Jednom davno bejaše stari Čiroki Indijanac koji je svom unuku ispričao poučnu priču:

– Unutar svakog čoveka se vodi bitka, poput borbe između dva vuka, crnog i belog… Crni vuk predstavlja zlo – bes, zavist, ljubomoru, pohlepu, aroganciju, samosažaljenje, krivicu, greh, srdžbu, inferiornost, laž, lažni ponos… Beli vuk predstavlja dobro – radost, mir, ljubav, nadu, vedrinu, poniznost, ljubaznost, srdačnost, darežljivost, istinu, saosećajnost, veru…

Mali Indijanac se nakratko zamisli te ga zapita:

– Koji vuk na kraju pobeđuje?

Stari Čiroki mu na to odgovori:

– Pobeđuje onaj kojeg hraniš!

 

Verujem da je većina vas već imala prilike da se na društvenim mrežama susretne sa ovom pričicom. Nesumnjivo, priča je inspirativna i, verujem, u svojoj suštini potpuno tačna. Slažem se sa time da se u nama stalno odvija borba između svetlosti i tame, “dobra” i “zla” ako baš insistirate. Takođe, slažem se sa time da delovi nas koje redovno hranimo postaju sve jači.

Ali!

Imam i pitanja. Da li smo uvek svesni kog vuka hranimo? Otkud ti vukovi uopšte u nama? Kako izgledaju prve klice unutarnje svetlosti i tame? Od čega ZAISTA zavisi koji vuk će pobediti? Kada borba počinje, a kada se završava? Odgovore na ova pitanja potražiću u učenjima Melani Klajn, psihoanalitičarke koja je postavila teoriju objektnih odnosa i dala značajan doprinos razumevanju razvojne psihologije.

 

Na kafi sa Melani Klajn

Predpostavimo da su ljudi koji hrane belog vuka srećni i zadovoljni. Ako podelimo ljude na srećne i nesrećne, videćemo da ljudi koji su nesrećni misle da je sreća odredište i da će biti srećni “jednoga dana kad…” Usled ovog razmišljanja, sreća kao da im stalno izmiče.

Sa druge strane, ljudi koji su srećni prosto bivaju srećni i sve im nekako ide od ruke.

“Naravno, lako je njima. Imali su sreće”, pomisliće nesrećni.  

Ono što je svima nama zajedničko je da svi želimo ljubav. No, bar polovina nas misli da je ljubav nešto za čime se juri i nešto što moramo da zaslužimo. I paradoksalno, koliko god jurili ljubav, radili za ljubav, pokušavali da zaslužimo ljubav, ljubav kao da ostaje izvan našeg dometa.

Sa druge strane, imamo ljude koji su prosto u srećnim vezama, a ako nisu, to im ne smeta, jer se ne osećaju usamljeno.

“Lako je njima. Oni nisu sami”, pomisliće ovi prvi.

Sreća i ljubav su kao zečevi. Ukoliko ih jurimo, oni beže. Zašto onda neki ljudi uspevaju da “privuku” sreću i ljubav, a drugi ne? Da li ovi srećni i zaljubljeni ljudi “vibriraju” na nekoj posebnoj frekvenciji i uspevaju da “čudesno manifestuju” ono što žele, ili je tajna negde drugde?

Ukoliko se vodimo teorijom Melani Klajn, tajna sreće, kao i tajna ljubavi leži u kapacitetu za zahvalnost, u našoj sposobnosti da cenimo pozitivne benefite koje dobijamo u životu. Dakle, beli vuk iz priče bi mogao da predstavlja zahvalnost iz koje izvire sve ono što je dobro u nama. Šta je onda crni vuk? Šta je suprotno od zahvalnosti? Ukoliko se vodimo teorijom Melani Klajn, naspram zahvalnosti nalazi se zavist. Zanimljivo, zar ne?Melani, hajde da čujemo šta to imaš da kažeš.

 

Dobra i loša dojka

U svom revolucionarnom radu “Zavist i zahvalnost” iz 1957, Melani Klajn iznosi mišljenje da je zavist najveća prepreka razvoju zdrave ljubavi i zahvalnosti. Kao takva, zavist je ubica svakog uživanja i ispunjenja.

Da bi objasnila poreklo zavisti i zahvalnosti, Melani Klajn kao početnu tačku uzima prvi, primalni odnos koji postoji između deteta i majke (njene dojke.) 

U prenatalnom stanju, sve detetove potrebe su zadovoljene. Dete je praktično jedno sa majkom i nema nikakvu brigu. Melani Klajn smatra da svako ljudsko biće žudi da se vrati u ovakvo idealno, prenatalno stanje i da otud ide ljudska potreba za idealizacijom. Međutim, dete ne može ostati u materici zauvek. Rođenjem, dete iz mirne, relativno tihe, relativno mračne i tople materice dolazi u bučan, svetao, hladan i preplavljujući svet. Njegova čula počinju da funkcionišu po prvi put. Svi ti zvuci, oblici, dodiri, mirisi i činjenica da se više ne nalazi u idealnim uslovima gde su sve potrebe automatski zadovoljene, u detetu izazivaju snažnu, progoniteljsku anksioznost. U prvim satima, danima i mesecima života, dete ne zna šta ga je snašlo i strah je jedno od primarnih osećanja. Takođe, dete ne razlikuje celine: ono vidi majčine delove tela (majčino lice, dojku, ruke), ali i dalje ne zna da su svi ti delovi ukopljeni u majku, u jednu celinu koja traje kroz vreme. U ovoj prvoj fazi razvoja detinja realnost je ispunjena osetima, oblicima, parcijalnim predstavama sveta, raznim unutrašnjim i spoljašnjim senzacijama i anksioznošću. Melani Klajn ovu fazu naziva: paranoidno-šizoidnom pozicijom. U ovoj poziciji dominiraju primitivni mehanizmi odbrane koji imaju za svrhu da dete zaštite od anksioznosti i osećaja potpune bespomoćnosti. 

Nakon rođenja, nekadašnja potpuna simbioza sa majkom sada treba da bude zamenjena vrlo bliskim kontaktom koji se u početku najviše ostvaruje tokom dojenja. Dete počinje da shvata da izvan njega postoji nešto što može da mu da sve što mu treba i da je dojka izvor hrane i života. Pritom, zbog snažne anksioznosti koju oseća, dete žudi za nepresušnom i sveprisutnom dojkom, žudi za objektom koji će mu zadovoljavati sve potrebe u svakom trenutku. Naravno, majčina dojka ne može biti ni sveprisutna, ni nepresušna, niti dete može sisati zauvek. Takođe, majka ne može baš svaki put da dotrči u pravom trenutku, niti je moguće da svaka situacija dojenja bude idealna. Kada situacija hranjenja prođe dobro, ukoliko blizak kontakt i dojenje uspeju da smanje snažnu anksioznost koju dete oseća, dete će majku i njenu dojku videti kao “dobre” objekte, a mleko kao dar koji želi da sačuva.

Međutim, ukoliko blizak kontakt sa majkom i dojenje ne uspeju da smanje anksioznost (zato što je majka nervozna, dojenje ide prebrzo ili presporo itd), razvija se zavist kao odbrana od preplavljujućeg straha i osećaja uskraćenosti. Po završetku ovakvog, “lošeg” hranjenja dete ima osećaj kao da mu majka “oduzima” mleko kako bi ga zadržala za sebe. U tom trenutku, majka i njena dojka su “loš objekat” koji uskraćuje dete i kom počinje da se zavidi. Prvi objekat kom se zavidi je dojka, jer poseduje sve što dete želi u naizgled neograničenim kolicinama.

Naravno, neka hranjenja prolaze “dobro”, a neka i ne toliko, tako da dete stalno prolazi kroz situaciju gubljenja i ponovnog uspostavljanja “dobrog objekta.” Ukoliko se sa “dobrim objektom” izgradi dovoljno jaka povezanost, dete lakše podnosi zavist koja se javlja tokom “lošeg” hranjenja, a “dobar objekat” se stalno vraća i rekonstruiše. Ovde je važno naglasiti da previše responzivna majka takođe nije od pomoći kada su u pitanju ovi procesi. Ukoliko majka previše brzo zadovoljava detetove potrebe, pre nego što ono i samo stigne da ih oseti, to samo pojačava anksioznost.

Dakle, razni faktori utiču na kapacitet deteta da prihvati mleko i internalizuje “dobar objekat” koji će u kasnijem razvoju postati srž detinjeg ega i osnova za kasnije poverenje, nadu i veru u dobro.

Dakle, internalizacija primalnog objekta postavlja uslove za zdrav razvoj.

Simbolično rečeno, dete koje je bilo u majci sada “unosi” majku u sebe, što će mu pomoći da se umiri čak i u situacijama kada majka nije tu. Dete počinje da shvata da majka postoji nezavisno od njega, da ne može uvek biti idealna, ali je dovoljno dobra samim tim što se uvek vraća i vodi računa o detetu. Dete shvata da su sve te “dobre i loše dojke” koje su ga posećivale u prethodnom periodu u stvari delovi jedne osobe, majke. Melani Klajn ovu fazu naziva depresivnom pozicijom. Ova pozicija je “depresivna” zato što dete na nekom rudimentarnom nivou shvata da su svi ti parcijalni objekti koje je u nekom trenutku volelo, a u nekom mrzelo i zavidelo im u stvari jedan trajan objekat: majka. Ukoliko je majka jedna i jedina, ona može i da nas napusti. Paranoidno-šizoidne strahove od komadanja i uništenja sada zamenjuje novi razvojni strah: strah od gubitka majke, tj gubitka voljenog objekta.

Međutim, tokom paranoidno-šizoidne pozicije, odnos sa majkom može biti poremećen. Ukoliko dete trpi velike količine anksioznosti (npr. usled zanemarivanja) i ukoliko postoje jake paranoidne i šizoidne osobine i odbrane, zavist koja se javlja će biti prevelika i ometaće uspostavljanje “dobrog objekta”.

Arhajska, primarna zavist je veoma destruktivna. Usled prevelikog straha, frustracije i anksioznosti, dete počinje da “grize ruku koja ga hrani.”

Ta primarna zavist, koja polazi iz osećaja uskraćenosti i anksioznosti, ne podrazumeva samo ideju da neko drugi ima nešto što bi mi trebalo da imamo. Ona takođe podrazumeva i destruktivne impulse i težnju da se to nešto što drugi ima uništi, oduzme i obezvredi.

Zavist je povezana sa pohlepom: neutoljivom žudnjom koja prevazilazi nečije potrebe, kao i kapacitete onoga ko pruža.

Kada odnos sa majkom nije dovoljno stabilno uspostavljen, u detetu se smenjuju zavist i pohlepa. Zavist, pohlepa i progoniteljska anskioznost se međjusobno podržavaju.

Kada je “loša”, dojka je meta zavisti, ona je obezvređena a njena kreativnost je uništena. U kasnijem razvoju, ovakvu zavist prepoznajemo u rečenicama “Ne želim to zaista, ne treba mi više, ionako mi se ne sviđa, ako ne mogu to da imam sada, ne želim ga uopšte.”.

Ukoliko ne postoji dobra konekcija sa majkom, čak i kada je “dobra”, dojka je meta pohlepe, ona se tretira kao objekat koji se mora do kraja izmusti i potpuno iskoristiti, jer ne postoji ideja da će se dojka/majka ikada više vratiti.

Dakle, prevelika količina anksioznosti dovodi do zavisti, a zavist dovodi do toga da dete ne može da uspostavi dobar odnos sa mlekom, dojkom, majkom i generalno bilo kakvom gratifikacijom. Umesto toga, gratifikacija će biti odbačena, obezvređena i omrznuta.

Gristi ruku koja te hrani sada dobija potpuno novo značenje, zar ne?

Melani Klajn razlikuje dve vrste zavisti, pozitivnu i negativnu.

Pozitivna zavist predstavlja emulaciju ojačanu strahom. Ovo znači da kada vidimo da neko ima nešto što mi nemamo, gledamo na koji način mi možemo da ostvarimo ili nabavimo to što nam je potrebno, kako niko to ne bi mogao da nam oduzme.

Negativna zavist predstavlja pohlepu stimulisanu strahom. Ovo znači da kada vidimo da neko ima nešto što mi nemamo, želimo da mu to oduzmemo, pokvarimo i devalviramo, kako bismo sada mi to imali, dok drugi ostaju praznih ruku. Negativna zavist funkcioniše po principu: “moje ili ničije.”

Melani Klajn zaključuje:

“Zavidna osoba je nezajažljiva. Nikad ne moze biti zadovoljna, jer zavist ide iznutra i uvek se fokusira na neki objekat.”

“Zavidan čovek mrzi svako uživanje, on je srećan samo u bedi drugih. Zadovoljiti zavidnog coveka je nemoguće.”

Dolazimo do toga da u odraslom dobu, zavidni ljudi ne žele da prime ili prihvate ono što im zaista treba (ljubav, pomoć, savet, poklon) već uvek nalaze način da ga odbiju ili devalviraju kroz destruktivni krizicizam. Onog trenutka kada nešto prihvate, to gubi svoju vrednost, postaje nedovoljno i potrebno im je još.

Osoba koja ima kapacitet za zahvalnost ume da prihvati i ceni ono što joj neko pruži, kao i da to sačuva.

Teoriji Melani Klajn se može dosta toga prigovoriti i Bog zna da su joj svašta i prigovarali. Takođe, njenu teoriju nije lako razumeti i ja se iskreno nadam da sam uspeo da je shvatim u dovoljnoj meri da bih mogao da je prenesem. 

No, bilo da izaberemo da verujemo u njenu teoriju ili ne, svakako se možemo složiti sa time da u odraslom dobu zavist i zahvalnost imaju veliku ulogu u tome kako će nam život izgledati i koliko ćemo biti srećni.

 

Destruktivna moć zavisti

Kao što smo rekli, zavist polazi od ideje da “neko ima nešto što bi trebalo da bude naše.” Naravno, zavist može da se javi i kod najzahvalnijih ljudi na svetu. No, ukoliko postoji dobro razvijen kapacitet za zahvalnost, osećaj zavisti neće biti sveprožimajući i imaće motivacionu ulogu: “Šta ja treba da uradim i na koji način treba da upotrebim svoje resurse kako bih i ja mogao da imam to što ima neko drugi?”

Ukoliko je kapacitet za zahvalnost smanjen, javiće se mržnja, bes, agresija i potreba da se drugi obezvredi i uništi, kao i da se uništi ili pokvari to što neko drugi ima. Zavidni ljudi se osećaju dobro samo onda kada se nalaze u nadmoćnoj poziciji. Patološko zavidni ljudi suštinski ne veruju u sebe i zato kada osete zavist, oni se neće pitati na koji način oni mogu da poboljšaju sebe kako bi imali to što neko drugi ima. Kada upoznaju neku kvalitetnu osobu, zavidni ljudi svesno ili nesvesno nastoje da je potpuno unište, obezvrede i izlude, kako više ne bi imali na čemu da zavide. Zavidni ljudi se konstantno takmiče sa drugima. Jednakost ili win-win scenario ne dolaze u obzir.

Nažalost, nema te pobede, novca ili pohvale koji mogu da zaista usreće zavidnu osobu. Zavist svako izobilje pretvara u siromaštvo. Budući da su zavidni ljudi duboko nezadovoljni sobom, njihovi kapaciteti za zahvalnost su zanemarljivo mali ili nepostojeći. Uspesi i lepa iskustva ne mogu da pruže osećaj ispunjenosti i zadovoljstva, zato što ispod sve svoje grandioznosti ili mučeništva, zavidni ljudi ne misle da zaslužuju išta lepo i konstantno devalviraju sve što im je pruženo. Sve što ostaje je neutoljiva glad, glad koju niko nikad ne može da utoli, jer bez zahvalnosti ne postoji ni kapacitet da se išta prihvati. Ovakvu, proždiruću, destruktivnu zavist često srećemo kod ljudi sa jakim narcističkim crtama, kao i kod poremećaja ličnosti B grupe (narcisoidni, granični, histronični i antisocijalni poremećaj ličnosti).

Iako sa sobom nose haos, dramu i destrukciju, zavidni ljudi nam mogu poslužiti kao dobar podsetnik da je čovek bez zahvalnosti poput rupe bez dna.

 

Isceliteljska moć zahvalnosti

Istina je, postoje mnogi trenuci u kojima je teško naći nešto na čemu bismo bili zahvalni. Međutim, čak i ako smo u jako teškoj poziciji, zahvalnost je ono što nam može pomoći da se iz te pozicije izvučemo. Ukoliko svaki dan nađemo nešto na čemu ćemo biti zahvalni time pomeramo sopstveni fokus sa onoga što nemamo na ono što imamo. Ukoliko se fokusiramo na ono što imamo, fokusiramo se na sopstvene snage i mogućnosti koje onda možemo da upotrebimo kako bismo pomogli sebi i našli ono što nam nedostaje.

Kada sa setom gledamo prazno mesto na zidu gde je nekad visila slika našeg bivšeg partnera, osećamo se tužno. Osećamo uskraćenost, nedostatak i prazninu. Osećamo se bezvredno. “Šta mi vredi sve što imam, kada nemam ljubav?” pitamo se iznova i iznova.

Kada gledamo prazan novčanik, osećamo se slično. “Kakve ja šanse imam u životu, kad nemam finansijsku stabilnost?”

Ovakva uverenja mogu biti pogubna. Ukoliko zbog nekih nedostataka obezvredimo sve što imamo u životu, pa i život, samim tim smo obezvredili i sve naše kapacitete da ikad promenimo situaciju u kojoj smo. 

Svestan sam da se mnogi ljudi u ovom trenutku nalaze u vrlo nezavidnim, nezahvalnim i naizgled bezizlaznim pozicijama. Svestan sam, takođe, da ljudi koji prolaze kroz neku vrstu krize zaista ne žele da slušaju kako im “neki privilegovani pametnjaković soli pamet o zahvalnosti.” Sa druge strane, ukoliko postoji bilo kakva, mala, minijaturna, mikroskopska mogućnost da se neka situacija bar malo poboljša – zahvalnost je naš najveći saveznik.

Zahvalnost nije “gledanje sveta kroz ružičaste naočari”. Biti zahvalan ne znači pretvarati se da ne postoje nikakvi problem ili nedostaci. Zahvalnost nam samo vraća fokus na ono što imamo i na naše sopstvene snage. Važno je fokusirati se na ono što imamo, zato što ne možemo koristiti ono što nemamo. Možemo da se oslonimo samo na ono što imamo, makar to bili i vrlo prosečna inteligencija, dve ruke i dve noge.

Zahvalnost znači da umemo da celovito sagledamo svoj život i sačuvamo u sebi lepa iskustva. Zahvalnost nas podseća da nije sve tako crno i podstiče nas da iskoristimo sopstvene snage kako bismo rasterali crnilo.

Zahvalnost je, dakle, povezana sa verom u svoje sposobnosti i samopouzdanjem, povezana je sa našim kapacitetom da primimo i pružimo ljubav, kao i sa našim kapacitetom da budemo srećni.

Ne možemo primiti ljubav, ukoliko ne mislimo da je zaslužujemo. Ne možemo misliti da je zaslužujemo, ukoliko smo nezahvalni i ne cenimo sve ono što je dobro kod nas. Čak i kada bi se pojavio neko ko nas iskreno voli i prihvata, oterali bismo ga od sebe. Ako ne vidimo sopstvene kvalitete i ako nismo zahvalni na njima, ne mislimo da smo vredni ljubavi. Kada ne mislimo da smo vredni ljubavi, nismo u stanju ni da pružimo ljubav, jer ulećemo u vezu sa bilo kim ko nam baci par mrvica. Ulazimo u veze da ne bismo bili sami, a ne zato što zaista celovito vidimo, razumemo i prihvatamo nekoga. Kada ne mislimo da smo vredni ljubavi, uglavnom završavamo u vrlo disfunkcionalnim odnosima koji nam samo potvrđuju poziciju iz koje smo krenuli: “Nisam vredan/a ljubavi i nemam ništa da ponudim.”

A šta je sa srećom? Kao što sam pomenuo u prethodnom tekstu: ukoliko ne možemo da nađemo način da budemo zahvalni na onome što imamo sada – nikada nam ništa neće biti dovoljno. Uvek ćemo čekati na nešto kako bismo bili srećni, a kada to nešto i dobijemo, naći ćemo neki drugi nedostatak koji će nas sprečavati da budemo srećni. Paradoksalno – tek onda kada smo zahvalni na onome što imamo i sposobni da budemo srećni u datom trenutku , tek tada smo sposobni da sebi pružimo više, jer verujemo da zaslužujemo.

Dakle, kog vuka birate da hranite?