Narcizam je kao guzica: Svi je imamo

Da, dobro ste pročitali: Narcizam je kao guzica, svi je imamo, nije nam lako da je vidimo i kada teramo druge da je ljube, nastaje problem. Narcizam je, nesumljivo, ključna reč  21. veka. Profesionalci u oblasti mentalnog zdravlja se sve više interesuju za ovu oblast, a horde life-coach-eva, gurua i new-age entuzijasta proizvode sate i sate sadržaja na teme: “Kako prepoznati narcisa”, “Kako se oporaviti od narcističkog zlostavljanja”, “Kako pobediti/iznervirati/uništiti narcisa”… Iako ima mnogo kvalitetnog sadržaja na zadatu temu, trenutno rasprostranjen mainstream pristup narcizmu je problematičan iz više razloga. Narcisi se posmatraju kroz binarnu opoziciju “mi-oni”, gde smo “mi” neki lepi, zdravi, pametni i dobri ljudi, dok su “oni” neki tamo glupi, ružni, bolesni i zli. Međutim, moram da vas razočaram. Nismo ni “mi” tako zdravi, pametni i dobri, a bogami, nismo ni tako lepi. Svi mi imamo naše slabe narcističke tačke, međutim, bitno je šta radimo sa njima.

 

Obrazac ili dijagnoza?

Zalepiti nekome etiketu je lako. Međutim, dijagnoza nije etiketa, a sam narcizam nije dijagnoza. Narcizam je obrazac određenih ponašanja: grandioznosti, arogancije, povlašćenosti, (pasivne) agresije, devalvacije, manipulativnosti, gaslighting-a , nedostatka empatije i stalne, neutoljive gladi za divljenjem drugih. Kao takav, narcizam se može posmatrati kao skup određenih osobina koje se nalaze na kontinuumu. Neki narcisi su manje, a neki više manipulativni. Neki su pasivno, a neki vrlo aktivno, čak i fizički agresivni. Neki su prosto površni i plitki, a neki su vrlo maliciozni i opasni. Odnos sa ovakvom osobom nas polako troši dok ne dođemo u stadijum da se osećamo opustošeno, zbunjeno, sluđeno, depresivno, anksiozno i bezvredno. Za više informacija o tome kako izgleda odnos sa toksičnom osobom, pročitajte tekst: Da li ste meta emotivnog zlostavljanja?

No, hajmo sada biti realni: svako od nas je nekada bio malo manipulativan, malo površan i malo agresivan. Svakome od nas prija divljenje, prija nam kad neko radi ono što želimo i prija nam pažnja. Šta onda razlikuje nas “lepe, dobre i zdrave” od nekih drugih, “ružnih, bolesnih i zlih?” Razlikuje nas samo i isključivo prava mera. U redu je uživati u divljenju drugih, ali nije u redu obezvređivati druge kako bismo se osećali dobro. U redu je verovati u to da smo dobri u svom poslu, ali nije u redu nerealno insistirati da smo bolji od svih drugih. U redu je nekad skrenuti pažnju na sebe, ali nije u redu kada zbog naše grandioznosti drugi ne mogu da dođu do izražaja. U redu je tražiti da nam neko ispuni neku potrebu, ali nije u redu insistirati, praviti scene ili vređati osobu ukoliko nam je rekla “ne”.

A šta je sa dijagnozom? Narcistički poremećaj ličnosti je psihijatrijska dijagnoza koja se dodeljuje ukoliko osoba trajno i konzistentno ispoljava narcističke crte, ukoliko njeni narcistički obrasci utiču na više oblasti života (posao, veze, prijateljstva) i ukoliko osoba usled svega toga pati. Pritom, važno je napomenuti da dijagnoza nije etiketa. Dijagnoza je prvi korak ka pružanju pomoći. Doktor dijagnozu daje pacijentu, kako bi pacijent znao šta mu je i kako bi lečenje moglo da počne. Doktor NE DAJE pacijentovu dijagnozu drugima, kako bi drugi mogli da lepe etiketu na nekoga. Dakle, dijagnoza se dobija kada neko pati i kada se obrati za pomoć. Zbog toga mnogi narcisi nikad nisu i nikada i neće dobiti dijagnozu. Oni ne vide sopstveni narcizam kao izvor njihove patnje. Ovo ne znači da je narcisima super u životu. Njihova patnja je duboka, bolna i teška, toliko bolna da se ni oni sami ne usuđuju da je priznaju sebi. Patnja narcisa, iako intenzivna, nije vidljiva drugima, nije vidljiva čak ni njemu samom. Ono što je vidljivo je patnja koju nanosi drugima.

 

Struktura narcističke ličnosti

Strukturu narcističke ličnosti je relativno lako zamisliti. U centru narcisove ličnosti nalazi se duboka nesigurnost, osećaj potpune bezvrednosti, sram, jaka anksioznost i strah. Ispod svih slojeva narcističke grandioznosti i arogancije, nalazi se jedno uplašeno, povređeno, zapostavljeno, a neretko i zlostavljano dete. Ovo dete, koje je nekad davno bilo zapostavljeno ili obezvređeno od strane svojih roditelja i okoline, kako bi se zaštitilo od razarajućeg bola, gradi lažnog sebe, lažni self i pre nego što je pravi self imao šansu da se potpuno formira. Ovaj novi self će biti jak, lep, uspešan, savršen i idealan. Tada više niko neće moći da ga povredi, odbaci ili obezvredi. Sva energija se ulaže u građenje kompenzacija: akademski uspeh, materijalni uspeh, uspeh u sportu, uspeh u svetu kriminala, uspeh u odnosima i gaženje preko leševa da se ostvari naumlljeno. A šta se dešava sa pravim selfom? Pravi self ostaje u podrumu, u istom stanju u kom je bio kada ga je narcis nekada davno zaključao u podrum. Godinama kasnije, narcisov pravi self ostaje povređeno, obezvređeno, zapostavljeno dete. Dete koje je kažnjeno. Dete koje je odbačeno. Dete koje očigledno “nije bilo dovoljno vredno ljubavi” i dete koje je “samo krivo za sve što je podnelo, jer nije bilo dovoljno dobro”. Kao što vidimo, narcis nema nimalo saosećanja prema tom detetu koje je nekad bio. Narcis to dete krivi za sve i zbog toga ga drži u podrumu, daleko od sebe i drugih. Dakle, narcis u suštini mrzi jedini deo sebe koji je stvaran, a svaki susret sa tim delom je užasno bolan. I najmanji dašak kritike, osude, krivice ili sramote u narcisu budi ogroman bol i bes. Kad god ne dobija pažnju i validaciju, narcis se oseća jadno i bezvredno. Iako i najmanji okidač pokreće burne detinje emocije, narcis nije ni svestan da u njegovom podrumu čuči jedno povređeno dete. Budući da nema empatije prema sebi, narcis je ne može imati ni prema drugim ljudima. Međutim, iako je pravi self zatvoren u podrumu podsvesti, on i dalje upravlja narcisovom ličnošću. To nadureno dete nikada ne odrasta i nastavlja da insistira na tome da njegove potrebe bude ispunjene. Nažalost, budući da potrebe nisu osvešćene i da se ne zadovoljavaju na zdrav način, ostaje večita glad za “još”.  Narcis može imati 50 godina, ali dete u njemu i dalje ima tri godine i traži od drugih sve ono što bi trogodišnjak tražio.

 

Narcističke potrebe

Narcističke potrebe nisu nikakve posebne potrebe. Svi mi imamo ove potrebe, a ukoliko su ove potrebe optimalno zadovoljene u detinjstvu od strane roditelja (ni premalo, ni previše), formiraćemo zdrav “narcistički sektor ličnosti”. Narcistički sektor ličnosti je u suštini trezor u kom je pohranjena naša lična vrednost. Ukoliko su roditelji umeli da odgovore na naše narcističke potrebe u pravoj meri, mi ćemo moći da formiramo zdrav self. Formiraćemo svest da smo odvojena bića vredna ljubavi i poštovanja. Bićemo svesni svojih kvaliteta i mana. Bićemo svesni da i drugi postoje nezavisno od nas, da i drugi ljudi imaju svoju vrednost i moći ćemo da im pružimo elementarno poštovanje. Nećemo raditi drugima ono što ne želimo da čine nama. Ukoliko su nam narcističke potrebe u detinjstvu optimalno zadovoljene, kasnije u životu ćemo lakše podnositi kada nam neko te potrebe frustrira. Nosićemo svoju vrednost u sebi i delićemo je sa drugima bez straha od toga da će naš izvor vrednosti presušiti. Sebe ćemo smatrati dovoljno dobrim i samim tim, bićemo dobri ljudi. Dakle, koje su to narcističke potrebe i gde nastaje bug?

 

Potreba za stapanjem sa idealizovanim self-objektom

Iiiiidemo, stučna terminologija! No, ako se stavimo u poziciju malog deteta, neće nam biti teško da skapiramo ovu potrebu. Dakle, dete je svojih prvih devet meseci provelo unutar majke, u skoro idealnoj sredini gde su mu sve potrebe bile zadovoljene i gde je naizgled bilo zaštićeno od svih opasnosti. Nakon rođenja, deca ulaze u čudan i veliki svet zvukova, boja i raznih spoljnih i unutrašnjih senzacija koje izazivaju strah. Ovaj strah se smanjuje nežnim, empatičnim i bliskim kontaktom sa majkom. Budući da su deca zavisna i upućena na majku, na samom početku ne postoje jasne granice gde dete prestaje, a gde majka počinje. Dete zbog toga nema jasan i nezavisan osećaj sebe, ono oseća sebe u zavisnosti od toga kakav odnos ima sa majkom. Zbog toga je majka prvi self-objekat, prva stvar koja postoji izvan nas, a koja nam pomaže da shvatimo ko smo to mi. Pošto je dete malo i nesposobno, a majka velika i sposobna, dete ima osećaj da je majka idealna, da je ona savršeno biće koje odgovara na sve njegove potrebe. Zbog toga, prvi self-objekat je idealizovan, čak i kad je daleko od idealnog. Svako dete mora da idealizuje roditelja, jer je zavisno od njega. Kada bi u tom ranom, delikatnom periodu dete spoznalo da roditelj nije savršen, to bi bio preveliki izvor frustracije i straha, jer dete ne može da se osloni na sebe. Takođe, budući da je majka u potpunosti upućena na dete i zadovoljava mu sve potrebe, dete sebe vidi kao centar univerzuma. Dovoljno je da zakmeči i neko će doći da ga poneguje. Zašto bi iko ikada želeo da napusti ovakvu savršenu simbiozu?

Nažalost, ili na sreću, razvoj se kreće u pravcu individuacije. Ako je majka dovoljno dobra (ali nikako savršena), dete vremenom, kroz pravu meru frustracije koja dolazi u pravi čas, počinje da shvata da je ono ipak odvojeno biće. To ga neće sprečavati da i dalje želi da se stopi sa majkom. Majka je ta koja će svojim ponašanjem, na pravi način koji nije traumatičan, dati detetu do znanja da ona ima svoje granice i da koliko god su bliski, postoje sfere života u kojima dete ne može da učestvuje sa njom. Dete će to frustrirati, ali vremenom će prihvatiti realnost. Šta se dešava kada potreba za stapanjem nije optimalno zadovoljena, kada je stapanja premalo ili previše?

Ukoliko majka ne pruža dovoljno bliskosti, ukoliko je daleka i hladna, dete će ostati večito gladno stapanja. Pitaće se zašto nije dovoljno dobro i zašto mu majka uskraćuje bliskost? Kasnije u životu, težiće da probija tuđe granice u želji za negom i ljubavlju, a ako i dobije negu i ljubav, nikad mu neće biti dovoljno. Ovo se kod odraslog narcisa manifestuje kao prebrzo i agresivno infiltriranje u tuđe živote i tuđu privatnost, pohlepa i stalan osećaj praznine.

Ukoliko majka zbog sopstvenih narcisoidnih težnji i sama podržava potpuno stapanje i tretira dete kao produžetak sebe, dete će imati problem sa granicama. Biće zavisno od drugih ljudi i njihove validacije i uvek će očekivati od drugih da mu zadovoljavaju potrebe.

 

Potreba za ogledanjem

“Mama, mama, vidi šta sam nacrtao! Mama, vidi kako se spuštam niz tobogan! Mama, vidi kako šutiram loptu!” Deca zaista imaju potrebu da ih neko gleda i da im kaže šta vidi: “Bravo, sine, baš je lep crtež!” Kroz ovo ogledanje deca razvijaju svoj osećaj sebe i svoje vrednosti. “Ukoliko moja velika, divna, idealna majka misli da je moj crtež lep, mora da zaista jeste! A to znači da ja lepo crtam i sad ću da crtam još više i biće mi super dok to radim.” Kroz empatično, brižno, ali i realistično ogledanje, punimo naš trezor lične vrednosti. Međutim, šta se dešava kada imamo previše ili premalo ogledanja?

Ukoliko je majka distancirana i ne pruža dovoljno ogledanja ili stalno ogleda detetu njegove “loše” strane, dete se oseća bezvredno i nebitno. Ostaje večito gladno za tuđom povratnom informacijom i pohvalom, za tuđom pažnjom i divljenjem. Kod odraslog narcisa ovo se manifestuje kroz egzibicionizam i stalnu potrebu da se privuče pažnja radi pažnje. Narcisu nije važno da li je to čime privlači pažnju neki realan kvalitet ili nešto što ima vrednost za druge, nije mu čak ni važno da li je to što radi zaista dobro ili loše. Narcisu je važno samo da ga neko primeti i gleda. “Ako me vide, znači da postojim.”

Ukoliko je ogledanja bilo previše i ukoliko je bilo nerealno, nastaje drugi problem. Deca koja na svaki svoj poduhvat dobijaju divljenje i aplauze razvijaju nerealna očekivanja od života. Kad odrastu, smatraće da je prirodno da dobijaju ovacije na sve što urade i jako će se ljutiti kada ih ne dobiju. Biće grandiozni, arogantni i previše osetljivi na kritiku. Pritom, taj naduvani osećaj sebe neće biti stabilan, kao što nije ni realan. Ovakva osoba će stalno oscilirati između opadajućeg osećaja grandioznosti i rastućeg osećaja bezvrednosti. Aplauzi gube na vrednosti ukoliko ih dobijamo na svakom koraku.

 

Potreba za idealizacijom

Kao što smo već objasnili, dete mora da idealizuje roditelje i potrebno mu je da roditelji idealizuju njega. Vešt roditelj će znati da nežno i postepeno navikne dete na to da niko nije idealan i svemoguć. Naučiće dete da ne postoje stvari kao što su apsolutno savršenstvo i apsolutna bezvrednost. Dete će postepeno shvatati da smo svi mi samo ljudi i da majka ne mora da bude savršena da bi bila dovoljno dobra. Takođe, naučiće i da je ono dovoljno dobro čak i kad nije savršeno, kao i da njegova postignuća  ne moraju biti idealna da bi bila vredna.

Ukoliko je roditelj previše sklon idealizaciji deteta, dete će steći nerealna očekivanja. Zbog toga, kasnije u životu, narcis stvari i ljude deli na idealne i bezvredne. Kada se bude zaljubio u nekog, on će tu osobu smatrati savršenom, kada se razočara, ta osoba postaće bezvredna. Ispoljavaće perfekcionizam i neće umeti da ceni ništa što mu nije apsolutno po volji. Zahtevaće poseban tretman, ljutiće se zato što svet ne može da ispuni njegova nerealna očekivanja, kažnjavaće ljude zato što nisu idealni,  uporno će kroz (pasivno) agresivnu kritiku pokušavati da “popravi” druge kako bi ispunili njegove nerealne standarde i osećaće se jadno kada mu to ne bude išlo za rukom.

Ukoliko je roditelj previše sklon idealizaciji sebe i devalvaciji i obezvređivanju deteta, dete će sebe smatrati bezvrednim i neće umeti da ceni nijedan svoj uspeh. Ako ne postane “over-achiever”, postaće ogorčeno i zavidno, obezvređivaće tuđ uspeh i nabijaće krivicu svima koji su “bolje prošli od njega”. Ovo je karakteristično za pritajene narcise koji su uglavnom zarobljeni u večitoj ulozi žrtve.

 

Potreba za blizanaštvom

Detetu je potrebno da neko bude sličan njemu i da ono bude slično drugima, kako bi se ostvarilo razumevanje i osećaj pripadanja. Deca se sa drugima povezuju na nivou sličnosti. “Želim istu čašu kao ti” ili “Hoću i ja da vozim kola kao tata!” Vremenom, uz pravu meru frustracije, dete će naučiti da smo svi mi različiti, da drugačiji ljudi zaslužuju poštovanje i da je različitost vrednosno neutralna, tj da niko nije manje vredan zato što se razlikuje.

Narcisoidni roditelji retko kada nađu pravu meru u frustriranju ove potrebe. Ili je frustriraju premalo, insistirajući da dete mora biti isto kao oni, ili je frustriraju previše komentarima: “Nikad nećeš biti (fenomenalan) kao ja” ili ”ti si isti (bezvredni) otac.” Obe varijante će dovesti do toga da odrasli narcis ne može da se poveže ni sa kim ko nije poput njega i da nema poštovanja za tuđe različitosti. Narcisi jako teško podnose kada neko ima drugačije stavove od njih. Zbog toga realno je očekivati da ćemo naći narcističke crte kod mnogih rasista, nacionalista, homofoba, šovinista i svih ostalih koji veličaju sebe i obezvređuju druge na osnovu različitosti.

 

Potreba za benignim rivalom

Benigni rival je osoba koja podstiče naš razvoj tako što nam se suprostavlja  i upućuje konstruktivnu kritiku. Koliko god da je deci potrebno pozitivno ogledanje i idealizacija, takođe im je potrebno i da nekad čuju empatičnu i realističnu kritiku koja dolazi iz autentične najbolje namere: “Super je ovo, ali ja znam da ti to možeš bolje” , “Volim te, ali ovo zaista nije ispalo kako treba”, “Ti si dobar dečko, ali ovo ponašanje je neprihvatljivo”…  Na ovaj način, deca uče da postoje stvari ka kojima treba težiti i da to što ih roditelji vole bezuslovno ne znači da ne treba da streme ka poboljšanju i razvoju.

Ukoliko su roditelji previše popustljivi, dete će terati svoje sve dok se ne suoči sa ozbiljnim posledicama i kaznama. Zbog toga, odrasli narcisi uglavnom ponavljaju iste greške, ne obaziru se na upozorenja i tretiraju druge na isti destruktivan način sve dok se ne suoče sa zakonskim posledicama ili nečijom okrutnom osvetom. Nakon toga, modifikovaće ponašenje tek toliko koliko je potrebno kako bi izbegli kaznu – baš poput razmaženog deteta.

Ukoliko je roditelj prerigdni, maligni rival, dete će osećati bezvredno, neće imati utisak da ikada išta može da uradi kako treba i kasnije neće moći da podnese ni najmanju kritiku. Ovakvi narcisi gledaće da u svakoj situaciji ispadnu žrtve, insistiraće na tome da je nepravda učinjena njima i da niko nema prava da ih kritikuje, jer oni sve uvek rade kako treba. Narcis uglavnom ima tendenciju da bude rival i kontrira drugima, verovatno misleći da će ih tako “popraviti” i da je to “za njihovo dobro”. Nažalost, budući da u detinjstvu nije imao benignog rivala, narcis ne zna kako to da uradi na benigan način.

 

Potreba za self-objektnom efikasnošću

Detetu je potrebno da ga roditelj vidi, čuje, uzme u obzir i odgovori na njegove potrebe. Kada dete kaže da je gladno, ono želi da mu majka napravi sendvič. Kada dete kaže da se plaši, ono želi da ga majka zaštiti. Kada dete kaže da je tužno, ono želi utehu. Kada dete traži da majka nešto prestane da radi, ono zaista želi da ona prestane to da radi. Detetu je potrebno da roditelj odreaguje onda kada ono nešto iskaže. Naravno, roditelj ne može biti uvek u potpunosti na raspolaganju detetu i nekad će neminovno morati da kaže “Ne”, “Ne sada”, ili “Ti si već veliki, uradi to sam.” Ukoliko nađe pravu meru, dete će znati da je dovoljno vredno da iskaže svoje potrebe, ali će isto tako znati i da je dovoljno vredno čak kada naiđe na odbijanje.

Ukoliko je roditelj previše efikasan, deca postaju razmažena i kasnije u životu očekuju da imaju apsolutnu kontrolu nad ljudima sa kojima su u odnosu. Zbog toga kod narcisa često primećujemo jaku želju da kontroliše ljude oko sebe i da ih natera da “igraju kako on svira”, a instrumenti na kojima svira su krivica i strah.

Ukoliko roditelj nije nimalo efikasan ili je sklon nabijanju krivice i devalviranju potreba, dete se oseća bezvredno i stiče uverenje da njegova osećanja i potrebe nisu bitni. To u njemu budi frustraciju i bes koji se iskazuju pasivno-agresivno. Kasnije u životu, ono će na odbijanje reagovati tako što će ga naizgled prihvatiti, a onda naći način da se sveti kroz tretman tišinom, nabijanje krivice, zajedljive komentare ili “slučajne” propuste. Ovaj obrazac je karakterističan za pritajene narcise.

 

Potreba za naštimovanošću

Deca nisu uvek u kontaktu sa svojim potrebama, posebno u mlađem uzrastu. Beba ne zna da je gladna, ona samo plače jer joj “nešto smeta”. Malo starija deca postaju razdražljiva kad su umorna, ali uglavnom govore da im se ne spava. Dobar roditelj neke potrebe ume da prepozna i pre nego što ih dete iskaže. Naštimovanost u pravoj meri dete uči da prepozna svoje potrebe, da ih iskaže i da se oseća sigurno i vredno, jer zna da će se neko pobrinuti za njega.

Previše naštimovani roditelj, koji ispunjava detetu svaku potrebu i pre nego što je dete iskaže navići će dete na to da drugi treba da mu “čitaju misli.” Zbog toga, kad odraste, narcis očekuje od drugog da automatski predpostavi šta narcis želi, a ukoliko neko to ne može, sledi drama. Svima su nam poznati slučajevi u kojima muž prebija ženu zato što nije posolila jelo.

Nedostatak naštimovanosti dovešće do nemogućnosti da se sopstvene potrebe prepoznaju, a samim tim, kasnije iskažu. Pošto frustracija potrebe uvek vodi u agresivnost, ovakva deca će kasnije postati neprijatni, džangrizavi ljudi koji ne znaju šta hoće, ali znaju da im sve smeta (agresija okrenuta ka spolja) ili tmurni večiti depresivci kojima niko ne može da pomogne i koje niko ne može da oraspoloži (agresija okrenuta na unutra).

 

Otkrili smo ljubav i guzicu

Hajde, hajde, priznajte sebi gde ste tanki kada je u pitanju ovih sedam potreba. To ne znači da ste nužno patološki narcis. To samo znači da i vi, kao i svi drugi ljudi, imate neke izazove kada  je u pitanju vrednovanje sebe. Svi mi, pa čak i patološki narcisi, patimo od iste boljke: “Ja nisam dovoljno dobar”.

Kapitalizam i kompetitivna narcistička kultura nas teraju da uvek jurimo ka spoljnim uspesima kako bismo se osećali dovoljno dobro iznutra. Ono što razlikuje patološke narcise od ostalih ljudi je to što oni ne mogu i ne smeju sebi da priznaju da se ispod svih kompenzacija osećaju “nedovoljno dobro”. Što ste više u kontaktu sa sopstvenim osećanjem niže vrednosti, biće vam lakše da ovaj problem rešite.

Kao što i sami vidite, narcističke potrebe nisu nerealne. One su samo nezrele i zbog toga njihovo zadovoljenje zavisi od drugih ljudi, što nas stavlja u zavisnu poziciju. Kada god su nam ove potrebe zadovoljene u optimalnoj meri, osećamo se dobro u vezi sebe. Ukoliko nam narcistički sektor nije ozbiljno oštećen, moći ćemo da podnesemo i kada nam neko ove potrebe frustrira. Ukoliko zaista volimo sebe i ukoliko ove potrebe malo modifikujemo i osvestimo, moći ćemo da ih zadovoljimo i sami. Naravno, ukoliko smo u toksičnoj sredini koja uporno frustrira sve naše narcističke potrebe – počećemo da se osećamo bezvredno.

I u tom grmu leži zec!

Interesovanje za narcizam raste, jer je svako od nas imao teško iskustvo sa nekom toksičnom osobom koja nas je gadno povredila. Svako od nas ima onaj jedan raskid od kog ne može da se oporavi. U pokušajima da shvatimo zašto se osećamo tako loše i kako je moguće da je neko bio tako okrutan prema nama, nailazimo na sadržaje o narcizmu. Ti sadržaji su često jako dobri i kvalitetni, ali nisu potpuni. Ti sadržaji nas uglavnom uče da prepoznamo narcizam kod drugih, da zalepimo etiketu i da nekog prebolimo tako što ćemo ga zamrzeti jer je “patološki slučaj”. Međutim, to je samo deo priče. Ono što nas čini podložnim narcističkom zlostavljanju u odraslom dobu je naš sopstveni narcizam, tj oštećenja koja mi imamo u našem narcističkom sektoru. To ne znači da smo krivi za zlostavljanje koje smo prošli  ili da smo zaslužili da nas narcis emotivno opustoši. To samo znači da smo pokušali da kroz odnos sa nekim naizgled idealnim “ukrademo” malo njegovog zlata kako bi dopunili naš trezor vrednosti i tom prilikom naišli na još jednog lopova. Kao što kaže poznati psihoterapeut i filozof Indira Radić: “Lopov lopova uvek poznaje.”

Bilo je jače od mene. No, nazad na temu.

Razmislite malo: Kada neko nema pravu meru u zadovoljavanju svojih narcističkih potreba, taj neko će neminovno ugrožavati tuđe narcističke potrebe. Ako ja stalno moram da ogledam tebe, kada ćeš ti da ogledaš mene? Ako ti stalno probijaš moje granice, da li ćeš mene ikad pustiti iza svojih granica? Ako ja moram da radim sve što ti kažeš, kada ćeš ti da uradiš bar jednu stvar za mene? Ako ja moram da se menjam da bih bio više kao ti, da li ćeš ti ikada promeniti išta da budeš sličniji meni? Ako ja moram stalno da čitam tvoje misli, ko će čitati moje? Ako ti ja nikad nisam dovoljno dobar, da li si ti dovoljno dobar za mene? Kad nema prave mere, ljubavi i uzajamnosti, onda jedna osoba, poput vampira, isisava svoj osećaj vrednosti iz druge osobe, a druga osoba se oseća sve bezvrednije.

Ako ste se ikada opekli u narcističkom odnosu, zapitajte se kojim potrebama ste se vodili?

Idealizovali ste narcisa i poverovali da je savršen za vas: Potreba za idealizacijom

Pomislili ste da je on isti kao vi i precenili ste sličnosti između vas: Potreba za blizanaštvom

Pali ste na komplimente, a kada je krenula devalvacija, i dalje ste žudeli za laskanjem: Potreba za ogledanjem

Smetalo vam je što vas narcis ne pušta bliže i što uvek nešto drži za sebe: Potreba za stapanjem

Uporno ste pokušavali da utičete na narcisa i promenite ga: Potreba za efikasnošću

Pitali ste se kako je moguće da on ne vidi šta vam radi: Potreba za naštimovanošću

Reagovali ste na njegove kritike i prilagođavali se: Potreba za benignim rivalom

 

Ljubav prema sebi i briga o sebi

Ukoliko osećate bugove u vašem narcističkom sektoru, ukoliko prepoznajete da u vašem trezoru lične vrednosti manjka zlata, ne očajavajte. Postoji način da ovde i sada, kao odrasla i sposobna osoba, sami napunite svoj trezor. Taj način se zove ljubav prema sebi.

U zreloj ljubavi između dvoje ljudi nema stapanja. Postoji samo bliskost i intimnost uz održavanje nezavisnosti i ličnih granica. Umesto stapanja sa idealnim objektom, možete sebi pružiti integritet ličnosti. Stopite se sami sa sobom, prihvatite sebe u celosti, pružite povređenom detetu u vama malo saosećanja i oprostite sebi svoje mane. Svi ih imamo.

Očekivati savršenstvo je put ka razočarenju. Umesto idealizacije sebe i drugih, okrenite se idealima i vrednostima. Šta vam je zaista važno u životu? Ka kojim vrednostima težite? Šta je vaš smisao i svrha? Nikada nećete biti idealni, ali ako svoje napore usmerite u neki ideal koji je izvan vas, stremljenje ka tom idealu će učiniti da se osećate vrednim. Da li stremite ka znanju i istini? Lepoti i umetnosti? Kreativnosti? Pravdi? Altruizmu? Kada se bavite onim što vidite kao vredno, ta vrednost postaje deo vas. Znanje, veštine, kreativnost, pravednost, altruizam – to su stvari koje niko nikada ne može da vam uzme.

Lepo je kad vas neko hvali, ali niko nije u obavezi da se oduševljava nad svim što uradite. Ako želite ogledanje, učinite nešto nesebično, vredno i lepo za druge. Podelite svoju vrednost sa drugima, jer vrednost se tako umnožava. Podelite znanje. Podelite talenat. Potrudite se na poslu. Pomozite nekome u nevolji. Pozovite prijatelja za kog znate da je malo usamljen ovih dana. Pružite podršku. Dajte kompliment. Čak i ako vam se niko ne zahvali, vi ćete se osećati dobro kad se pogledate u ogledalo. Ukoliko vam ništa od toga nije dostupno, pokušajte da se setite nekog velikog postignuća na koje ste ponosni i podsetite sebe da ste vi i dalje ta ista osoba. I ne, niste samo “imali sreće”. Svi lični kvaliteti koji su vam tada omogućili uspeh su i dalje deo vas.

Lepo je kad neko liči na nas, ali niko nije u obavezi da bude naš blizanac. Ako vam je potrebno blizanaštvo, pronađite neku grupu podrške. Ako volite ples, idete na ples i pričajte sa drugima koji vole ples. Čitajte iskustva ljudi koji su prošli slične stvari. Gledajte umetnička dela i povežite se sa emocijom umetnika. Čitajte knjige. Povežite se na nivou sličnosti, a onda uživajte u bogastvu koje vam se nudi kada prihvatite da su svi ljudi po nečemu slični, a po nečemu različiti.

Lepo je kad se neko posveti našem razvoju, ali naš razvoj je pre svega naš posao.Ako vam je potreban benigni rival, postavite izazov sami sebi, nađite nekog dobrog mentora i upustite se u proces učenja nečeg novog. Uložite vreme i energiju u svoj razvoj. Kažite sebi: ti si super i volim te bezuslovno, ali znam da možeš i zaslužuješ više. Zaboravite na takmičenje i poređenje sa drugima. Zaboravite na takmičenje sa sobom. Vi niste svoj protivnik, vi ste svoj saigrač. Cilj je prevazići izazov, a ne biti bolji od nekog drugog. Ukoliko vam danas nešto ide bar mrvicu bolje nego juče, to je dovoljno. Razvoj nije takmičenje.

Lepo je kad neko uradi ono što ste mu rekli, ali niko nije u obavezi da bude vaš rob. Ako vam je potrebna efikasnost, oslušnite svoje emocije i potrebe. One vam nešto govore. Da li je došlo vreme da ostavite pušenje? Da nađete novi posao? Savladate novu veštinu? Izađete iz disfunkcionalne veze? Sredite ishranu? Počnete da vežbate? Da se odmorite? Identifikujte šta vam je potrebno, zatražite to sami od sebe, a onda sami sebi, bez izgovora i odlaganja, pružite to što vam je potrebno. Vremenom, naučićete da se pouzdate u sebe, a znate li šta to znači? Imaćete samopouzdanje. Vaš pozitivan primer će sigurno motivisati još nekoga na promene i na taj način ste uticali i na druge.

Ako vam je potrebno da neko primeti vaše potrebe, zaboravite na čitanje misli. Jasno i glasno iskažite šta vam treba. Ukoliko je drugome zaista stalo do vas, on će to zapamtiti i nakon par puta, moći će to da vam pruži i pre nego što budete zatražili. Ukoliko nekad omane, to nije smak sveta. Vi ste dovoljno dobri da možete to i sami.

 

A šta je sa narcisima?

Da li to što razumemo uzroke nečijeg lošeg ponašanja može da opravda samo ponašanje? Da li smo prestrogi prema narcisima? Da li nečija lična patnja opravdava nanošenje patnje drugome? Da li narcis može da se promeni?

I ove dileme su pitanje prave mere. Jedna od smernica koju psihoterapeuti dobijaju tokom svoje edukacije glasi “Saosećamo sa čovekom, ali ne saosećamo sa patologijom.” Mislim da se u ovoj rečenici kriju mnogi odgovori. Možemo saosećati sa onim delom narcisa koji je stvaran. Možemo saosećati sa povređenim detetom u njemu, jer i u svakome od nas čuči jedno takvo dete. Možemo razumeti nečiji bol, bes, strah i sram, jer smo i sami iskusili te emocije. Narcisi nisu bića sa druge planete, i oni su samo ljudi. Da li to znači da treba da pustimo narcise da nas maltretiraju? Naravno da ne. Na nama je da se zaštitimo tako što ćemo naučiti da prepoznamo ove obrasce, izgraditi snažne, pouzdane i neprobojne lične granice, povesti računa o tome kako vaspitavamo našu decu, formirati realistićna oćekivanja i prihvatiti da na ovom svetu postoje teški ljudi sa kojima nikada nećemo moći da imamo dubok, uzajaman i empatičan odnos. Sa druge strane, nije na nama da takve ljude prevaspitavamo, kažnjavamo mimo zakona, menjamo ili progonimo. Bilo bi narcisoidno sa naše strane raditi tako nešto. Ono što možemo je da negujemo civilizovanost i empatiju u našim odnosima, zastupamo prave vrednosti i put razvoja, zavolimo sebe i otvorimo srce ka dobrim i empatičnim ljudima koji to zaslužuju. Lepotica i Zver, Princeza i Žabac… to su ipak samo bajke. Postoje stvari koje ljubav ne može da popravi. Najbolji pokazatalj budućeg ponašanja je nečije prethodno ponašanje, tako da ukoliko ste u odnosu sa narcisoidnom osobom ili osobom koja je sklona emotivnom zlostavljanju, ne računajte na promene.

No, ako ljubav ne može da popravi narcisa, šta može?

Odgovor je: psihoterapija. Duga, mukotrpna i pažljivo vođena psihoterapija u nekim retkim slučajevima može da da rezultate. Promene koje se tom prilikom dešavaju su retko kada dovoljno velike da bi ljudi koji su bliski narcisu osetili značajno poboljšanje u odnosu. Narcisi se psihoterapeutu uglavnom obraćaju kako bi rešili neki od sekundarnih problema kao što su anksioznost, depresija ili zavisnost. Nakon što osete i najmanje poboljšanje, retko kada ostaju na psihoterapiji, jer je proces suočavanja sa demonima za njih previše bolan.

 

Isceliteljska moć dovoljno dobrog

Preobražaj narcizma se dešava kroz puštanje nerealne ideje o savršenstvu i usvajanje istinite ideje o dovoljno dobrom. Narcizam teži ka tome da potvrdu svoje vrednosti i svog postojanja dobije od drugih ljudi i od spoljne sredine. Međutim, znate li šta se dešava kada drugim ljudima i materijalnim stvarima date moć da vam pruže vrednost? Tada ste im takođe dali moć da vam tu vrednost i oduzmu.

Od deteta možemo očekivati da će se oslanjati na druge kako bi steklo svoj osećaj sebe i svoje lične vrednosti. Odrasla osoba bi trebalo da zna pravu meru između autonomije i oslanjanja na druge.

Narcizam se ne razvija, on se prerasta. Narcizam se transformiše u bezuslovnu ljubav prema sebi, ljubav kakvu bi dovoljno dobar roditelj pružao. Kada ovakvu ljubav možemo da pružimo sebi, moći ćemo i da je pružimo drugima.

Od “drugi su glupi, ružni i zaslužuju manje od mene, kako je moguće da oni imaju nešto što ja nemam” dolazimo do “ne poredim se sa drugima, već razvijam svoje kvalitete, kako bih zaista imao ono što mi je potrebno.”

Od “Sve mora biti kako ja kažem” dolazimo do “Ja sam sposoban i mogu da podnesem kad mi nešto nije po volji”

Od “ja moram biti savršen, najlepši i najbolji” dolazimo do “ja sam dovoljno dobar”.

Od zavisti ka zahvalnosti – kakvo putovanje!

“Ja sam dovoljno dobar” nije nešto što se može kupiti. Ne možete juriti za tim. Ne možete ga zaslužiti. Ne postoji mesto na koje možete da otputujete i postanete “dovoljno dobri”. Nema te plastične hirurgije, lajkova, slatkiša ili droge koji vam mogu pružiti trajan osećaj da ste “dovoljno dobri”. Jedino što možete je da to prosto prihvatite kao istinu o vama i svim ljudima oko vas. Ipak, vi ste ljudsko biće, a ne ljudsko iće i piće. Kada ne mislite da ste dovoljno dobri, nikada vam ništa nije dovoljno dobro.

“Da, pametnjakoviću, ali dovoljno dobar KOME? Dovoljno dobar za ŠTA?”

Dovoljno dobri sebi. Dovoljno dobri da biste pripadali ovoj planeti. Dovoljno dobri da biste živeli. Dovoljno dobri da tražite i pružite ljubav, toplinu i poštovanje. Dovoljno dobri da prihvatite svoje mane i nesavršenosti sveta u kom živimo. Dovoljno dobri da biste bili zahvalni na svemu što imate. Dovoljno dobri da možete da podnesete sve što nije dovoljno dobro.

Jer, tek kada verujete da ste dovoljno dobri, sposobni ste da zaista postignete više.