzdanje i samopoštovanje u mnogome zavise od onoga što radimo.

Pogledajmo samu reč samopouzdanje. Kada je rastavimo, dolazimo do toga da ova reč znači da možemo da se pouzdamo u sebe. Šta to tačno znači? To znači da umemo da prepoznamo sopstvene potrebe i da umemo da ih sami sebi zadovoljimo. Osećamo se samopouzdano kada koristimo sopstvene sposobnosti kako bismo sebi pružili blagostanje. Samopouzdanje znači da možemo da se oslonimo sami na sebe. Zvuči poprilično jednostavno, zar ne?

Zašto je onda tako veliki broj ljudi kojima manjka samopouzdanja? To je zato što mnogi od nas nisu u kontaktu sa svojim pravim potrebama. Mnogi od nas svoje potrebe stavljaju u drugi plan, zato što ne misle da te potrebe zaslužuju zadovoljenje. Mnogi od nas svoje nezadovoljene potrebe kompenzuju drugim stvarima. Pokušavamo da hranom utolimo glad za ljubavlju. Alkoholom pokušavamo da utolimo žeđ za oproštajem. Tuđom ljubavlju pokušavamo da kompenzujemo nedostatak ljubavi prema sebi. Seksom pokušavamo da kompenzujemo nedostatak intimnosti. Kad god radimo ovakve stvari, naše samopouzdanje pati. Setimo se Marije. Mariji su potrebni BEZUSLOVNA validacija, ljubav i prihvatanje, međutim, Marija svojim izborom partnera sebe sprečava da tu potrebu zaista i zadovolji, jer automatski predpostavlja da je USLOVNA ljubav najbolje što ona može da dobije. Marijina osećanja neadekvatnosti i bezvrednosti joj ne dozvoljavaju da traži ono što joj zaista treba. Marija, kao i mnogi od nas, “ispaljuje” samu sebe.

A šta je sa samopoštovanjem? Dok se samopouzdanje nekako više odnosi na naše sposobnosti da zadovoljimo svoje potrebe, samopoštovanje predstavlja odnos koji imamo prema sebi kao prema celini. Samopoštovanje znači prihvatanje sebe sa svim vrlinama i manama i tretiranje sebe sa čašću i dostojanstvom. Samopoštovanje je delovanje u našem istinskom najboljem interesu. Samopoštovanje podrazumeva iskreno uverenje da u svakom trenutku zaslužujemo korektan tretman i ponašamo se u skladu sa time. Samopoštovanje znači poštovati i vrednovati svoje telo, životni prostor, interesovanja, potrebe, osećanja, ciljeve, granice, pa čak i svoje slabosti, strahove i neuspehe, jer to su prilike za rast. 

Iako deluje da se prve iskre samopoštovanja i samopouzdanja javljaju unutar nas, verujem da se ove dve stvari najviše grade kroz aktivnosti i iskustvo. Kada se jednom usudimo da uradimo nešto dobro, istinski korisno i lepo za sebe, počinjemo da se osećamo dobro i imamo želju da tako i nastavimo. Kada se usudimo da postavimo granice drugima i osetimo na svojoj koži da nas zbog toga više poštuju, više ne želimo da se ponašamo kao otirač. Kada sami ostvarimo neki uspeh i osetimo slobodu istinske nezavisnosti, više ne želimo da robujemo spoljnim stvarima i drugim ljudima. Kako se menja naše ponašanje, menja se i način na koji nas okolina ogleda, a iz tog iskustva popravlja se i naš odnos prema sebi.

Volite sebe da biste mogli da volite drugog?

Kafić se polako zatvara. Ostalo je još par ljudi. Nigde ni traga od potencijalne srodne duše za jesenju romansu. Što me dovodi do jedne, poslednje dileme. Da li zaista MORAMO prvo da volimo sebe, da bismo mogli da volimo nekog drugog? Nakon svega što sam napisao, postizanje i održavanje ljubavi prema sebi mi deluje kao višegodišnji, ako ne i celoživotni posao. Treba “samo” uraditi sledeće:

1. Otkriti i locirati sva lažna uverenja koja imamo o sebi i prestati da se ponašamo u skladu sa njima.
2. Stupiti u kontakt sa sopstvenim potrebama i raditi na tome da ih zaista zadovoljimo kako bismo imali samopouzdanja i razvijali sopstvenu nezavisnosti.
3. Prevazići sopstvene mehanizme odbrane, otpore, strahove, zabrane i sramotu koji održavaju našu veru u laž.
4. Otkriti svoje lične vrednosti, ambicije i ideale koje nosimo u sebi i raditi na njima, jer tako formirane vrednosti niko ne može da nam oduzme.
5. Ne zavisiti od divljenja drugih i ne koristiti druge za zadovoljenje sopstvenih potreba, već se otvoriti ka drugima, formirati autentične veze i pomagati drugima zato što i njima, kao i sebi, želimo dobro.
6. Sagledati i prihvatiti sebe u celosti, raditi u svom pravom interesu i sa poštovanjem se odnositi prema svim aspektima svog života.
7. Praktikovati samosaosećanje i biti ljubazan prema sebi, ali ne skliznuti u kratkoročna zadovoljstva, anesteziranje i zavisnosti. 

Majko moja… Koliko je psihoterapeuta potrebno za sve ovo? Da li sam osuđen na samoću sve dok ne pokrpim svoju napaćenu dušu? Nadam se da nije baš tako.

Potreba za ljubavlju i pripadanjem je potreba koju svi imamo. To što ne volim sebe u idealnoj meri ne znači da mi nisu potrebni ljubav, emotivna povezanost, bliskost i intimnost. Takođe, to što ne volim sebe u idealnoj meri ne znači da ne mogu da dam i primim ljubav.

Sa druge strane, uspostavljanje optimalnog nivoa ljubavi prema sebi će mi značajno olakšati uspostavljanje zdrave konekcije sa zdravim drugim.

Optimalna količina ljubavi koju osećamo prema sebi znači i bolje šanse da napravimo dobar izbor i odlučimo se za partnera koji nam stvarno odgovara.

Ukoliko volimo i poštujemo sebe, naši postupci će biti u našem pravom interesu. Tada radimo ono što nam prija i ono što je dobro za nas,  zadovoljni smo sobom i predsobljem, pa smo samim tim i privlačniji drugima. Ako volimo sebe u dovoljnoj meri, manje su šanse da ćemo sabotirati neki odnos ili oterati partnera svojom nesigurnošću ili zatvorenošću.

Pritom, imajmo na umu da je ljubav prema sebi je nešto što se uči od drugih, primarno od naših roditelja i okoline u detinjstvu. Ne možemo zavoleti sebe u vakuumu, izolovani od drugih ljudi. Podrška, ljubav i prihvatanje od strane prave osobe u nekoj meri zaista mogu da nam pomognu da postignemo i održimo neki nivo ljubavi prema sebi, ali ljubav drugoga ne može da odradi naš deo posla.

Ukoliko umemo da uočimo sopstvene obrasce i ukoliko smo spemni da prihvatimo da u svakom odnosu imamo pola odgovornosti, greške koje napravimo mogu samo da nam pomognu da postanemo malo bolji, da zavolimo sebe malo više i sledeći put izaberemo malo bolje. 

Upoznajte Mariju i Nikolu

Svaka sličnost sa stvarnim likovima ili događajima je u potpunosti slučajna.

Marija ima problem. Marija nije zadovoljna u vezi. Marija priča sledeću priču:

Ja  sam  večiti čekač.  Kao  mala  uvek  sam  čekala  –  tatu  da  se  vrati  sa  puta,  mamu  da  se  nasmeje.  Nisam  dočekala ili vrlo, vrlo retko. Često  sam  mislila  da  to  znači da moram još više da se trudim, pa će se eto ostvariti. Mama je uvek brinula, naravno o bratu, da li je jeo, da li mu je hladno, šta je dobio u školi, kada će da se vrati kući. I mene je često primećivala samo zahvaljujući  njemu:  “Odnesi  mu  džemper. Vidiš da duva.”  Nosila sam, trčala sam da odnesem. Ja sam pak, uvek radila sve što je ona htela, pa i sve što sam samo pomišljala da bi ona htela.  Vezla,  plela,  prala  i  brisala  šoljice  za  kafu  kad  joj  dođu  komšinice.  Doduše,  komšinice  su  me hvalile, a ona je i tada uzdisala zbog nečega. Pravila sam se naravno da volim sve to da radim.

Sada, izgleda da to stvarno volim. Kuća mi uvek sija, šoljice su obrisane, sve je spremno da… Ne znam više da li je spremno za mamu ili za njega.  Sada na njega čekam, da dođe, da  se  probudi,  da  bude  bolje  volje.  Kad  sam  ga  upoznala  znala  sam  da  je  on  onaj  pravi.  Nije mi  se  udvarao kao drugi, obični momci. Nije mi se uopšte udvarao. Imao je svoju muziku, svoje tajne, svoja veselja, svoje loše trenutke. Mene je tek po malo puštao u svoj svet. Neverovatno, ali to je bio znak da se oko njega baš treba potruditi. I eto u braku smo. Nismo srećni. Ja i dalje čistim i čekam, a on sedi za kompjuterom, pije pivo. Neću se razvesti, jer onda neću imati koga da čekam. Neće ni on, ovde mu je udobno, a napolju su druge žene koje bi tek morao da navikava na svoj nemušti jezik.

Marija je u vezi sa Nikolom. Nikola je emotivno nedostupan. On ne voli da priča o svojim emocijama i nije naročito dobar u tome. Nikola ima odbrambeni zid oko sebe, poprilično je samostalan, samopouzdan i u suštini smatra da mu niko ni ne treba. Sa Nikolom možeš pričati o mnogim stvarima, ali ne i o osećanjima. Marijini izlivi emocija mu na površini dosađuju, a u dubini ga užasavaju. To ga ne sprečava da ostaje u braku sa Marijom, koju privlače emotivno nedostupni muškarci.

Marija veruje da ukoliko uspe da promeni Nikolu i natera ga da joj pokaže emocije, to će konačno biti dokaz koji ona čeka celog života: dokaz da je dovoljno dobra i vredna. Marija svoje potrebe stavlja u drugi plan. Marija, zahvaljujući svojim roditeljima, ima nisko samopoštovanje. Marija je nesrećna. Nemoj biti Marija.

Eeeeee, lakše je reći nego uraditi. Svi mi znamo neku Mariju ili nekog Nikolu. Možda smo i sami pomalo Marija. Ili pomalo Nikola.

Ukoliko ste u srećnoj vezi u kojoj vlada dobra komunikacija, bliskost i emotivna razmena, ovo nije tekst za vas. Vi verovatno imate nešto što se zove sigurni obrazac afektivne vezanosti i kao takvi spadate u 50% srećnika koji uživaju u vezama prožetim konekcijom, razumevanjem i intimom.

Međutim, ako ste Marija ili Nikola, skuvajte kafu, zavalite se i ostanite sa mnom do kraja teksta kako bismo pokušali da zajedno shvatimo u čemu je fora sa drugih 50% populacije? Lično, verujem da sve Marije i Nikole ovog sveta zaslužuju autentične i ispunjene odnose. Međutim, anksiozne Marije željne ljubavi i validacije nekako uvek biraju hladne, zatvorene i distancirane Nikole. Izbegavajuće Nikole, koji samo žele da ostanu u svom mehuru, daleko od turbulencije i drame, uvek nekako završe u vezi sa nekom napornom i zahtevnom Marijom. Zašto je to tako?

Teorija afektivne vezanosti

Odgovor se krije u teoriji afektivne vezanosti, koja je nastala sredinom  prošlog  veka kao teorija o poreklu i prirodi čovekove osećajnosti. Osnivač  teorije  afektivne  vezanosti  je  engleski  psihijatar  i  psihoanalitičar,  Džon  Bolbi. Bolbi, druže, reci nam zašto su Marija i Nikola uopšte zajedno?

Marija i Nikola oboje imaju nesigurne obrasce afektivne vezanosti. Šta to znači? Afektivna  vezanost  odnosi  se  na  specifičan  odnos  koji  se  u  najranijem  detinjstvu  formira  između  majke  i  deteta  i  traje  kroz  život. Oblik afektivne vezanosti formiran u detinjstvu utiče kasnije na sve odnose sa drugima. U zavisnosti od toga kako su tretirana od strane roditelja, deca formiraju svoje unutrašnje radne modele sebe i drugih, modele koji opstaju i u odraslom dobu.

Ukoliko su roditelji prisutni, imaju dobar brak, dobro su usklađeni sa potrebama deteta, emotivno su uključeni i stabilni, dete će formirati siguran obrazac afektivne vezanosti. Ono će za sebe verovati da je dobro i verovaće da su drugi ljudi dobri. Samim tim, u budućim odnosima umeće da napravi dobar balans između intimnosti i autonomije.

Ukoliko su roditelji nedosledni, ambivalentni i emotivno dostupni detetu samo onda kada njima to odgovara, dete će formirati preokupirani ili anksiozni obrazac afektivne vezanosti. Ono će verovati da ono samo nije dobro, ali da drugi ljudi jesu. Samim tim, u budućnosti, njegovi romatnični odnosi biće obojeni ambivalencijom, zavisnošću, potrebom za pripadanjem i kontrolom.

Ukoliko su roditelji hladni, distancirani, neosetljivi i neresponzivni, dete će formirati izbegavajući obrazac afektivne vezanosti. Verovaće da je ono ok, ali da drugi ljudi nisu i u budućim odnosima će se kriti iza fasade nezavisnosti i samopouzdanja, poricaće potrebu za bliskošću, biće zatvoreno i težiće potpunoj samostalnosti.

Ukoliko su roditelji dete izlagali nekoj vrsti zlostavljanja i zanemarivanja, postoji mogućnost i četvrtog obrasca koji se naziva bojažljivim obrascem afektivne vezanosti. Ova deca veruju da su drugi ljudi loši, ali da su i ona sama loša i neadekvatna. Ona će u kasnijem životu želeti intimne odnose, neće formirati fasadu nezavisnosti i visokog samopouzdanja, ali uprkos tome neće nikog puštati blizu sebe usled straha od odbacivanja i uverenja da su suštinski neprihvatljiva i da niko ne bi mogao da ih voli kada bi ih zaista upoznao.

Teoretičari naglašavaju  da  unutrašnji  radni  model  predstavlja  trajni  kapital  osobe,  da  stabilan  i  otporan  na  promene perzistira kroz čitav životni vek i utiče na oblikovanje svih kasnijih odraslih relacija.

Gde su Marija i Nikola u svemu tome?

Marija ima anksiozni ili preokupirani obrazac afektivne vezanosti. Ona veruje da su drugi ljudi ok, ali da ona sama nije dovoljno dobra (hvala ti, mama). Zbog toga je jako zavisna od odobravanja drugih, ima veliku potrebu za kontrolom i stalno se dokazuje.

Nikola ima izbegavajući obrazac afektivne vezanosti. On veruje za sebe da je ok, ali na dubinskom nivou ne veruje drugima. Smatra da su ljudi skloni odbacivanju i da se na druge ne možeš zaista osloniti. Zbog toga, Nikola teži ka nezavisnosti i poriče svaki oblik bliskosti i intime. Dok su Marijini roditelji bili ambivalentni prema njoj, Nikolini su verovatno bili distancirani, nedovoljno pouzdani, sa smanjenim kapacitetom da prepoznaju Nikoline stvarne potrebe i reaguju na vreme. Nikola je, u suštini, nakon mnogih situacija u kojima je bio prepušten sam sebi, vrlo rano shvatio da će sve morati sam. Kako bi se zaštitio, distancirao se od sopstvenih emocija, i svoje potrebe je sveo na minimum.

Emocije i Potrebe

Kada bi znali koliko toga imaju zajednickog, Marija i Nikola se ne bi međusobno dozivljavali kao različiti svetovi. Jedna od stvari koje ih povezuju je odsečenost od sopstvenih potreba.

Nikola u potpunosti negira svoje emotivne potrebe, on je jednostavan čovek kome treba malo, a ono što veruje da mu ponajviše treba je da mu se svi skinu sa grbače. Negira sopstvenu potrebu za ljubavlju i pripadanjem i fokusiran je na druge aspekte života, one koji ne zahtevaju previše bliske odnose. Nekada davno je verovatno imao neke emotivne potrebe, ali njihovo zadovoljenje mu je bilo uskraćeno i od tada Nikola ne želi više ništa. Nikola ne zna da je time što je sebe izolovao od sopstvenih emocija i potreba sebe učinio potpuno odsečenim od drugih. Nikola ne može da oseti i prepozna emocije drugih ljudi, niti da odgovori na tuđe emotivne potrebe zato što nije u kontaktu sa sopstvenim potrebama i emocijama. Nikola se nekad pita zašto su ljudi tako komplikovani i zasto niko ne razume njegovu želju da ostane u svom mehuru. Međutim, Nikola ne shvata da je on taj koji ne dozvoljava drugima da ga razumeju. Moglo bi se reći da je Nikola ispod svega toga jedna vrlo nežna i ranjiva duša koja želi konekciju, ali je jako osetljiv na kritiku i plaši se emotivnog vezivanja i iskazivanja emocija. Nikola ne želi da ponovo proživljava bolna iskustva iz prošlosti kada njegove emotivne potrebe nisu bile prepoznate. Nikolina ljuštura samopouzdanja i samostalnosti štiti njegovu emotivnu, osetljivu unutrašnjost. Međutim, Nikola nije ni u kakvom dodiru čak ni sa svojim strahom. Nikoline emocije se uglavnom manifestuju psihosomatski. Nikola ima glavobolje i probleme sa varenjem. Nikola je emotivno nedostupan, a da to i ne zna.

Marija sve svoje potrebe stavlja u drugi plan, osim jedne – potrebe za ljubavlju, pripadanjem i validacijom. Marija je spremna da uradi sve kako bi joj neko pružio pohvalu, lepu reč i dokaz da je dovoljno dobra. Marija sebe krivi za ambivalentno ponašanje svoje majke i smatra da ukoliko želi nečiju ljubav, mora da se potrudi. Marija je negde duboko u sebi želela više, ali odrekla se svoje potrebe za samopoštovanjem i potrebe za samoostvarenjem kako bi mogla da ostane kraj Nikole i čeka svoju potvrdu koja nikada neće doći. No, Marija ne zna jednu jako bitnu stvar o sebi.

Ne zna da je i ona isto tako emotivno nedostupna. Marija se ceo život odriče od svojih snova i želja da bi mogla da ostane kraj raznih Nikola i da se bavi njima, umesto da se bavi sobom. Marija ne misli da zaslužuje bolje. Marija u svaku vezu ulazi sa predubeđenjem da će biti ostavljena i živi zarobljena u svom filmu o napuštanju. Marija je fokusirana na negativno, u svemu vidi znak da će biti ostavljena i ne dozvoljava tuđim pozitivnim emocijama i porukama da dopru do nje. Njena potreba za potvrdom je neutoljiva. Svoje nisko mišljenje o sebi iznova potvrđuje kroz stalno odricanje i stavljanje drugih na prvo mesto čime ih zapravo odbija. Iako je željna ljubavi, ni ona Nikolu istinski ne pušta u svoj unutarnji svet. Marija je u stanju da satima priča o tome šta ju je povredilo i kako se osećala zbog nekih Nikolinih postupaka, ali nije u stanju da iskaže svoje potrebe. Marija izbegava da se aktivno zauzme za sebe i da bez nabijanja krivice kaže: “Povređuje me kad radiš X i volela bih sledeći put da uradiš Y.” Umesto toga, Marija je pasivno-agresivna i čeka da joj Nikola pročita misli, a u međuvremenu pokušava da kontroliše svet oko sebe. Svoje nezadovoljstvo pretače u glancanje kuće i pokušaje da proceduralno iskontroliše Nikolu: “Gde ideš, kada se vraćaš, kupi ovo, donesi ono…“ Mariji je jako potrebno da održi povezanost sa Nikolom, makar i kroz svađu, jer se užasno plaši napuštanja. Na taj način, misleći da održava povezanost, Marija u stvari drži Nikolu na distanci.

Dakle, Marija je takođe emotivno nedostupna. Zato je sa Nikolom i zato ta veza opstaje toliko dugo.

Maslovljeva piramida potreba

Ovo je dobar trenutak da uvedemo još jedan teorijski koncept: Maslovljevu piramidu potreba. Maslov je smatrao da čovek pored fizičkih potreba (hrana, voda i sigurnost) ima i emotivne potrebe (ljubav, samopoštovanje, poštovanje drugih i samoostvarenje). Najčešće, da bi se više potrebe javile, niže moraju da budu zadovoljene. Zadovoljenje svih nivoa potreba na pravi način i u dovoljnoj meri je preduslov za jedan dobar i ispunjen život. Ono što možemo videti kod naših junaka je da su se i Marija i Nikola zakucali na tom problematičnom trećem spratu piramide.

Marija je toliko željna ljubavi i pripadanja da uopšte ni ne razmišlja o samopoštovanju ili samoostvarenju, koji joj takođe trebaju. Marija nema problem da satima priča o svojim osećanjima, ali ne ume da iskaže svoje potrebe, jer se plaši da će, ukoliko to uradi, biti odbačena.

Nikola negira da su mu ljubav i pripadanje uopšte potrebni i fokusiran je na sve ostale spratove piramide, ali ga uspeh na tim planovima ne zadovoljava u potpunosti. Nikola ne ume da iskomunicira svoja osećanja niti svoje potrebe. Kada Marija priča o svojim emocijama, Nikola to vidi kao kritiku i nabijanje krivice, usled čega se samo zatvara još više.

Važnost emocija  

I Marija i Nikola u suštini poriču značaj njihovih istinskih emocija. Zbog toga su oboje zaglavljeni jedno kraj drugog, a istovremeno zaglavljeni u sopstvenim životima. Marija i Nikola, usled svoji strahova, stalno zaboravljaju sledeće:

Emocije su naš prijatelj. One su važne i moramo biti u kontaktu sa njima, jer emocije su te koje nam govore šta nam je zaista potrebno.

Emocije nas motivišu za akciju. Anksioznost koju osećamo pred važan ispit nas motiviše da učimo. Radost koju osećamo dok plešemo nas motiviše da plešemo više. Tuga nas motiviše da tražimo podršku i pomoć usled gubitka. Ljutnja nas upozorava da su naše granice ugrožene. Strah nam govori da od nečega moramo da se sklonimo. Gađenje nas sprečava da radimo stvari koje su loše za nas ili koje su zabranjene.

Emocije nam pomažu da preživimo, napredujemo i izbegnemo opasnost. Čarls Darvin, jedan od prvih ljudi koji je naučno pristupio proučavanju emocija je verovao da je uloga emocija da nas motivišu da preuzimamo akcije koje povećavaju naše šanse za opstanak. Kada smo ljuti, suočićemo sa izvorom frustracije. Kada smo uplašeni, sklanjamo se. Kada smo zaljubljeni sklapamo veze i ukoliko nam je do toga, stvaramo novi život.

Emocije učestvuju u donošenju odluka. Čak i kada verujemo da su naše odluke vođene logikom i racionalnošću, emocije igraju ključnu ulogu. Naučnici su otkrili da ljudi sa određenim oštećenjima mozga koja im otežavaju da iskuse emocije, takođe imaju i smanjenu sposobnost da donose dobre odluke. Naša sposobnost da razumemo i upravljamo ispoljavanjem svojih emocija je važan faktor u donošenju odluka.

Emocije dozvoljavaju drugima da nas razumeju. Kada smo u interakciji sa nekim, važno je da dajemo znake koji će sagovorniku pomoći da razume kako se osećamo. Ovi znaci mogu biti neverbalni, poput izraza lica, govora tela ili dodira, a mogu biti i verbalni, poput razgovora u kom direktno saopštavamo svoja osećanja. Kada kažemo nekome da smo srećni, tužni ili uzbuđeni, dajemo im važne informacije uz pomoć kojih oni mogu da preduzmu neku akciju.

Emocije nam dozvoljavaju da razumemo druge. Socijalna komunikacija je važan deo naših svakodnevnih života i odnosa. Sposobnost da interpretiramo i reagujemo na emocije drugih je esencijalna. To nam omogućava da damo prikladan odgovor i da izgradimo dublje značajne odnose sa prijateljima, porodicom i voljenima. Takođe nam omogućava da efikasno komuniciramo u nizu socijalnih situacija. Razumevanje tuđih emocija nam daje jasnu informaciju kako bi trebalo da se ponašamo u nekoj situaciji i kakav odgovor treba da damo.

Istina, emocije su često varljive. Strah može biti neosnovan. Ljutnja može biti preterana ili loše usmerena. Anksioznost može biti nesrazmerna. Ali samo kroz kontakt sa sopstvenim emocijama i njihovo upoznavanje, možemo doći do odgovora na pitanje šta zaista želimo i šta nam zaista treba. Ako se odsečemo od emocija, nismo ih isključili. One su i dalje tu, ali nedostupne. Tako nedostupne, one deluju na naš život i na naše ponašanje, koje onda ne umemo ni sami sebi da objasnimo.

Kad bi našla krpa zakrpu…

Već smo ustanovili da su Marija i Nikola zajedno zato što su oboje emotivno nedostupni. Samo dve emotivno nedostupne osobe mogu da opstanu u dugoj vezi. Kako bi izgledalo kada bi se Marija ili Nikola našli u vezi sa emotivno dostupnom osobom? Hajde da izmišljenom Nikoli i izmišljenoj Mariji izmislimo emotivno dostupne partnere Marka i Jelenu, i da vidimo šta će da se desi.

Jelena je ušla u vezu sa Nikolom. Privukao ju je njegov opušten stav, njegov smisao za humor, obrazovanje, životno iskustvo i to što je uvek smiren. Delovao joj je pomalo zatvoreno, međutim, nisu li svi u početku? Jelena priča o svojim osećanjima, daje Nikoli uvid u svoj život, deli sa njim stvari koje joj se dešavaju i kako se zbog tih stvari oseća. Jelena nema problem da sa Nikolom podeli svoje strahove i dileme, jer želi da je Nikola razume. Međutim, Jelena počinje da primećuje da Nikola ne uspeva da odgovori istom merom. Razgovori sa njim su sadržajni, ali nekako uvek površni. Dodira je malo. Jelenini pokušaji da da Nikoli do znanja kada joj je potreban zagrljaj, poljubac ili lepa reč ostaju neprimećeni. Nikola je tu kada treba da se nešto pomogne, prenese ili donese. Nikola prati Jelenu na socijalna dešavanja. Nikola je nasmejan, fin, prijatan, miran, voli da se šali i ništa ga ne dotiče. Međutim, Nikola nema nikakvu inicijativu. Nikola ne vidi suptilne neverbalne i verbalne znake koje mu Jelena šalje. Jelenine emotivne potrebe su nezadovoljene i invalidirane. Jelena počinje da se pita da li je problem u njoj. Počinje da se oseća loše i nije joj jasno zašto se pored tako simpatičnog i kvalitetnog čoveka oseća tako usamljeno i prazno. Jelena počinje da se pretvara u Mariju. Postaje željna Nikoline potvrde i hvata sebe kako postaje zahtevna, naporna i nemotivisana. Jelena počinje da razmišlja o drugim ljudima i počinje da se oseća još gore u vezi sebe, jer ne želi da bude neverna. Jelena zna da to nije način na koji želi da se oseća. Saopštava Nikoli da joj treba više konekcije. Deli sa njim da se oseća loše i odbačeno onda kada Nikola ne prepoznaje njene potrebe, jer je ubeđena da su poprilično jasno iskazane. Nikola Jelenino otvaranje tumači kao napad i u tom trenutku se potpuno povlači. Jelena zaključuje da Nikola očigledno ne želi da bude sa njom i odnos se prekida. Nikola ostaje sam, po ko zna koji put, sa mišlju: Ženama ne možeš udovoljiti.

Marko je ušao u vezu sa Marijom. Marija je delovala pomalo nesigurno, ali istovremeno i vrlo simpatično. Marko iskazuje svoja osećanja, izvodi Mariju na večere, poklanja joj lepe stvari, u redovnom je kontaktu sa njom, sluša je i pokušava da je razume. Međutim, Mariji to nije dovoljno. Marija kao da je navikla da bude nesrećna i stalno nalazi način da traži više. Pošto se ne oseća dobro u vezi sebe i pošto ne veruje u svoju suštinsku vrednost, Marija se oseća uskraćeno koliko god da dobija. Marija se postavlja očajno, nesigurno, zahtevno, posesivno, ljubomorno i kontrolišuće prema Marku. Markovu autonomiju Marija percipira kao neosetljivu i odbacujuću i stalno joj se javljaju misli “On mene ne voli zaista. Kada bi me voleo ponašao bi se drugačije. Ostaviće me. Kako uopšte sme da me tretira tako? Đubre jedno. Zar ne vidi koliko činim za njega? Znala sam da ne treba da mu verujem.” Marko počinje da Marijino konstantno nezadovoljstvo doživljava kao nabijanje krivice, i poput Nikole, zatvara se i povlači. Svaki njegov pokušaj da osigura sebi malo prostora i navede Mariju na malo emotivne samostalnosti se završava svađom. Marko je svestan da ne može on sam da snosi odgovornost za Marijinu sreću i da ne može da joj izigrava roditelja. Marija mu postaje sve manje privlačna, i počinje da razmišlja o nekoj drugoj osobi, sa kojom bi odnos bio opušteniji. Odnos se prekida. Marija ostaje sama, po ko zna koji put, sa mišlju: Svi muškarci su isti.

Svi muškarci su isti, a ženama ne možeš udovoljiti

Kao što vidimo, veza između emotivno dostupne i emotivno nedostupne osobe je u većini slučajeva osuđena na propast, jer emotivno dostupna osoba ima dovoljno sampoštovanja da izrazi svoje potrebe i svoja osećanja i da kada vidi da ona ne nailaze na reciprocitet, prekine odnos. Tužni paradoks je to što samo emotivno dostupna osoba može imati kapacitete da emotivno nedostupnoj osobi pruži ono što joj zaista treba i da na taj način pomogne da se odnos popravi. Nažalost, emotivno dostupne osobe uglavnom nemaju znanja, tehnike i strpljenje potrebne za ovakav podvig.

Ono što smo takođe videli je da su Jelena i Marko počeli da se “pretvaraju” u Mariju i Nikolu. To je zato što osobe sa nesigurnim obrascima vezanosti takođe imaju i jak pritisak da nesvesno odigraju svoj obrazac sa drugim, a posebno sa bliskim ljudima. Ovo predstavlja osnov kontratransfera u psihoterapiji. Nikolino izbegavajuće ponašanje i neosetljivost za Jelenine potrebe su počeli da Jelenu prave anksioznom, dok su Marijina anksioznost i neosetljivost za Markove potrebe doveli do toga da Marko počne da je izbegava.

U realnosti, Marko i Jelena kao emotivno dostupne osobe verovatno ne bi ni bili privlačni Mariji i Nikoli i obrnuto.

Tako da, ukoliko ste u vezi sa nekim Nikolom, dobro razmislite da li ste možda Marija. Ukoliko ste u vezi sa nekom Marijom, razmislite da niste možda Nikola. Jer…

Nikole i Marije ovog sveta kao da su osuđeni jedni na druge, iznova i iznova ponavljajući svoj obrazac i gurajući jedni druge u dublju patologiju u plesu u kom samo povređuju jedni druge.

Rečenice “Ženama ne možeš udovoljiti” i “Svi muškarci su isti” su stereotipi koji kao da su iznikli iz ovakvih, anksiozno-izbegavajućih odnosa.

Naravno da se ženama može udovoljiti, ali Nikola nikad nije ni bio sa ženom koja nije neka večito nezadovoljna, nesigurna i anksiozna Marija.

Naravno da nisu svi muškarci isti, ali Marija se uvek zaljubljivala isključivo u izbegavajuće i emotivno nedostupne Nikole.

Budućnost Marijinog i Nikolinog odnosa

Ima li nade za ovo dvoje ljudi? Iskreno, verujem da ima, ali to podrazumeva da se oboje upuste u ozbiljan rad na sebi. Obrasci afektivne vezanosti mogu da se menjaju, ali to zahteva kontinuiran rad. Ovakvi obrasci se menjaju isključivo kroz nešto što se zove korektivno emotivno iskustvo. To znači da Marija i Nikola moraju sebi da dozvole da tu i tamo istupe iz obrasca i iskuse da je drugačije funkcionisanje moguće, uz pomoć prave osobe koja zna kako da im pristupi.

Terapeut(kinja) Thais Gibson u tvom klipu Dating An Anxious Attachment Style objašnjava da ljudima poput Marije treba puno intimnosti, konekcije, pažnje, puno validacije i prisutnosti. Mariji treba neko ko će se umeti da komunicira sa njom tako da u njoj ne okine strah od napuštanja. Potreban joj je partner koji bez osude, iz pozicije ranjivosti i otvorenosti, ume da izrazi svoje emocije i potrebe, kao i da pita za njene. Marija jako želi da razume svog partnera i jako želi da sasluša sve što partner ima da joj kaže. Marija želi da dobro upozna svog partnera i da se poveže sa njim – to joj pomaže da se oseća sigurno. Zbog toga, potreban joj je partner koji je emotivno otvoren. Marijin idealni partner ume da izrazi svoje potrebe i postavi granice tako što uvek podseća Mariju na to da je voljena. Nešto kao:

“Volim te, divna si i uživam u ovoj vezi, ali treba mi samo malkice prostora za sebe. Vreme koje provedem nasamo mi pomaže da budem 100% prisutan kad sam kraj tebe i da ti se posvetim onako kako ti je potrebno. Da li ti je to ok?”

Ili:

“Vidim da te je moj postupak uznemirio. Molim te, kaži mi šta bi volela da uradim sledeći put, jer te volim i zaista mi je stalo do toga da se osećaš dobro u ovoj vezi.”

Malo po malo, u ovakvom odnosu, Marija bi mogla da se oseti dovoljno dobrom, naučila bi da su njene potrebe važne i počela bi da ih komunicira, što bi uticalo na podizanje njenog niskog samopoštovanja i samopouzdanja. Kroz niz pozitivnih iskustava zdravog balansa između autonomije i intimnosti, Marija bi mogla da shvati da nisu svi ljudi njena majka. Postoji samo jedan mali problem. Nikola nema kapacitet da Mariji pruži takvo iskustvo balansa, a muškarci poput Nikole su oni koji se Mariji najviše dopadaju.

Kada bi sebe stavila na prvo mesto i shvatila da je i tada vredna ljubavi i prihvatanja, Marija bi počela da se oseća dobro u vezi sebe i više ne bi morala da se bori ni za čiju ljubav. Ne bi više odisala nesigurnošću i samim tim ne bi ni privlačila hladne i distancirane muškarce. A Nikola?

U klipu Dating the Emotionally Unavailable Dismissive Avoidant Thais Gibson objašnjava da ljudima poput Nikole treba puno podrške, topline i okruženje koje je bezbedno. Nikola želi konekciju, ali nema poverenja u ljude. Nikoli je jako potrebno da ga niko ne kritikuje, da mu niko ne nabija krivicu i da niko ne očekuje od njega ono što ne može da pruži. Nikolin idealni partner prihvata Nikolinu nemogućnost za spontane romantične gestove i Nikolino nerazumevanje suptilnih znakova. Nikola u suštini želi da odgovori na potrebe drugih, problem je u tome što ne ume te potrebe da prepozna. Zato mu treba partner koji svoje potrebe ume jasno, specifično i koncizno da izrazi, bez nabijanja krivice, uz puno strpljenja. Nikoli treba podrška i validacija, zato mu treba partner koji će umeti da izrazi zahvalnost onda kada Nikola napravi bilo kakav iskorak, jer Nikoli to nije prirodno i za njega je to velika stvar. Nikola voli kada ga neko pita kakav mu je bio dan ili kad neko pokazuje interesovanje za njega. Iako deluje kao da iz njega moraš da čupaš reči kleštima, Nikola nema problem sa time da odgovara na pitanja i da priča o stvarima koje mu se dešavaju na sebi svojstven način.

Malo po malo, u ovakvom odnosu, Nikola bi možda stupio u kontakt sa svojim emocijama i prestao bi da se toliko štiti od drugih ljudi. Shvatio bi da nisu svi ljudi njegovi roditelji i da je bezbedno davati i primati. Jaka, pouzdana, otvorena, ljubazna, direktna i konzistentna osoba bi vremenom pokazala Nikoli da ljudi nisu tako loši i nepouzdani i da je moguće na nekog se osloniti. Kroz direktnu komunikaciju, vremenom, Nikola bi naučio i da iskaže svoje emocije i svoje potrebe i tako bi iskusio da je moguće da na te potrebe bude odgovoreno. Postoji samo jedan mali, malecki problem. Marija nema kapaciteta da Nikoli pruži ovakav odnos, a kao za baksuz, uvek su neke Marije te koje žele da budu sa njim.

Jednom kada bi Nikola dozvolio sebi da bude ranjiv i kada bi dozvolio drugoj osobi da prepozna njegove potrebe i sam bi počeo bolje da prepoznaje potrebe drugih.

Uz individualnu ili bračnu terapiju i dobre komunikacijske alate, Marija i Nikola bi mogli da reše svoje probleme i da spasu svoju vezu. Ukoliko bi uspeli da jedno drugom pruže iskustvo sigurnosti koje im je toliko nedostajalo, možda bi mogli da se zajedno pomere ka sigurnijem obrascu vezanosti. Nažalost, uspeh nije garantovan. Ostaju pitanja: Imaju li Marija i Nikola kapacitete za promenu i da li su spremni da preuzmu odgovornost za svoje potrebe i osećanja? Da li Mariju i Nikolu i dalje povezuje išta osim ekstremno polarizovanih nesigurnih obrazaca afektivne vezanosti? Imaju li zajednička interesovanja, aktivnosti i planove? Postoji li kvalitetna intelektualna razmena? Na ta pitanja, odgovore znaju samo oni sami. Poželimo im sreću.

Zdravo divni čovece! Htela sam te zamoliti nešto… Ako je moguće… Da napiseš tekst o strahu od smrti i napadima panike?

“Može!” odgovorio sam, ni ne sluteći koliko teško će mi biti samo pripremanje ovog teksta. Realno, smrt je tema o kojoj se nerado govori, a sam strah od smrti je možda i još veći tabu. Sa druge strane, to je tema koja se zaista tiče svih nas, tako da sam progutao knedlu i rekao “Ok”. Razmišljanje o smrti me neće ubiti, ali možda mi može pomoći da živim.

Istina je da nisam nimalo imun na činjenicu sopstvene smrtnosti. Ima dana kada je doživljavam kao daleku neminovnost sa kojom ću se, ako sve prođe kako treba, vremenom pomiriti. Ima dana kada smrt ostaje daleko u zapećku mojih misli. Naravno, ima i noći kada ne mogu da zaspim od užasa. Religijske ideje raja i reinkarnacije su mi pružale utehu kad sam bio mlađi, ali moj skeptični um mi prosto ne dozvoljava da utehu tražim u stvarima koje nisu 100% dokazane. Šta ću, život je već prepun razočarenja i poslednje što želim je da se razočaram nakon što umrem.

Dakle, odlučio sam da zauzmem pesimističku perspektivu kada se radi o ovoj temi. Gajim duboko poštovanje prema svačijim religijskim uverenjima, ali verujem da ona nisu neophodna kako bismo našli mir. Takođe, verujem da stavovi koji su ovde izneti ne moraju nužno da se kose sa različitim religijskim uverenjima i da svako može iz ovog teksta da uzme ono što mu odgovara.

Moj lični stav je da ako naučim da se pomirim sa najgorom varijantom, idejom da nakon smrti nema ničega, onda će me moje naredno rođenje ili odlazak u Valhalu prosto prijatno iznenaditi.

Zato sam, kada mi je dotična mlada osoba predložila da pišem o strahu od smrti, to doživeo kao još jedan izazov i odmah se naoružao literaturom. Ko misli da je spreman da se dublje pozabavi ovom veselom temom, toplo preporučujem knjigu Irvina Jaloma – Gledanje u Sunce, odakle sam i pokupio većinu materijala za ovaj tekst. Naravno, tu su i video klipovi sa YouTube kanala School of Life, čiji veseo pesimizam nalazim vrlo korisnim. Pa, počnimo, dok smo još živi.

 

Niko nije pošteđen

 

Misao o smrti je nešto sa čim se svi mi moramo suočiti na ovaj ili onaj način. Potpuno je normalno da nam misao o smrti izaziva nelagodu i anksioznost, zbog toga verovatno i mnogi terapeuti zaobilaze ovu temu u širokom luku. Čak je i Frojd branio stav da strah od smrti nema ulogu u nastanku neuroza, zato što smrt nema svoju predstavu u podsvesnom. A kako bi i mogla da je ima? Ne posedujemo lično iskustvo smrti, a nije baš kao da je lako zamisliti sopstveno nepostojanje. Za Frojda, izvor većine naših neuroza je potisnuta seksualnost. No, ostavimo se Frojda sada, on je ionako mrtav.

Irvin Jalom (još uvek živ) psihoterapeut i autor knjige Gledanje u Sunce smatra da je potpuno prirodno da se čovek tokom svog života, u nekom trenutku susretne sa egzistencijalnim pitanjima kao što su izolacija, smrt, smisao i sloboda. To zvuči poprilično smisleno, budući da nije lako biti visoko inteligentno biće u konfuznom i prolaznom svetu. Stoga, potpuno je logično da potisnuti strah od smrti može biti uzrok različitih neuroza i simptoma. U svom tekstu o anksioznosti, postavo sam pitanje: čega se zaista plašite? Smrt može biti potpuno legitiman odgovor. No, na to ćemo se još vratiti.

U svakom slučaju, loša vest je da nije u potpunosti moguće eliminasti anksioznost vezanu za misao o smrti. U prirodi živih bića je da teže da ostanu u životu. Kada bismo bili indiferentni ili se radovali smrti, to bi značilo da nešto gadno nije u redu. Bolja vest je da je moguće svesti anksioznost na razumnu meru, kako sveprožimajući užas ne bi lišio naš život svakog smisla. Najbolja vest je da misao o smrti uopšte ne mora biti parališuća, naprotiv, ona nam može pomoći da živimo puniji život.

 

Iskustvo buđenja

Iskustvo buđenja je u suštini iskustvo spoznaje sopstvene smrtnosti koje može biti izazvano nekim spoljnim događajem. Najbolji primer za takvo iskustvo je Božićna pesma Čarlsa Dikensa. Glavni lik ove priče, Ebenizer Skrudž je tvrdica u kome niko ne može da probudi ni mrvicu saosećanja, dok mu Duh Budućih Božića ne pruži svojevrsnu egzistencijalnu šok terapiju. Kada vidi tužnu budućnost koja ga čeka, svoj zapušteni grob i ljude koji su ga potpuno zaboravili, tvrdica doživljava transformaciju. U književnosti postoji sijaset ovakvih primera, a među njima su i Tolstojevi Rat i Mir i Smrt Ivana Iljiča. U svim ovim primerima, suočavanje sa smrću pokreće snažnu transformaciju i promenu na bolje. Šta leži u srži takve transformacije?

Transformaciju izaziva promena perspektive. Većinu vremena opsednuti smo sopstvenim površnim kvalitetima i površnim kvalitetima stvari oko nas. Samoj  činjenici da svet postoji, kao i mi u njemu, ne predajemo mnogo značaja. Zvuči konfuzno? Hajde da napravimo jednostavnu vežbu.

O čemu razmišljate većinu vremena? “Kako da smršam, kako da zaradim više para, kako da budem privlačniji/ja? On je tako lep, ona je tako naporna, on me nervira, ona mi se sviđa. Da li me voli? Šta ću danas da jedem? Gde ću za vikend?”

A sad razmislite, šta je potrebno da se dogodi, kako biste počeli da razmišljate o tome koliko je čudesno da vi zapravo postojite? Da su vaši roditelji u noći vašeg začeća odlučili da ipak odu na spavanje, pitanje je da li biste vi bili baš vi i da li biste postojali uopšte. Kad ono, tu ste. Dišete, vidite i čujete. Imate ruke kojima možete da zagrlite svog partnera, svoje dete, svog kućnog ljubimca. Imate glas kojim možete da im kažete da ih volite. Imate oči kojima vidite cveće, drveće, skulpture i slike. Imate uši kojima čujete muziku, vetar i lepe reči. Čak i kada oči vide zlo i patnju, a uši slušaju pretnje ili uvrede, čak i kad su ruke vezane, čak i kada glas ne može da nađe reči, vi ste živi i to je prelepo, čudesno! Na tome treba biti zahvalan, uprkos svemu.

Kako se ubaciti u taj modus razmišljanja? Šta je potrebno da se desi da bi počneli da cenimo postojanje, samo po sebi? Potrebno je da nas nešto probudi iz sna o besmrtnosti.

Mnogo je okolnosti koje mogu dovesti do buđenja. Žaljenje zbog smrti nekog koga smo voleli. Teška bolest. Raskid intimne veze. Neki okrugli rođendan. Teška trauma poput pljačke ili požara. Deca koja napuštaju dom. Gubitak posla i promena u karijeri. Odlazak u penziju. Odlazak u dom za stara lica. Neki intenzivan san. Ovaj tekst.

Buđenje nije prijatno iskustvo. To je trenutak spoznaje kada shvatamo koliko je malo potrebno da sve što znamo i volimo iščezne sa nama. Trenutak nepažnje na pešačkom prelazu. Klizav pod u kupatilu. Pad sa merdevina. Bolest. Starost. Ne znamo kada, ne znamo kako, ali naš kraj će doći. Jednom kada to osvestimo, prvo što osećamo je strah. Intenzivnu anksioznost i usamljenost. Kako uopšte možemo da živimo i dalje, kada znamo da će svaka stvar koju dotaknemo jednog dana biti prašina? Kako da uopšte ustanem iz kreveta kada znam koliko toga napolju može me ubije? Ovaj trenutak straha, usamljenosti i egzistencijalnog užasa može biti prelomna tačka. Ukoliko dozvolimo strahu da se useli u svaki aspekt našeg života i liši naš život svakog smisla, to je kao da smo već mrtvi. Pa šta onda da radimo?

 

Antička uteha

Antički filozof Epikur se još davnih dana bavio strahom od smrti i njegova tri argumenta se i danas smatraju za ključne u prevladavanju straha. Epikure, šta imaš za nas? Ah, da, Epikur ne može da nas čuje. Zato što je mrtav.

Epikurova tri argumenta su: smrtnost duše, ultimativno ništavilo smrti i argument simetrije. Nedovoljno je prostora da se pozabavim svakim, tako da ću svaki ukratko objasniti, a koga zanima više, neka nabavi knjigu Gledanje u Sunce. Ili još bolje, čitajte Epikura.

Smrtnost duše: Ukoliko naša duša nestaje sa nama, nema ničeg čega bi trebalo da se plašimo nakon smrti. Nema raja, ali nema ni pakla, nema kazne, nema kajanja i nema žaljenja za izgubljenim životom, jer nema ni svesti.

Ultimativno ništavilo smrti: Ukoliko smrt predstavlja prestanak našeg postojanja i svesti, mi ni ne znamo kada smo mrtvi. Ako ne znamo da smo mrtvi, ne možemo se ni plašiti. Epikur kaže: “Tamo gde sam ja, tu nije smrt, tamo gde je smrt, tu nisam ja.” Ili kako bi rekao Vudi Alen: “Ne plašim se smrti, samo ne želim da budem tu kada se dogodi.” Epikur tvrdi da zaista i nećemo biti tu, jer “Ja” i “Smrt” ne mogu postojati zajedno.

Argument simetrije: Stanje smrti je potpuno isto kao i stanje pre rođenja, a kada razmišljamo o stanju pre rođenja, ne doživljavamo ga kao nešto strašno. Život možemo videti kao san, period svetlosti između dve večnosti tame, privremenu organizaciju materije koja se pre ili kasnije vraća u stanje iz kog je došla.

Prelepo i optimistično, zar ne? Epikurove ideje ne pomažu svima, mogu čak delovati i zastrašujuće, ali čika Jalom ima još kečeva u rukavu.

 

Talasanje i kap u moru

Ideja talasanja se zasniva na sledećem: svaka stvar koju uradimo ima svoj uticaj na ovom svetu. Nikada ne znamo koliko smo nekome pomogli i koliko je neki naš postupak promenio tok istorije.

Poput talasa na površini vode, naša dela i uticaj se šire čak i kada nas više nema. Utičemo na svoju decu, utičemo na svoje prijatelje, utičemo na svoje ljubavnike, a svojim stvaralaštvom možemo uticati i na ljude koje nikad nismo upoznali. Svaki čin ljubaznosti, svaka lepa reč, svaki znak pažnje – sve se računa, jer da nije bilo nas, svet bi ipak izgledao malo drugačije.

Isto kao što su ljudi kojih više nema ostavili snažan uticaj na nas, tako isto činimo i mi. Zato se i kaže da u grob ne odnosimo ono što smo stekli, već ono što smo dali.

Stoga iskoristite priliku i iskažite zahvalnost svima koji su vam pomogli da rastete i posmatrajte njihove reakcije. Iznenadićete se koliko im je drago. Tu istu zahvalnost negujte i kada ostanete bez nekoga i potrudite se da iza sebe ostavite ljude koji će vas se sećati po dobru.

 

Talasanje i prolaznost

Neke ljude ne užasava toliko sopstvena smrt, koliko sama ideja prolaznosti svega oko nas. Materija i energija kruže i smenjuju se, ali nijedna organizacija materije nije večita.

Ova ideja zaista može da upropasti svako prijatno iskustvo. Šetate se po prelepom parku punom cveća sa prijateljem, a onda se setite da ćete umreti, vaš prijatelj će umreti, cveće će uvenuti, park će biti pretvoren u parking,  planetu će za mnogo godina progutati Sunce, koje će onda i samo nestati u supernovi. Sve je s*anje i ništa nema poentu. No, da li je baš tako? Frojd je tvrdio da prolaznost svega oko nas ne znači nužno i besmisao, jer naša osećanja, emocije, pa i mi sami postojimo u sadašnjem trenutku.

Cvet koji cveta samo jednu noć nije nam ništa manje lep zato što je prolazan. Ukoliko smo dozvolili da nas dotakne njegova lepota, da nam ulepša veče i inspiriše nas, to je već samo po sebi poprilično značajno. Cveta možda više nema, ali efekat koji je njegovo postojanje ostavilo na nas traje i dalje. Prolaznost lepih stvari ne čini te stvari beznačajnim. Naprotiv, čini ih još dragocenijim.

Doći će vreme kada će slike i statue kojima se divimo postati prašina, doći će trenutak kada neki budući ljudi više neće razumeti poeziju i filozofiju, doći će možda i vreme kada će sav život na Zemlji nestati. Ali pošto je lepota svih ovih stvari određena našom subjektivnom percepcijom i emotivnim značajem koji joj pridajemo, nema potrebe da nas ona nadživi. Lepota, ljubav i radost uopšte ne zahtevaju večnost.

 

Isceliteljska moć empatije

Ljudi su društvena bića, ali ljudsko postojanje može biti veoma usamljeno, kako na svakodnevnom, tako i na egzistencijalnom nivou. Egzistencijalna usamljnost podrazumeva nedostatak bliskosti sa drugom osobom, osećaj da nas niko ne razume, nedostatak intimnosti i saosećanja.

Intimnost u savremenom svetu mnogima predstavlja problem, zato što nas intimnost stavlja u ranjivu poziciju. Intimnost zahteva emotivnu zrelost – sposobnost da prihvatimo sebe i druge u celosti, sa svim dobrim i lošim stranama i prevaziđemo sopstveni stid i osećaj neadekvatnosti. Dakle, ako pobedimo strah od intimnosti i tokom života negujemo bliske i autentične odnose sa ljudima, možemo smanjiti osećaj egzistencijalne usamljenosti, a samim tim i osećaj straha od smrti.

Uostalom , intimnost, za razliku od smrti, ne može da nas ubije.

Egzistencijalna usamljenost je nešto što svako doživljava u nekoj meri i ovu usamljenost ne možemo u potpunosti eliminisati. Ono što možemo je da korigujemo svoja očekivanja kada se radi o međuljudskim osnosima. Činjenica je da druga osoba, koliko god nas volela, NIKAD ne može u potpunosti da razume kako je nama, jer je svačije iskustvo jedinstveno. Ukoliko nađemo nekoga sa kim se bar 50% vremena ne osećamo usamljeno, to je uspeh. Nažalost, previše ljudi usled straha i čvrstih odbrana ne dobace ni do tih 50%.

Zbog toga su mnogi ljudi lišeni onoga što najviše može da im pomogne onda kada se kraj njihovog života bliži, a to je isceliteljska moć empatije. Tuđa bolest i terminalno stanje u nama budi strah od sopstvene smrti i zbog toga često okrećemo glavu od onoga kome je tada najviše potrebno naše razumevanje, podrška i zagrljaj koji se ne usuđuje da zatraži. Razgovor o smrti u takvim trenucima nije prijatan, ali je potreban i ne treba ga izbegavati, posebno ukoliko osoba na samrti želi da priča. Čak i ukoliko nema ništa pametno da se kaže, samo prisustvo druge osobe može dosta da olakša. Ukoliko se ikad nađete u takvoj situaciji, podsetite osobu na samrti koliko vam znači i koliko je učinila za vas. Podsetite je da će njeno nasleđe nastaviti da živi. Podsetite je da ste tu, i pobrinite se da kada vaše vreme dođe, tu bude neko ko će isto učiniti za vas.

Veterinari i ljubitelji životinja stalno apeluju da ne treba ostavljati svoje ljubimce same kada dođe trenutak za uspavljivanje. Zašto onda to radimo ljudima? Uostalom, svi smo u istom sosu.

 

Strah od neproživljenog života

Vratimo se na strah od smrti kao izvor neuroze. Strah od smrti može biti eksplicitan, poput noćnih mora, progoniteljskih misli i napada panike, ali može biti i prikriven. Strah od smrti se poput crvića može sakriti u prevelikoj brizi za već odraslu i odgovornu decu, preteranoj preokupiranosti mladalačkim izgledom, plastičnom hirurgijom i zdravljem, agresivnom ophođenju starijih prema bližnjima, opsesivnom ulaganju vremena u neko životno delo, hiperseksualnosti, itd…

Više puta smo rekli da, kada je u pitanju smrt, strah je razumljiv. Normalno je ukoliko patimo od neke bolesti da se plašimo smrti. Normalno je i da razmišljamo o smrti onda kada nekog izgubimo ili kada negujemo nekog ko je bolestan. Ali, ukoliko nas drma sveprožimajući užas od smrti, a pritom smo relativno mladi, zdravi i pravi, to znači da nešto u svom životu radimo pogrešno.

Veliki deo straha od smrti u stvari predstavlja strah od neproživljenog života, kajanja i ideje da ćemo na samrtničkoj postelji poželeti da smo sve uradili drugačije. Možda smo u odnosu koji nas ne zadovoljava. Možda smo na poslu koji ne volimo. Možda osećamo da nismo ostvarili svoje potencijale. Plašimo se smrti, jer se plašimo kajanja. Plašimo se da nas nešto ne spreči da učinimo sve ono što želimo, a što zbog mnogih izgovora, još uvek nismo. Brojni filozofi, čije ideje i danas žive, obradili su ovu problematiku u svojim delima.

Niče u Tako je govorio Zaratustra postavlja pitanje: Da li biste želeli da živite večno, ukoliko biste iznova i iznova živeli isti život? Na osnovu onoga što ste dosada proživeli, da li biste pristali da vam se isti život ponavlja u nedogled?

Ako je odgovor ne, to samo znači da nešto u životu morate da menjate. Koliko ste kajanja nakupili do sada? Zbog čega mislite da se možete kajati za pet godina od sada? Da li ćete se više kajati zato što ste nešto pokušali ili zato što niste?

Šopenhauer u svoja tri eseja: Šta čovek poseduje, Šta čovek predstavlja i Šta čovek jeste zaključuje da je svojina prolazna i bezvredna, reputacija krhka i nepouzdana, a samo ono što nosimo u sebi ima vrednost. Naše zdravlje, savest, intelektualno bogastvo i autentična načela su ono ka čemu ima smisla težiti.

“Postanite ono što jeste” je misao koja se prenosila od Aristotela, preko Spinoze, Lajbnica, Getea, Ničea i Ibsena do Karen Hornaj i Abrahama Maslova. Ova misao je formirala koncept pozitivne psihologije koja se oslanja na ideju samoostvarenja. Koncept samoostvarenja je povezan sa Ničeovim načelima da treba “konzumirati svoj život” i “umreti u pravom trenutku”. Ostvariti sebe, ostvariti dobar deo svog potencijala, živeti hrabro i punim plućima – samo tako možemo umreti uz minimum kajanja. Živeti dobro znači umreti dobro. Nikad nije kasno da počnete da živite, i zato nemojte izbegavati sopstveni život, jer vam to neće pomoći da izbegnete smrt.

 

Nije sve tako crno

Sve ove navedene ideje, u kombinaciji sa autentičnim ljudskim kontaktom, empatijom i povezanošću mogu da nam pomognu da lakše podnesemo činjenicu smrti. Strah i anksioznost će uvek biti tu, ali sveprožimajući užas od smrti koji nas sprečava da živimo je nešto što je moguće pobediti.

Uostalom, ionako živimo život ispunjen strahom. Plašimo se šta će neko misliti o nama, plašimo se da nismo dovoljno dobri za sopstvene želje, plašimo se odbacivanja, plašimo se promena i plašimo se sopstvenih potreba. Možda zaista i jeste bolje po nas da sve te sitne, neosnovane strahove zamenimo jednim velikim i osnovanim strahom sa kojim je moguće živeti.

Silazak u svet mrtvih je lutajući motiv mnogih bajki. Nakon silaska u svet mrtvih, junak se vraća u svoju domovinu i postaje kralj. Verujem da je to univezalna alegorija za iskustvo buđenja. Smrt je kao i Sunce. Svuda je oko nas, obasjava sve što postoji, ali jako je teško gledati direktno u nju. No, postoji jedna značajna razlika – gledanje u Sunce nam može oštetiti vid, a gledanje u smrt nam može pružiti jasnoću pogleda i učiniti da vidimo život mnogo bolje.

Nadam se da će ovaj tekst čitaocima poslužiti kao buđenje i inspiracija da pročitaju Gledanje u Sunce i počnu da žive. Svakome ko je došao do kraja ovog teksta, skidam kapu – nije lako uroniti u ledene i mračne vode razmišljanja o smrti. No, kada iz tih dubina ponovo izronimo u Suncem obajsan život, cenimo ga mnogo više.

 

  

 

Svi smo čuli za krizu srednjih godina koja nastupa kako se približavamo četrdesetoj. Sam termin skovao je psiholog Dejvid Levinson tokom šezdesetih godina prošlog veka kako bi pod jednim imenom objedinio vrtlog životnih pitanja i ambivalentnih osećanja koja se javljaju u ovom periodu života. Mnogi autori su se bavili ovom temom i postoji niz teorija o tome šta izaziva ovu krizu, no sama kriza se smatra za univerzalno prihvaćen fenomen.

Međutim, kako me od moje četrdesete deli još jedna cela decenija, razmišljanja o krizi srednjih godina ću staviti u plastičnu foliju, pa u celofan, pa u kutiju, pa u još jednu kutiju, a onda ću tu kutiju da pošaljem negde daleko,  sa naznakom „vratiti pošiljaocu za 10 godina.“

U međuvremenu, pozabavićemo se jednom „manjom“ krizom. Krizicom. Krizičicom koja nastupa kada se društvena očekivanja, lične frustracije i osećaj dužnosti da svom životu damo neko usmerenje udruže i sa dozom osude u glasu nam kažu: „Znaš kako, imaš već trideset godina.“

T…Tr…Trid… Trideset.

To su one godine kada imamo snažnu motivaciju da ostvarimo stabilnost, ali takođe imamo potrebu da sačuvamo dinamičnost koja je karakteristična za dvadesete. Kada na sve to dodamo i pritiske koje nam nabijaju mediji, članovi porodice i društvo, shvatamo da se nalazimo na jednoj zeznutoj raskrsnici koju nije uvek lako prevazići. Reci nam, Frojde, zašto je tako teško?

 

Realnost VS Očekivanja

Što smo bliži tridesetoj, sve više shvatamo da imati trideset godina nema veze sa utopijom koju smo zamišljali kao mlađi.

Kada  uporedimo našu realnu situaciju sa životima drugih tridesetogodišnjaka samo se osećamo još pogubljenije. Na kraju, uhvatimo sebe kako sedimo u pidžami petkom uveče, ljuštimo pivo ili jedemo sladoled pravo iz porodičnog pakovanja i pitamo se: „Kako je moguće da smo postigli tako malo? Da li postoji bilo koji način da popravim ovu katastrofu koju nazivam životom?“  

U ovom osetljivom trenutku, skloni smo da procenjujemo različite oblasti svog života, a misao da smo u nekim od tih oblasti podbacili čini da se osećamo frustrirano, anksiozno, pa čak i depresivno.

Oko čega najviše lupamo glavu na rubu tridesete?

 

Veza i porodica

Erikson ističe da je jedan važan aspekt ovog perioda života izgradnja intimnih odnosa. On objašnjava da se u našim tridesetim javlja potreba za formiranjem bliskih, uzajamnih i pouzdanih veza koje će nam u kasnijem životu biti važan oslonac.

Dakle, tridesete su trenutak u kom bi trebalo da imamo partnera, porodicu i planove za budućnost. Ukoliko nemamo stabilnu vezu u ovom periodu života, to može predstavljati okosnicu krize.

 

Posao i nezavisnost

Ljudi vredno rade, uče, posvete se se pozivu koji su izabrali i čine sve kako bi otkrili čime zaista žele da se bave. Neki uspeju da pronađu posao koji u njima budi strast, neki se zadovolje i sa nečim manjim, a neki potpuno dignu ruke i svaki dan provode pretvarajući se da su nešto što nisu na poslu koji ih ne usrećuje.

Kakva god da je situacija, ne postoji garancija da ćeš u svojoj tridesetoj biti ekonomski nezavisan. Možda si doneo/la niz loših odluka. Možda prosto nisi imao/la sreće. Ali ukoliko sa različitih strana čuješ reči „vreme je da se odseliš“ ili „vreme je da kupiš svoj stan“, a nisi u mogućnosti da to uradiš, to može da bude veliki izvor frustracije.

 

Novi prioriteti i planovi

Period oko tridesetog rođendana je period kada se dešavaju velike promene u prioritetima. Nismo više u periodu adolescencije kada smo svi fokusirani na slične stvari: prve ljubavi, provod, muziku ili sport. Kako vreme prolazi, naši prioriteti postaju sve različitiji od prioriteta naših prijatelja, što čini da se osećamo kao da se sve više udaljavamo od ljudi koji su nam do tada bili bliski. Slobodnog vremena je sve manje, odgovornosti sve više, a i naši planovi su sve podložniji promenama. Budući da nemamo kontrolu nad svim promenama usled kojih je sve teže uskladiti se sa prijateljima, počinjemo da osećamo prazninu i socijalnu izolaciju.

 

Povratak Saturna kao obred prelaza

Frojde, nisi me impresionirao! Naravno da nas približavanje tridesetog rođendana tera da preispitamo svoja postignuća i svoj život i naravno da ćemo biti razočarani ukoliko stvari ne idu kako smo zamislili. Da li postoji način da ovu krizu nekako izbegnemo, ublažimo ili bar bolje razumemo?

Možda odgovor leži u malo starijem, mističnijem pristupu. Ulazak u tridesetu je samo još jedan obred prelaza, a obredi prelaza su ipak mnogo stariji od psihologije.

Sada je pravi trenutak za jedan mali disclaimer. Ja sam psiholog, ne astrolog. Na astrologiju se pozivam samo kako bih predstavio jedan od načina na koji su ljudi objašnjavali krizu tridesete dok psihologija kao nauka još nije bila ni u planu. Možda iz verovanja ljudi koji su živeli u potpuno drugačijim okolnostima, mnogo vekova pre nas, možemo izvući nešto korisno. Pa da vidimo šta kaže astrologija.

„Povratak Saturna“ je astrološki termin koji se odnosi na prvi obred prelaza u odraslo doba. Ovaj termin označava period između 29 i 30 godine života kada se mnogi ljudi suočavaju sa promenama, ličnom transformacijom i krizom. Ovaj obred prelaza se povezuje sa planetom Saturn, zato što Saturnov ciklus oko Sunca traje oko 30 godina. To znači da se pred naš trideseti rođendan Saturn vraća u položaj u kom je bio u trenutku našeg rođenja i tera nas da se „ponovo rodimo“. Prvi Saturnov povratak se dešava pred trideseti rođendan, drugi pred šezdeseti, a treći (ukoliko imamo sreće) pred devedeseti rođendan.

Astrologija kaže da, ukoliko smo na dobrom putu u životu, povratak Saturna bi trebalo da bude poprilično lagano iskustvo.Ukoliko nismo, Saturn će nam, kroz naše emocije to i reći. Ukoliko se osećamo loše, nevoljeno, frustrirano, besno ili depresivno – to samo znači da bi nešto trebalo da menjamo.

Saturn kao planeta predstavlja disciplinu, fokus, zrelost i lični rast koji nekad dolazi nakon teških iskustava. Saturnov povratak nam pruža balans, tako što nam oduzima sve ono što nam više nije potrebno i gura nas u novom, prikladnijem smeru. Saturn odnosi sve ono što nije trajno. Zbog toga, ukoliko u periodu Saturnovog povratka ostanemo bez nekih ljudi u svom životu, to treba prihvatiti. Ukoliko ne ispoštujemo Saturn i pokušamo da zadržimo nekoga kome je vreme da ode, samo ćemo iskomplikovati sebi život kroz nepotrebnu i bolnu dramu.

Ako živite svoj život sa određenim nivoom svesti i ako donosite odluke slušajući sebe, Saturn neće morati da vas preusmerava, jer se krećete u dobrom pravcu. Ali ukoliko nije tako, najverovatnije vas čega šamar realnosti baš negde pred trideseti rođendan.

Šta možemo naučiti iz ovog pristupa? U suštini, povratak Saturna je samo još jedan način da se sagledaju sve dileme sa kojima se suočavamo na pragu tridesete: shvatanje da život nije onakav kakvim smo ga zamišljali, prekid određenih odnosa i suočavanje sa time da dosadašnji način funkcionisanja nije dao rezultate kakve smo očekivali.

Trideseti rođendan, isto kao i povratak Saturna je neminovnost. Potpuno je normalno da ćemo taj period iskoristiti da podvučemo crtu i preispitamo dosadašnje odluke. Takođe, potpuno je prirodno da ćemo zaključiti da nekim aspektom života nismo potpuno zadovoljni i da je potrebno poboljšanje. Potpuno je ok ako shvatimo da smo mnogo energije uložili u nešto što nam više nije važno ili u nešto što prosto ne uspeva. To je sve život. Trideseti rođendan nas samo podseća na to da nećemo živeti zauvek i da je život previše kratak da bi se insistiralo na stvarima koje nam ne donose napredak. Mnoga uverenja, ciljeve, pa i ljude prosto moramo da ostavimo iza sebe. To je bolan proces, ali je neophodan za napredak. Ukoliko se na vreme ne otarasimo onoga što je suvišno, blokirali smo sopstveni razvoj, što rezultuje anskioznošću, depresijom i sijasetom drugih problema, koji opet, poput Saturna, imaju za cilj da nas trgnu i poruče nam da je vreme za promene. U tim promenama ne morate biti sami.

 Ipak, ukoliko vam je potrebna pomoć, moja topla preporuka je da zaobiđete astrologe i potražite dobrog psihoterapeuta. 

 

Šta kaže nauka, kako izgledaju tridesete?

Ok, postoji mnogo stvari koje utiču na to da osećamo frku pred trideseti rođendan. Ali kako život zapravo izgleda nakon tog “sudbonosnog” dana?

Neka istraživanja tvrde da je 35 godina najbolja godina života i da prava sreća počinje sa 33. Retki srećnici koji su doživeli stotu tvrde da su im tridesete bile najbolja decenija života.

Sa druge strane, tridesete jesu period egzistencijalne krize, bioloških satova i rastućeg nezadovoljstva poslom. Dakle, šta kažu istraživanja, šta nam tridesete ZAISTA donose?

 

Promene, promene, promene

Izlazak iz jedne decenije života i ulazak u drugu je često obeležen velikim životnim promenama.

Ukoliko ćete napraviti veliku promenu u karijeri, preseliti se u drugi grad, trčati maraton ili se upustiti u ljubavnu aferu, najveće su šanse da ćete to uraditi pred trideseti rođendan.

Istraživanja tvrde da ulazak u novu deceniju života u glavnom inspiriše promene, potragu za smislom i revidiranje dosadašnjeg životnog puta. Naučnici koji su posmatrali ponašanje ljudi koji imaju 29, 39 ili 49 godina tvrde da se ljudi pred ulazak u novo doba života zaista ponašaju kao da ulaze u novu epohu.

 

Seeeeeeeeeeks

Prema istraživanjima, većina žena doživi kulminaciju svog seksualnog života u tridesetim. Neki naučnici to pripisuju biloškom satu, što možda i jeste tačno, ali da li je zaista bitno?

Mnoge žene u svojim tridesetim tvrde da se osećaju mnogo više seksi i mnogo usklađenije sa sopstvenim telom nego što su se osećale u dvadesetim, što samim tim znači i bolji seksualni život.

Ako je verovati anketi koju je sproveo Daily Mail, žene imaju najviše seksualnog samopouzdanja sa 31.

Što se tiče muškaraca, i tu se stvari menjaju. Sa 30, muškarci su manje fokusirani na sopstveno zadovoljstvo, bolje čitaju signale partnera, imaju više strpljenja za upoznavanje nekog, otvoreniji su za aktivnosti posle seksa poput maženja, veštiji su u predigri i ne vide seks kao najvažniju stvar u životu, što samo iskustvo seksa čini kvalitetnijim. 

 

Karijera

Tokom dvadesetih uglavnom kuburimo sa završavanjem fakulteta, nezaposlenošću i nedovoljno plaćenim poslovima. Tada se tražimo u poslu i radimo prekovremeno kako bi se dokazali. Tridesete obično donose više uživanja u poslu i finansijski uspeh.

Ukoliko ste umetnik ili naučnik, najveće šanse za kreativni proboj imaćete u kasnim tridesetim, sudeći po studiji koja je proučavala inovatore u nauci i dobitnike Nobelove nagrade. Studija iz 1977 otkrila je da su fizičari u proseku imali 36 godina kada su sproveli istraživanje koje im je donelo Nobelovu nagradu, a dobitnici Nobelove nagrede za hemiju su u proseku imali 39 godina.

Sa druge strane, ukoliko niste zadovoljni pravcem koji ste izabrali u karijeri, verovatno ćete se u tridesetim samo osećati još gore. Neka istraživanja pokazuju da ljudi u tridesetim prijavljuju mnogo veće nezadovoljstvo poslom i veći nivo stresa nego ljudi u dvadesetim ili četrdesetim.

 

Vaša ličnost se neće mnogo menjati

Vilijam Džejms, jedan od značajnijih psihologa sa Harvarda je verovao da se ličnost stabilizuje kako ulazimo u odraslo doba, a neka istraživanja ovo podtvrđuju. 

Iako je srž naše ličnosti delimično određena genetikom, do tridesete godine ličnost je podložna velikim promenama, koje se nakon tridesete usporavaju. Ovo naravno ne znači da nakon tridesete ne treba da postavljamo sebi izazove i razvijamo sebe i svoj karakter. Radi se samo o tome da kako naš život postaje stabilniji, takva postaje i naša ličnost.

Psiholog ličnosti, Pol. T. Kosta za njujorški magazin Nauka o nama izjavio je: “Postoje promene u ličnosti i nakon tridesete, ali u poređenju sa rasponom promena iz prethodnog perioda života, one su vrlo skromne.”

 

Deprimiranost

Svaka decenija ima svoje krize i kao što smo videli, tridesete nisu izuzetak.

No, kriza pred tridesetu je mnogo više fenomen vezan za pop-kulturu nego za psihologiju. U suštini, kod većine ljudi, ovaj period egzistencijalne anksioznosti i preispitivanja nastaje usled osećaja zaglavljenosti na poslu ili u vezi koja na funkcioniše (setite se Saturna). Ovo dovodi do osećanja da smo jedno spolja, a drugo iznutra, što rezultuje neskladom između našeg ponašanja i unutarnjeg osećaja sebe, tvrdi britanski psiholog Oliver Robinson za magazin New Scientist.

Zbog toga, u nama se javlja želja za promenom, nalaženjem izlaza iz trenutne situacije i ponovnom izgradnjom svog života, što može biti težak, ali plodonosan proces. Osamdeset procenata Robinsonovih ispitanika ima pozitivne stavove prema krizi koju su prošli.

 

Prava sreća tek počinje

Kada prevaziđete krizu tridesetih nastupa uživancija. Anketa iz 2012. otkrila je da 70% Britanaca starijih od četrdeset godina smatra da nisu bili istinski srećni dok nisu napunili 33. Više od pola ispitanika, tvrdi da je život mnogo zabavniji sa 33, a 42% ispitanika tvrdi da su ovim godinama mnogo optimističniji prema budućnosti. Takođe 38% ispitanika tvrdi da su pod mnogo manjim stresom u ovim godinama nego kada su bili mlađi.

“Uzrast od 33 godine je period kada ste ostavili detinju naivnost i tinejdžersku dramu iza sebe, a i dalje imate mladalačku energiju i entuzijazam.” tvrdi psiholog (ili psihološkinja, kako je kome draže) Dona Doson. “Više nismo nevini i naivni, a naš odnos prema stvarnosti karakterišu snažna osećanja nade i zdrave vere u sopstvene talente i sposobnosti.”

Prema još jednoj britanskoj studiji koju su sproveli HuffPost UK i YouGov, vrhunac balansa između poslovnog i privatnog života dostižemo sa 34, a pravo zadovoljstvo sa 38.

 

Šta kažu sagovornici?

Na internetu ima podataka koliko vam duša ište, ali mnogo je interesantnije pričati sa pravim, živim ljudima. Zato sam putem društvenih mreža pitao ljude kako su oni doživeli svoj ulazak u tridesete, da li su osetili krizu i kako se osećaju sada. Odgovori koje sam dobio u suštini potvrđuju sve što smo već naveli. Sagovornici koji jesu imali neki oblik krize mahom navode da su bili nezadovoljni zato što neke stvari nisu uspeli da ostvare do tridesete. No svi oni su tu krizu uglavnom uspešno prevazišli i sada se mnogo manje opterećuju nego ranije. Neki od sagovornika tvrde da nikakvu krizu nisu ni osetili, a da im je život nakon tridesete daleko bolji od života koji su živeli do tada. Jedna od sagovornica me je čak uputila na njen blog na kom je vrlo detaljno opisala kako se osećala. Evo i linka. Dobio sam puno interesantnih i kreativnih odgovora i žao mi je što ne mogu da ih sve navedem, ali ovaj tekst postaje zaista bolno dugačak. Tako da, evo najzanimljivijih:

“Život počinje u 30. Problem je što se završava u 40.”

“Sve je pocelo sa tim magicnim brojem 30 da bude bolje.”

“Čemu frka oko 30-tih? To je zlatno doba coveka.”

“Ja sam svoju krizu imala u 28. pa sam u 30. uplivala sa već ranije posloženim stvarima u životu (terapija mi je najviše pomogla tu). Nisam pridavala nikad značaj godinama, i starenje me ne plaši, pa sam baš uživala u svojoj proslavi 30. rođendana.”

“Tridesete su nove dvadesete, samo sa kintom.”

“Preplakala sam trideseti.”

“Ja sam sa 30 počela da živim. Upisala se u advokatsku komoru i upoznala svog supruga.”

“Dobio sam vozačku dozvolu i time veću slobodu kretanja i promenio sam paradigmu oko koncepta posla. Prestao da ga tražim i stvorio sam ga sebi. Inače, sam osećaj je prilično bledunjav, malo ti je neobično da su ti druge kućice u anketama, ali to je to.”

“Čoveče, da znaš kako je lepo i posle 60. ne bi pitao za 30. Tek si na pola krivudavog, prilično džombastog puta, ali je samo putovanje feeeenomenaaaalno!”

“Ja sa tim decenijama nemam problema, meni je to sve isto, sad još postaje i uzbudljivije! Definitivno, od nas zavisi kako ćemo godine dočekivati.”

“Kraj 29-te doneo je potpuno preispitivanje i promenu pravca.”

“Pre 30-te sam se osećala nervozno, a nakon 30-te sve srećnije.”

“Pred 30-ti rođendan je baš bio bedak… Kao da se rastaješ sa mladošću… Kao da se sopstveno očekivanje od sebe samog naglo menja i postaje zrelije, ozbiljnije… Sve u svemu, pritisak i strepnja. Pet godina kasnije – no big deal, ali tada sa 29 je bilo baš napeto…”

“Bila mi je frka, jer sam u glavi imala tu neku listu stvari koje treba da postignem do tog rođendana. Neke od njih sam postigla (zaposlila se gde sam želela, krenula na edukaciju), a mnoge stvari se nisu desile. Neke od njih i ne želim još uvek, ali svakako sam počela da brinem da sam možda zakasnila za neke stvari i to mi teško  pada, tako da radim sa svojim terapeutom na tome, jer se jesam se malo opteretila.”

“Lično, meni nije bila neka promena, osim što sam se ostvario na poslovnom planu. Pravu promenu sam doživeo sa 33 kada sam dobio sina.”

 

Par saveta za kraj

Dakle, da privedemo tupljenje kraju. Frku oko tridesete možete doživeti, ali i ne morate. Ukoliko vas drma kriza, to je potpuno normalno. Proći će. Kako biste olakšali sebi, možete uraditi sledeće:

1. Potražite novu perspektivu. Ko kaže da sve mora da se dogodi u određeno vreme?
2. Vaš život, vaši ciljevi. Samo vi imate pravo da postavljate sebi očekivanja. Lepo je što vaša mama, komšija ili drugarica ima svoj stav o tome šta bi trebalo da radite sa svojim životom, ali odluka je pre svega na vama. Pritisak koji osećate neće trajati zauvek… osim ako mu ne dozvolite.
3. Svako iskustvo je korisno. Uprkos volji, želji i radu, nad nekim stvarima nemamo kontrolu. Nemamo merdevine za svaki zid na koji naiđemo. No, to ne znači da ne možemo da napredujemo i iz takvih iskustava.
4. Sprovedite promenu. Ukoliko zaista niste zadovoljni, razmislite šta bi mogli da promenite. Energiju koju ulažete u kritikovanje sebe možete uložiti u traženje novih prioriteta, upoznavanje novih ljudi ili promenu okruženja.

 

Happy Birthday to me!

Za par dana i vaš Psihomehaničar puni 30. Nisam siguran kako bi trebalo da se osećam, ali znam da se ne osećam na trulež, bar ne još uvek.

Ne osećam se ni kao da sam nešto posebno mator,pre bih to opisao kao „iskusan“. Neka mi neko doda Schweppes!  Prošao sam dosta toga i oprobao se u većini stvari koje su me zanimale. Formirao sam mnoga prijateljstva, mnoga sam i rasformirao. Odnosi za koje sam verovao da će trajati zauvek, naravno, nisu opstali. Odnosi od kojih nisam u startu imao neka velika očekivanja su se pokazali kao vrlo kvalitetni i trajni. Kada pogledam unazad, prvo što pomislim je: „Toliko toga se izdešavalo i toliki put sam prešao, a tek mi je 30. Šta li će mi tek doneti narednih 30 godina na ovoj planeti?“ 

Ne osećam se promašeno, mada se osećam pomalo prevareno. Dvadesete uglavnom provedemo jureći određena dostignuća, rezultate i status, kako bismo do 30-te „prešli igricu“. Ni ja nisam izuzetak. Grabio sam i grabio, sa uverenjem da ću, kad napunim 30, reći: „Sve sam odradio, od sad pa nadalje čeka me samo uživancija!“ Sada shvatam da pravi posao tek počinje i da život nije nešto što se „odrađuje“. Život se živi od početka do kraja, a lepota je u razvoju koji nije uvek prijatan. Dete u meni jeste malo razočarano zato što period apsolutne i potpune uživancije nikada (više) neće doći, ali odrasli ja uči da to prihvati.

Kad smo kod odrastanja, mogu odmah da kažem: ne osećam se odraslo, čak bih rekao da se na momente osećam vrlo nesnađeno.  Sa druge strane, što sam stariji, sve mi se viši čini da „biti odrastao“ uopšte i nije osećanje. To koliko sam odrastao se vidi iz onoga što radim i apsolutno ne mora da bude povezano sa time kako se osećam. Kada sam bio mali, odrasli su mi delovali kao ljudi koji uvek znaju šta treba da rade. Oni nikada nemaju dileme, nemaju strahove i nikada im ništa nije teško. Tada nisam znao da mi odrasli deluju tako moćno samo zato što sam ja u tom trenutku bio poprilično nemoćan i zavisan od njih.

Sa divljenjem sam gledao ono što moji roditelji RADE, ali ono što tada nisam mogao da vidim je to kako se oni u stvari OSEĆAJU. Istina je da ni oni sami uglavnom nisu znali šta rade i vrlo često su bili nesigurni i uplašeni.  To što su odrasli ne znači da su u svakom trenutku bili i zreli. Oni su prosto koristili svoje sposobnosti kako su znali i umeli i trudili se da budu koliko-toliko samostalni. Donosili su odluke ,nekad glavom, nekad srcem, ali uvek  na osnovu malog broja informacija koji im je bio dostupan, bez ikakve sigurnosti u ishod. Uprkos svim strahovima, nesigurnostima i okolnostima, gurali su napred i nadali su se najboljem.  

Kada malo bolje razmislim, sve to radim i ja. U suštini, tako radimo svi mi, zar ne?

Izgleda da smo odrasli, samo nas niko nije obavestio.

“Imamo temu za tebe!”, rekli su.

“Mogao bi da pišeš o tome zašto Zadruga za jedno veče zaradi basnoslovne količine novca od glasova publike, dok deca koja se leče putem sms-a tu količinu novca ne skupe nikad!”, rekli su.

“Ali to je škakljiva, osetljiva i kompleksna tema koja može da utiče na moju digitalnu reputaciju… Naravno da hoću!” rekao sam i odmah nakon toga pomislio: ”Eto prilike da oslobodim svog unutarnjeg kultur-fašistu i ospem paljbu po svim tim trovačima nacije i po svima koji blenu u kojekakve Parove, Farme i Zadruge umesto da misle na decu! Oni su razlog zbog kog ne možemo da imamo išta lepo!”

Međutim, kada sam podmazao zupčanike i naštimovao svoj frontalni lobus, shvatio sam da uopšte nemam želju da se bavim lažnim moralisanjem. Postoji razlog zbog kog ljudi masovno prate rijaliti emisije i glasaju kako bi njihov favorit ostao u emisiji ili osvojio nagradu. Postoji i razlog zbog kog skupljanje novca u humanitarne svrhe ide teško i zbog kog mnogi ljudi ignorišu apele koji pozivaju na milosrđe. A verujem i da postoji razlog zbog kog se rijaliti emisije stavljaju u isti koš sa humanitarnim inicijativama, što neminovno rezultuje zaključkom: “Mi, ljudi, smo obična g***a.”

Pa hajde onda da vidimo šta psihologija kaže. Da li smo zaista tako bezdušni i da li ovakvo poređenje uopšte ima smisla? Za početak, važno je napomenuti…

 

Jedno ne isključuje drugo

Pre padanja u vatru, zapitajmo se:

• Da li posedujemo pouzdane informacije da svi ljudi koji gledaju rijaliti emisije i daju svoje sms glasove NIKAD, NI POD RAZNO ne šalju i sms za nečije lečenje?
• Da li ljudi koji šalju sms za nečije lečenje NIKAD, NI POD RAZNO ne šalju sms-glas za nekog učesnika u rijalitiju?
• Znamo li koliko ljudi zapravo praktikuje i jedno i drugo?
• Kada bi rijaliti emisije nekim čudom bile ukinute, da li bi to automatski značilo da bi humanitarne inicijative i bolesna deca naprasno počeli da dobijaju više novca?

Mislim da je jasno da jedan čin ne isključuje drugi, samim tim ni direktno suprotstavljanje i poređenje ta dva čina nema neku smislenu osnovu, osim ukoliko nam nije cilj da započnemo vrlo ostrašćenu raspravu i skrenemo pažnju javnosti sa nekih drugih tema.

Jedino što realno znamo je da rijaliti emisije putem sms glasanja skupe mnogo više novca nego humanitarne inicijative za lečenje bolesne dece. Reci nam, Frojde, zašto je to tako?

 

 

Izvinjavamo se zbog prekida programa, ali potrebna nam je vaša pomoć

Rijaliti emisije su program koji ljudi svojevoljno biraju da gledaju. Neko voli detektivske filmove, neko voli dokumentarce, neko voli sapunice, neko voli eksperimentalne crtaće, a neko voli Zadrugu.

Rijaliti emisije su proizvod koji ljudi samoinicijativno konzumiraju i nije im potrebno previše nagovaranja kako bi veče proveli uz svoje omiljene likove na ružičastoj ili srećnoj televiziji.

Davanje sredstava u bilo kakve dobrotvorne svrhe (za razliku od gledanja rijaliti emisija) obično nije nešto što većina nas smrtnika radi na redovnoj bazi. Donacije raznim humanitarnim fondovima nam padaju na pamet tek onda kada imamo višak stvari koje želimo da poklonimo Crvenom Krstu ili onda kada na društvenim mrežama ili TV-u ugledamo apel da se doniraju sredstva kako bi se nekome spasao život. Međutim, sudeći po podacma, većina nas taj bira da taj apel ignoriše. Da li to znači da smo užasna ljudska bića?

Uprkos humanom cilju, činjenica je da smo počeli da apele za donacije percipiramo kao još jedan vid reklame, samo još jednu poruku u moru sadržaja kojima smo izloženi. Samim tim, vremenom smo naučili i da ih ignorišemo.

Na ovo biste mogli da kažete “Ali to nije bilo kakva reklama, pa da je ignorišemo, ovo je vapaj za pomoć!” I bili biste potpuno u pravu, no upravo u tom vapaju može biti i problem.

 

Pu, pu, daleko bilo!

“Kako poziv upomoć može biti problem? Zamisli da se, NE DAJ, BOŽE, nešto slično desi tebi ili tvom detetu?”

Odgovor na ovo glasi: “Ne želim ni da zamišljam. Pomeri se sa mesta, daleko bilo.”

U narodskim poštapalicama koje nesvesno koristimo leži i tajna našeg odnosa prema tuđoj muci i nesreći. Svesni smo da bolest, smrt i patnja postoje i sve što želimo je da ih držimo podalje od sebe.

“Ne daj, Bože.”

“Pomeri se sa mesta.”

“Daleko bilo.”

Do te mere smo skloni da se branimo i od same ideje bolesti i smrti, da izgleda kao da je tuđa nesreća prelazna. Da li to znači da smo bezosećajni? Mislim da ne. Svesni smo da razmišljanje o tuđim mukama u nama neminovno mora da probudi bar trunku saosećanja. Ta trunka saosećanja otvara vrata suočavanja sa užasom realnosti u kojoj niko (pa ni mi) nije zaštićen od nedaća koje pukom srećom u tom trenutku pogađaju druge. Teško je saosećati sa nekim ko umire, a da ne pomislimo na sopstvenu smrtnost. Teško je negovati nekog ko je bolestan, a da ne pomislimo da se i mi sami, ili neko nama blizak može razboleti. Ne okrećemo glavu od tuđe nesreće zato što smo bezosećajni, već zato što nam je jako teško da prihvatimo koncepte bolesti ili smrti kao nečega što se može desiti i nama.

Većina nas ima zdrave nivoe empatije. Raznežimo se kad vidimo bebu, macu ili kucu i uglavnom smo u stanju da saosećamo sa drugim ljudskim bićem. Nažalost, jako je bolno empatisati sa nekim ko se bori za život, posebno kada je taj neko dete. Glavu okrećemo kako bismo sprečili sebe da uopšte osetimo saosećanje, jer nam deluje kao da saosećanje sa tom količinom bola ne bismo mogli da podnesemo. Jer, da se ne lažemo, nije lako podneti činjenicu da živimo u svetu u kom postoje deca koja umiru od teških bolesti, a nemaju novca za lečenje.

Pored toga što smo skloni da okrećemo glavu pred tuđom nesrećom, postoji još jedna pojava koja dodatno otežava prikupljanje novca za bolesnu decu, a to je…

 

Difuzija odgovornosti

Difuzija odgovornosti je sociopsihološki fenomen koji podrazumeva da su manje šanse da ćemo se odlučiti za neku akciju (pomaganje drugima) ukoliko smo u prisustvu drugih ljudi. Ovo je pojava koju smo svi nekad imali prilike da vidimo. Neko padne na ulici, a niko ne prilazi da mu pomogne. Pojedinac veruje da bi neko drugi od prisutnih trebalo da pomogne i stoga ne smatra da je njegova odgovornost da preuzme akciju. Difuzija odgovornosti je najizraženija u situacijama anonimnosti. Ukoliko nekoga ne poznajemo, manje su šanse da ćemo mu priteći u pomoć. Slične zakonitosti važe i u digitalnom kontekstu. Neka istraživanja su pokazala da su mnogo veće šanse da dobijemo odgovor na e-mail onda kada e-mail šaljemo samo jednoj osobi. Ukoliko šaljemo grupne e-mailove, postoje velike šanse da nećemo dobiti odgovor ni od jednog člana prepiske, jer svi članovi smatraju da će “neko drugi već odgovoriti.”

Dakle, kada ugledamo apel za pomoć na TV-u ili na društvenim mrežama, uglavnom ne osećamo odgovornost niti potrebu da preuzmemo akciju. Pored nas, još stotine i hiljade ljudi su videli taj isti apel. Neko će se valjda odazvati.  

Vratimo se na osobu koja je pala na ulici. Niko ne prilazi, dok se (konačno) neki od pojedinaca ne usudi i priđe da pomogne. Tada ćemo videti kako prilaze i drugi i treći. Dakle, potrebno je da neko probije led.

Kada je Sergej Trifunović prvi donirao novac i javno pozvao ljude da pomognu lečenje Tijane Ognjanović, novac je skupljen relativno brzo. To je zaista bio trijumf humanosti i solidarnosti kojim smo pokazali da nismo tako bezosećajni, samo nam treba neko da nas malo pogura. Nećemo o tome šta je bilo posle.

 

 

Izbor koji ne želimo da napravimo

Ukoliko odete na sajt neke od humanitarnih fondacija, tamo možete naći poduže spiskove korisnika od kojih svako ima svoj sms-broj, tako da tačno znate kome odlazi pomoć koju šaljete. No, sam boravak na tom sajtu vas stavlja u nezgodnu poziciju: Kako ćete izabrati kome da donirate novac? Na osnovu čega odlučujete kome je pomoć potrebnija i ko je više zaslužuje? Pred ovakvim izborom, ljudi se uglavnom povlače i odlučuju da ne pomognu nikome. Ovo je najbolje ilustrovano u rečima jedne moje prijateljice sa kojom sam razgovarao dok sam osmišljavao ovaj tekst:

“Uglavnom doniram novac putem sms-a kada je pomoć potrebna nekom koga poznajem. Nekad ugledam i neki od apela na Facebook-u, pa doniram i tada. Kada odem na sajt neke od fondacija i vidim koliko zaista ima ljudi i dece koji u tom trenutku skupljaju pomoć, samo izađem sa sajta. Neka mi Bog oprosti, ali ne mogu im pomoći svima i stvarno ne želim da biram.”

Ista moralna dilema se javlja i kada se apeli dele preko društvenih mreža. Ukoliko ugledam više apela za pomoć u toku dana, kako da izaberem kome da pomognem? Da li ljudi koji imaju više prijatelja na Facebook-u imaju i bolje šanse da skupe novac za lečenje? Ako sam danas poslao jedan sms, da li je u redu ako sutra iskuliram neki drugi poziv upomoć?

Kada smo suočeni sa problematičnim odlukama, jedan od izbora je i da ne odlučimo.

 

Šta još kažu ljudi?

“Pošaljem sms za bolesnu decu tu i tamo, mada realno, ko zna gde taj novac zaista ide.”

“Prestala sam da šaljem sms-ove kada sam shvatila da niko za kog sam slala nije preživeo.”

Dakle, pored odbrane od teških tema i difuzije odgovornosti, neizvesnost ishoda, kao i nedostatak poverenja takođe mogu da utiču na našu odluku da nekome (ne) pomognemo.

 

A zašto toliko volimo rijaliti?

Objasnili smo neke otežavajuće faktore koji čine prikupljanje novca za bolesnu decu u najmanju ruku problematičnim. A šta je sa rijaliti emisijama? Zašto ih uopšte gledamo i zašto šaljemo taj sms kojim glasamo da neko od učesnika u rijalitiju ostane na našim malim ekranima još nedelju dana ili osvoji vrednu nagradu? Razloga je više i u daljem tekstu ćemo se pozabaviti nekima od njih.

 

Vikarijsko zadovoljenje

Vikarijsko zadovoljenje postižemo kada gledamo, slušamo ili čitamo o nečemu što drugi rade, bez potrebe da to isto uradimo i sami.

“Pa šta je zadovoljavajuće u tome da gledam kriminalce i starlete kako se svađaju, sramote, međusobno muvaju, imaju seks, spletkare i ponašaju se kao razularena bagra, gde je zadovoljstvo u tome?”

Zadovoljstvo je u svakom aspektu, jer je svako od nas je nekad poželeo da nekoga gađa stolicom, opsuje seme krvavo, napravi nekome neku spletku ili ima razuzdani seks sa nekim koga ne poznaje tako dobro. Gledanje reality emisija nam dozvoljava da vikarijski zadovoljimo sve neprikladne i primalne težnje koje nismo spremni nikome ni da priznamo, a kamoli da uradimo nešto povodom istih. Jedina razlika između nas i učesnika u rijalitiju je što učesnici u rijalitijiu, za potrebe televizijske drame, spuštaju sve svoje inhibicije i javno rade sve ono što bi inače bilo zabranjeno. Pored toga što nam dozvoljava da vikarijski proživimo sve ono što sebi ne dozvoljavamo, rijaliti emisije nam pomažu da se osetimo bolje u vezi sebe, jer u poređenju sa likovima koje vidimo na srećnim i ružičastim ekranima, mi smo savršeno normalni, moralni i zdravi. Gledanje rijaliti emisija nam omogućava beg od naše sopstvene stvarnosti i ulazak u svet u kom je sve dozvoljeno i moguće: ako kriminalac može da postane idol i ako starleta može da postane uzor, šta bih tek mogao JA kada bih se našao u toj raskošnoj vili pred kamerama, u prostoru gde je sve dozvoljeno?

 

Identifikacija i povezivanje

Dr. Jana Scrivani, licencirani klinički psiholog objašnjava da se sve više povezujemo sa likovima sa televizije umesto sa ljudima oko nas, jer realne ljude usled prezauzetosti uglavnom i ne viđamo.

“Svaki televizijski žanr, a posebno rijaliti nam daje lažan osećaj da zaista poznajemo ljude koje svakog dana vidimo na ekranu. Ovaj osećaj lične povezanosti je dodatno naglašen etiketom “reality”, iako smo svesni da je većina onoga što vidimo u stvari iscenirano. Moderni život nas vuče u različitim pravcima i sve nam je teže da održimo veze sa porodicom i prijateljima. Vremenom, počinjemo da vidimo ljude sa ekrana kao svoje prijatelje. Identifikujemo se sa njihovim mukama i trijumfima. Mnogo je lakše provesti pola sata pred TV-om nego organizovati se i zapravo se naći sa nekim uživo.”

Rijaliti emisije su ultimativni eskapizam. Možemo da gledamo raskošne živote poznatih i polu-poznatih i da učestvujemo u žestokim svađama i beskrajnoj drami, umesto da razmišljamo o svojim realnim problemima. A prilika da svake nedelje glasamo za nekog od učesnika nam dozvoljava da damo svoj lični sud i odlučimo ko ispada, a ko ostaje, čime utičemo na dalji tok emisije. Mogućnost glasanja nam daje moć da odlučujemo o budućnosti ljudi koje inače nikad ne bismo ni upoznali, a takva moć nam pruža dobar osećaj.

 

Marketing ili manipulacija?

Negde u prostranstvima interneta naišao sam na rečenicu: “Zamislite koliko bi firmi propalo samo ako bi se jednog jutra svaka osoba na planeti probudila zadovoljna sobom?”

Ukoliko bi se tako nešto zaista dogodilo, nastao bi opšti bankrot, jer se prodaja skoro svih proizvoda bazira na našem nezadovoljstvu. Marketing živi od niskog samopouzdanja i visokih očekivanja. Sa jedne strane imamo medije i društvene mreže koji nam govore kakav bi naš život trebao da bude, a sa druge strane imamo realnost u kojoj je takav život praktično nemoguće postići. Ovaj ogroman rascep između onoga što realno živimo i onoga što mislimo da bi trebalo da živimo nas tera da stalno kupujemo nove proizvode koji ako već ne mogu da nas približe savršenom životu sa Instagrama, mogu bar da nas umrtve dovoljno da podnesemo nezadovoljstvo.

Marketing eksperti su upoznati sa svim ljudskim slabostima i te slabosti koriste kako bi nam plasirali proizvode. Na tom istom principu počiva i rijaliti program, koji je samo još jedan proizvod.

Ljudi su nezadovoljni, usamljeni, otuđeni i nemaju osećaj da to mogu bilo kako da promene u datim okolnostima. Bolje okolnosti i život sa manje stresa i pritiska,a više ljudske konekcije bi mogli da reše taj problem. Ali jedna privatna produkcijska kuća ili TV stanica sigurno neće sprovoditi ogromne promene na svim nivoima društva, to ne donosi profit, a i nije njihov posao. Dakle, ljudima treba servirati proizvod koji može da im kratkoročno olakša trenutno stanje, ponudi beg od realnosti i vikarijsko oslobađanje od frustracije kroz gledanje eksplicitnih sadržaja. Taman dovoljno da pojedinac bude miran.

Da li je konzumiranje rijalitija samo stvar ponude i potražnje? Da li govorimo o prostoj razmeni dobara u kojoj pojedinac dobija svoj beg, a TV stanica novac, ili postoji još neko ko ima korist od ove razmene?  Šta bi se desilo ukoliko bi otuđenim i nezadovoljnim ljudima oduzeli mogućnost bega od realnosti? Njihova frustracija bi i dalje bila tu, a ako se frustracija previše nagomila, rezultovaće agresijom, nemirima i pobunom. Ko ima najveći interes da izbegne takav scenario? Mislite o tome.

 

Sms kao politički čin

Iako je moguće objasniti zašto smo skloni glasanju u rijaliti emisijama i odakle dolaze otpori kada se radi o pomaganju drugima, i dalje ostaje pitanje: Zašto nam je uopšte palo na pamet da poredimo ta dva čina? Ukoliko bismo taj sms kojim doniramo novac ili glasamo za našeg omiljenog učesnika u rijalitiju posmatrali kao politički čin, možemo li doći do toga odakle nam ideja da su te dve stvari uporedive?

Politički čin je izraz koji se često koristi kako bi se opisao čin koji na neki način doprinosi ili sprečava održanje određene strukture moći. U ovom slučaju, glasanje za nekog od učesnika u rijalitiju je politički čin kojim podržavamo određene ličnosti i njihov uticaj u društvu, kao i određene TV stanice i one kojima su te stanice lojalne. Slanje sms donacije bolesnoj deci takođe može biti politički čin kojim, pored toga što pomažemo nekom konkretnom detetu, takođe dajemo legitimitet određenim organizacijama, političkim figurama i određenim uverenjima, a jedno od tih uverenja je da trenutni sistem zdravstvene zaštite nije adekvatan i da se državnim budžetom ne upravlja na pravi način.

Da li je moguće da stavljanje rijaliti programa nasuprot humanitarnih inicijativa u stvari krije neki drugi (politički) sukob? Da li kada stavljamo te dve stvari u isti koš u stvari prećutno govorimo o sukobu vlasti (rijaliti) i opozicije (humanitarne inicijative)? Da li takvo poređenje zapravo samo pravi još dublji jaz između nekih “nas” koji smo tako pametni, osvešćeni, kulturni i humani i nekih tamo “njih” koji su tako glupi, neobrazovani, nekulturni i zaluđeni TV-om?

Mislite i o tome.

 

Šta je stvarno?

Da li postoji išta što je zajedničko rijaliti programima i apelima za pomoć ugroženima? Da li postoji bilo koja osnova da poredimo ove dve stvari ili da predložimo neko rešenje?

Jedna od dodirnih tačaka ove dve priče je kontakt sa realnošću. I u gledanju rijaliti emisija i u okretanju glave pred pozivom za pomoć krije se želja za begom od realnosti. Ne želimo da razmišljamo o smrti, bolesti i nepravdi od kojih ne možemo da se zaštitimo. Ne želimo da razmišljamo o sopstvenom životu i svim dilemama koje on nosi.

Ne želim da znam da li me žena vara, lakše mi je da osuđujem tuđu ženu koja to radi pred kamerama.

Ne želim da razmišljam o poslodavcu koji me frustrira, lakše mi je da gledam Zoricu Marković kako tera nekoga u tri lepe (krvave).

Šta je rešenje? Mislim da rešenje možemo naći samo ako se zapitamo: Šta je stvarno? Zašto su za mene osećanja nekog od učesnika u rijalitiju stvarnija od osećanja osobe koja je realno ugrožena?

Kod rijaliti emisija stvarno je samo jedno, a to ste vi. Vi, zalepljeni za kauč, fiksirani za ekran, živite tuđ život dok vaš prolazi mimo vas. Iako je lep osećaj kad vaš miljenik pobedi ili kad ostane u igri još nedelju dana, to nema nikakav uticaj na ono što vam se realno dešava. Vaš favorit je samo slika na ekranu koja možda po nečemu liči na vas, ali on je taj koji nosi nagradu kući, a ne vi. Vaš život ostaje bolno isti kada isključite TV. Taj život je stvaran. Ok je sebi pružiti bekstvo od realnosti na sat ili dva, ali ako već to radite uz rijaliti, zapitajte se zašto vas određeni učesnici rijaliti emisija nerviraju, dok za druge navijate? Šta oni to rade što biste voleli i vi, ali ne smete?

Ko više liči na vas, vaš favorit ili onaj kog bi da izbacite? Šta možete da naučite o sebi, gledajući rijaliti i kako to što ste naučili možete da primenite? To je ono što je stvarno.

A šta je stvarno kada se radi o pomaganju bolesnoj deci? Ukratko: sve je isuviše stvarno. Stvarna je muka te dece i njihovih porodica. Stvaran je i osećaj nepravde zbog koje neko dete, koje nije ništa krivo, možda neće dočekati narednu godinu. Stvaran je i vaš uticaj. Ne možete pomoći svima, ali pomoći bar jednoj osobi je REALNO i dalje bolje nego da ne pomognete nikome.

Postoji samo jedna zabluda. To što ste rekli “daleko bilo” i okrenuli glavu vam neće pomoći da zavarate sopstvenu smrtnost i da izbegnete život koji nema nikakav sistem kada nam deli bolest i nesreću. Život je nešto sa čim se moramo suočiti pre ili kasnije.

Možda, ako naučimo da delujemo u realnosti i prihvatimo realnost, neće nam više ni trebati rijaliti emisije.