Svi smo čuli za krizu srednjih godina koja nastupa kako se približavamo četrdesetoj. Sam termin skovao je psiholog Dejvid Levinson tokom šezdesetih godina prošlog veka kako bi pod jednim imenom objedinio vrtlog životnih pitanja i ambivalentnih osećanja koja se javljaju u ovom periodu života. Mnogi autori su se bavili ovom temom i postoji niz teorija o tome šta izaziva ovu krizu, no sama kriza se smatra za univerzalno prihvaćen fenomen.
Međutim, kako me od moje četrdesete deli još jedna cela decenija, razmišljanja o krizi srednjih godina ću staviti u plastičnu foliju, pa u celofan, pa u kutiju, pa u još jednu kutiju, a onda ću tu kutiju da pošaljem negde daleko, sa naznakom „vratiti pošiljaocu za 10 godina.“
U međuvremenu, pozabavićemo se jednom „manjom“ krizom. Krizicom. Krizičicom koja nastupa kada se društvena očekivanja, lične frustracije i osećaj dužnosti da svom životu damo neko usmerenje udruže i sa dozom osude u glasu nam kažu: „Znaš kako, imaš već trideset godina.“
T…Tr…Trid… Trideset.
To su one godine kada imamo snažnu motivaciju da ostvarimo stabilnost, ali takođe imamo potrebu da sačuvamo dinamičnost koja je karakteristična za dvadesete. Kada na sve to dodamo i pritiske koje nam nabijaju mediji, članovi porodice i društvo, shvatamo da se nalazimo na jednoj zeznutoj raskrsnici koju nije uvek lako prevazići. Reci nam, Frojde, zašto je tako teško?
Realnost VS Očekivanja
Što smo bliži tridesetoj, sve više shvatamo da imati trideset godina nema veze sa utopijom koju smo zamišljali kao mlađi.
Kada uporedimo našu realnu situaciju sa životima drugih tridesetogodišnjaka samo se osećamo još pogubljenije. Na kraju, uhvatimo sebe kako sedimo u pidžami petkom uveče, ljuštimo pivo ili jedemo sladoled pravo iz porodičnog pakovanja i pitamo se: „Kako je moguće da smo postigli tako malo? Da li postoji bilo koji način da popravim ovu katastrofu koju nazivam životom?“
U ovom osetljivom trenutku, skloni smo da procenjujemo različite oblasti svog života, a misao da smo u nekim od tih oblasti podbacili čini da se osećamo frustrirano, anksiozno, pa čak i depresivno.
Oko čega najviše lupamo glavu na rubu tridesete?
Veza i porodica
Erikson ističe da je jedan važan aspekt ovog perioda života izgradnja intimnih odnosa. On objašnjava da se u našim tridesetim javlja potreba za formiranjem bliskih, uzajamnih i pouzdanih veza koje će nam u kasnijem životu biti važan oslonac.
Dakle, tridesete su trenutak u kom bi trebalo da imamo partnera, porodicu i planove za budućnost. Ukoliko nemamo stabilnu vezu u ovom periodu života, to može predstavljati okosnicu krize.
Posao i nezavisnost
Ljudi vredno rade, uče, posvete se se pozivu koji su izabrali i čine sve kako bi otkrili čime zaista žele da se bave. Neki uspeju da pronađu posao koji u njima budi strast, neki se zadovolje i sa nečim manjim, a neki potpuno dignu ruke i svaki dan provode pretvarajući se da su nešto što nisu na poslu koji ih ne usrećuje.
Kakva god da je situacija, ne postoji garancija da ćeš u svojoj tridesetoj biti ekonomski nezavisan. Možda si doneo/la niz loših odluka. Možda prosto nisi imao/la sreće. Ali ukoliko sa različitih strana čuješ reči „vreme je da se odseliš“ ili „vreme je da kupiš svoj stan“, a nisi u mogućnosti da to uradiš, to može da bude veliki izvor frustracije.
Novi prioriteti i planovi
Period oko tridesetog rođendana je period kada se dešavaju velike promene u prioritetima. Nismo više u periodu adolescencije kada smo svi fokusirani na slične stvari: prve ljubavi, provod, muziku ili sport. Kako vreme prolazi, naši prioriteti postaju sve različitiji od prioriteta naših prijatelja, što čini da se osećamo kao da se sve više udaljavamo od ljudi koji su nam do tada bili bliski. Slobodnog vremena je sve manje, odgovornosti sve više, a i naši planovi su sve podložniji promenama. Budući da nemamo kontrolu nad svim promenama usled kojih je sve teže uskladiti se sa prijateljima, počinjemo da osećamo prazninu i socijalnu izolaciju.
Povratak Saturna kao obred prelaza
Frojde, nisi me impresionirao! Naravno da nas približavanje tridesetog rođendana tera da preispitamo svoja postignuća i svoj život i naravno da ćemo biti razočarani ukoliko stvari ne idu kako smo zamislili. Da li postoji način da ovu krizu nekako izbegnemo, ublažimo ili bar bolje razumemo?
Možda odgovor leži u malo starijem, mističnijem pristupu. Ulazak u tridesetu je samo još jedan obred prelaza, a obredi prelaza su ipak mnogo stariji od psihologije.
Sada je pravi trenutak za jedan mali disclaimer. Ja sam psiholog, ne astrolog. Na astrologiju se pozivam samo kako bih predstavio jedan od načina na koji su ljudi objašnjavali krizu tridesete dok psihologija kao nauka još nije bila ni u planu. Možda iz verovanja ljudi koji su živeli u potpuno drugačijim okolnostima, mnogo vekova pre nas, možemo izvući nešto korisno. Pa da vidimo šta kaže astrologija.
„Povratak Saturna“ je astrološki termin koji se odnosi na prvi obred prelaza u odraslo doba. Ovaj termin označava period između 29 i 30 godine života kada se mnogi ljudi suočavaju sa promenama, ličnom transformacijom i krizom. Ovaj obred prelaza se povezuje sa planetom Saturn, zato što Saturnov ciklus oko Sunca traje oko 30 godina. To znači da se pred naš trideseti rođendan Saturn vraća u položaj u kom je bio u trenutku našeg rođenja i tera nas da se „ponovo rodimo“. Prvi Saturnov povratak se dešava pred trideseti rođendan, drugi pred šezdeseti, a treći (ukoliko imamo sreće) pred devedeseti rođendan.
Astrologija kaže da, ukoliko smo na dobrom putu u životu, povratak Saturna bi trebalo da bude poprilično lagano iskustvo.Ukoliko nismo, Saturn će nam, kroz naše emocije to i reći. Ukoliko se osećamo loše, nevoljeno, frustrirano, besno ili depresivno – to samo znači da bi nešto trebalo da menjamo.
Saturn kao planeta predstavlja disciplinu, fokus, zrelost i lični rast koji nekad dolazi nakon teških iskustava. Saturnov povratak nam pruža balans, tako što nam oduzima sve ono što nam više nije potrebno i gura nas u novom, prikladnijem smeru. Saturn odnosi sve ono što nije trajno. Zbog toga, ukoliko u periodu Saturnovog povratka ostanemo bez nekih ljudi u svom životu, to treba prihvatiti. Ukoliko ne ispoštujemo Saturn i pokušamo da zadržimo nekoga kome je vreme da ode, samo ćemo iskomplikovati sebi život kroz nepotrebnu i bolnu dramu.
Ako živite svoj život sa određenim nivoom svesti i ako donosite odluke slušajući sebe, Saturn neće morati da vas preusmerava, jer se krećete u dobrom pravcu. Ali ukoliko nije tako, najverovatnije vas čega šamar realnosti baš negde pred trideseti rođendan.
Šta možemo naučiti iz ovog pristupa? U suštini, povratak Saturna je samo još jedan način da se sagledaju sve dileme sa kojima se suočavamo na pragu tridesete: shvatanje da život nije onakav kakvim smo ga zamišljali, prekid određenih odnosa i suočavanje sa time da dosadašnji način funkcionisanja nije dao rezultate kakve smo očekivali.
Trideseti rođendan, isto kao i povratak Saturna je neminovnost. Potpuno je normalno da ćemo taj period iskoristiti da podvučemo crtu i preispitamo dosadašnje odluke. Takođe, potpuno je prirodno da ćemo zaključiti da nekim aspektom života nismo potpuno zadovoljni i da je potrebno poboljšanje. Potpuno je ok ako shvatimo da smo mnogo energije uložili u nešto što nam više nije važno ili u nešto što prosto ne uspeva. To je sve život. Trideseti rođendan nas samo podseća na to da nećemo živeti zauvek i da je život previše kratak da bi se insistiralo na stvarima koje nam ne donose napredak. Mnoga uverenja, ciljeve, pa i ljude prosto moramo da ostavimo iza sebe. To je bolan proces, ali je neophodan za napredak. Ukoliko se na vreme ne otarasimo onoga što je suvišno, blokirali smo sopstveni razvoj, što rezultuje anskioznošću, depresijom i sijasetom drugih problema, koji opet, poput Saturna, imaju za cilj da nas trgnu i poruče nam da je vreme za promene. U tim promenama ne morate biti sami.
Ipak, ukoliko vam je potrebna pomoć, moja topla preporuka je da zaobiđete astrologe i potražite dobrog psihoterapeuta.
Šta kaže nauka, kako izgledaju tridesete?
Ok, postoji mnogo stvari koje utiču na to da osećamo frku pred trideseti rođendan. Ali kako život zapravo izgleda nakon tog “sudbonosnog” dana?
Neka istraživanja tvrde da je 35 godina najbolja godina života i da prava sreća počinje sa 33. Retki srećnici koji su doživeli stotu tvrde da su im tridesete bile najbolja decenija života.
Sa druge strane, tridesete jesu period egzistencijalne krize, bioloških satova i rastućeg nezadovoljstva poslom. Dakle, šta kažu istraživanja, šta nam tridesete ZAISTA donose?
Promene, promene, promene
Izlazak iz jedne decenije života i ulazak u drugu je često obeležen velikim životnim promenama.
Ukoliko ćete napraviti veliku promenu u karijeri, preseliti se u drugi grad, trčati maraton ili se upustiti u ljubavnu aferu, najveće su šanse da ćete to uraditi pred trideseti rođendan.
Istraživanja tvrde da ulazak u novu deceniju života u glavnom inspiriše promene, potragu za smislom i revidiranje dosadašnjeg životnog puta. Naučnici koji su posmatrali ponašanje ljudi koji imaju 29, 39 ili 49 godina tvrde da se ljudi pred ulazak u novo doba života zaista ponašaju kao da ulaze u novu epohu.
Seeeeeeeeeeks
Prema istraživanjima, većina žena doživi kulminaciju svog seksualnog života u tridesetim. Neki naučnici to pripisuju biloškom satu, što možda i jeste tačno, ali da li je zaista bitno?
Mnoge žene u svojim tridesetim tvrde da se osećaju mnogo više seksi i mnogo usklađenije sa sopstvenim telom nego što su se osećale u dvadesetim, što samim tim znači i bolji seksualni život.
Ako je verovati anketi koju je sproveo Daily Mail, žene imaju najviše seksualnog samopouzdanja sa 31.
Što se tiče muškaraca, i tu se stvari menjaju. Sa 30, muškarci su manje fokusirani na sopstveno zadovoljstvo, bolje čitaju signale partnera, imaju više strpljenja za upoznavanje nekog, otvoreniji su za aktivnosti posle seksa poput maženja, veštiji su u predigri i ne vide seks kao najvažniju stvar u životu, što samo iskustvo seksa čini kvalitetnijim.
Karijera
Tokom dvadesetih uglavnom kuburimo sa završavanjem fakulteta, nezaposlenošću i nedovoljno plaćenim poslovima. Tada se tražimo u poslu i radimo prekovremeno kako bi se dokazali. Tridesete obično donose više uživanja u poslu i finansijski uspeh.
Ukoliko ste umetnik ili naučnik, najveće šanse za kreativni proboj imaćete u kasnim tridesetim, sudeći po studiji koja je proučavala inovatore u nauci i dobitnike Nobelove nagrade. Studija iz 1977 otkrila je da su fizičari u proseku imali 36 godina kada su sproveli istraživanje koje im je donelo Nobelovu nagradu, a dobitnici Nobelove nagrede za hemiju su u proseku imali 39 godina.
Sa druge strane, ukoliko niste zadovoljni pravcem koji ste izabrali u karijeri, verovatno ćete se u tridesetim samo osećati još gore. Neka istraživanja pokazuju da ljudi u tridesetim prijavljuju mnogo veće nezadovoljstvo poslom i veći nivo stresa nego ljudi u dvadesetim ili četrdesetim.
Vaša ličnost se neće mnogo menjati
Vilijam Džejms, jedan od značajnijih psihologa sa Harvarda je verovao da se ličnost stabilizuje kako ulazimo u odraslo doba, a neka istraživanja ovo podtvrđuju.
Iako je srž naše ličnosti delimično određena genetikom, do tridesete godine ličnost je podložna velikim promenama, koje se nakon tridesete usporavaju. Ovo naravno ne znači da nakon tridesete ne treba da postavljamo sebi izazove i razvijamo sebe i svoj karakter. Radi se samo o tome da kako naš život postaje stabilniji, takva postaje i naša ličnost.
Psiholog ličnosti, Pol. T. Kosta za njujorški magazin Nauka o nama izjavio je: “Postoje promene u ličnosti i nakon tridesete, ali u poređenju sa rasponom promena iz prethodnog perioda života, one su vrlo skromne.”
Deprimiranost
Svaka decenija ima svoje krize i kao što smo videli, tridesete nisu izuzetak.
No, kriza pred tridesetu je mnogo više fenomen vezan za pop-kulturu nego za psihologiju. U suštini, kod većine ljudi, ovaj period egzistencijalne anksioznosti i preispitivanja nastaje usled osećaja zaglavljenosti na poslu ili u vezi koja na funkcioniše (setite se Saturna). Ovo dovodi do osećanja da smo jedno spolja, a drugo iznutra, što rezultuje neskladom između našeg ponašanja i unutarnjeg osećaja sebe, tvrdi britanski psiholog Oliver Robinson za magazin New Scientist.
Zbog toga, u nama se javlja želja za promenom, nalaženjem izlaza iz trenutne situacije i ponovnom izgradnjom svog života, što može biti težak, ali plodonosan proces. Osamdeset procenata Robinsonovih ispitanika ima pozitivne stavove prema krizi koju su prošli.
Prava sreća tek počinje
Kada prevaziđete krizu tridesetih nastupa uživancija. Anketa iz 2012. otkrila je da 70% Britanaca starijih od četrdeset godina smatra da nisu bili istinski srećni dok nisu napunili 33. Više od pola ispitanika, tvrdi da je život mnogo zabavniji sa 33, a 42% ispitanika tvrdi da su ovim godinama mnogo optimističniji prema budućnosti. Takođe 38% ispitanika tvrdi da su pod mnogo manjim stresom u ovim godinama nego kada su bili mlađi.
“Uzrast od 33 godine je period kada ste ostavili detinju naivnost i tinejdžersku dramu iza sebe, a i dalje imate mladalačku energiju i entuzijazam.” tvrdi psiholog (ili psihološkinja, kako je kome draže) Dona Doson. “Više nismo nevini i naivni, a naš odnos prema stvarnosti karakterišu snažna osećanja nade i zdrave vere u sopstvene talente i sposobnosti.”
Prema još jednoj britanskoj studiji koju su sproveli HuffPost UK i YouGov, vrhunac balansa između poslovnog i privatnog života dostižemo sa 34, a pravo zadovoljstvo sa 38.
Šta kažu sagovornici?
Na internetu ima podataka koliko vam duša ište, ali mnogo je interesantnije pričati sa pravim, živim ljudima. Zato sam putem društvenih mreža pitao ljude kako su oni doživeli svoj ulazak u tridesete, da li su osetili krizu i kako se osećaju sada. Odgovori koje sam dobio u suštini potvrđuju sve što smo već naveli. Sagovornici koji jesu imali neki oblik krize mahom navode da su bili nezadovoljni zato što neke stvari nisu uspeli da ostvare do tridesete. No svi oni su tu krizu uglavnom uspešno prevazišli i sada se mnogo manje opterećuju nego ranije. Neki od sagovornika tvrde da nikakvu krizu nisu ni osetili, a da im je život nakon tridesete daleko bolji od života koji su živeli do tada. Jedna od sagovornica me je čak uputila na njen blog na kom je vrlo detaljno opisala kako se osećala. Evo i linka. Dobio sam puno interesantnih i kreativnih odgovora i žao mi je što ne mogu da ih sve navedem, ali ovaj tekst postaje zaista bolno dugačak. Tako da, evo najzanimljivijih:
“Život počinje u 30. Problem je što se završava u 40.”
“Sve je pocelo sa tim magicnim brojem 30 da bude bolje.”
“Čemu frka oko 30-tih? To je zlatno doba coveka.”
“Ja sam svoju krizu imala u 28. pa sam u 30. uplivala sa već ranije posloženim stvarima u životu (terapija mi je najviše pomogla tu). Nisam pridavala nikad značaj godinama, i starenje me ne plaši, pa sam baš uživala u svojoj proslavi 30. rođendana.”
“Tridesete su nove dvadesete, samo sa kintom.”
“Preplakala sam trideseti.”
“Ja sam sa 30 počela da živim. Upisala se u advokatsku komoru i upoznala svog supruga.”
“Dobio sam vozačku dozvolu i time veću slobodu kretanja i promenio sam paradigmu oko koncepta posla. Prestao da ga tražim i stvorio sam ga sebi. Inače, sam osećaj je prilično bledunjav, malo ti je neobično da su ti druge kućice u anketama, ali to je to.”
“Čoveče, da znaš kako je lepo i posle 60. ne bi pitao za 30. Tek si na pola krivudavog, prilično džombastog puta, ali je samo putovanje feeeenomenaaaalno!”
“Ja sa tim decenijama nemam problema, meni je to sve isto, sad još postaje i uzbudljivije! Definitivno, od nas zavisi kako ćemo godine dočekivati.”
“Kraj 29-te doneo je potpuno preispitivanje i promenu pravca.”
“Pre 30-te sam se osećala nervozno, a nakon 30-te sve srećnije.”
“Pred 30-ti rođendan je baš bio bedak… Kao da se rastaješ sa mladošću… Kao da se sopstveno očekivanje od sebe samog naglo menja i postaje zrelije, ozbiljnije… Sve u svemu, pritisak i strepnja. Pet godina kasnije – no big deal, ali tada sa 29 je bilo baš napeto…”
“Bila mi je frka, jer sam u glavi imala tu neku listu stvari koje treba da postignem do tog rođendana. Neke od njih sam postigla (zaposlila se gde sam želela, krenula na edukaciju), a mnoge stvari se nisu desile. Neke od njih i ne želim još uvek, ali svakako sam počela da brinem da sam možda zakasnila za neke stvari i to mi teško pada, tako da radim sa svojim terapeutom na tome, jer se jesam se malo opteretila.”
“Lično, meni nije bila neka promena, osim što sam se ostvario na poslovnom planu. Pravu promenu sam doživeo sa 33 kada sam dobio sina.”
Par saveta za kraj
Dakle, da privedemo tupljenje kraju. Frku oko tridesete možete doživeti, ali i ne morate. Ukoliko vas drma kriza, to je potpuno normalno. Proći će. Kako biste olakšali sebi, možete uraditi sledeće:
- Potražite novu perspektivu. Ko kaže da sve mora da se dogodi u određeno vreme?
- Vaš život, vaši ciljevi. Samo vi imate pravo da postavljate sebi očekivanja. Lepo je što vaša mama, komšija ili drugarica ima svoj stav o tome šta bi trebalo da radite sa svojim životom, ali odluka je pre svega na vama. Pritisak koji osećate neće trajati zauvek… osim ako mu ne dozvolite.
- Svako iskustvo je korisno. Uprkos volji, želji i radu, nad nekim stvarima nemamo kontrolu. Nemamo merdevine za svaki zid na koji naiđemo. No, to ne znači da ne možemo da napredujemo i iz takvih iskustava.
- Sprovedite promenu. Ukoliko zaista niste zadovoljni, razmislite šta bi mogli da promenite. Energiju koju ulažete u kritikovanje sebe možete uložiti u traženje novih prioriteta, upoznavanje novih ljudi ili promenu okruženja.
Happy Birthday to me!
Za par dana i vaš Psihomehaničar puni 30. Nisam siguran kako bi trebalo da se osećam, ali znam da se ne osećam na trulež, bar ne još uvek.
Ne osećam se ni kao da sam nešto posebno mator,pre bih to opisao kao „iskusan“. Neka mi neko doda Schweppes! Prošao sam dosta toga i oprobao se u većini stvari koje su me zanimale. Formirao sam mnoga prijateljstva, mnoga sam i rasformirao. Odnosi za koje sam verovao da će trajati zauvek, naravno, nisu opstali. Odnosi od kojih nisam u startu imao neka velika očekivanja su se pokazali kao vrlo kvalitetni i trajni. Kada pogledam unazad, prvo što pomislim je: „Toliko toga se izdešavalo i toliki put sam prešao, a tek mi je 30. Šta li će mi tek doneti narednih 30 godina na ovoj planeti?“
Ne osećam se promašeno, mada se osećam pomalo prevareno. Dvadesete uglavnom provedemo jureći određena dostignuća, rezultate i status, kako bismo do 30-te „prešli igricu“. Ni ja nisam izuzetak. Grabio sam i grabio, sa uverenjem da ću, kad napunim 30, reći: „Sve sam odradio, od sad pa nadalje čeka me samo uživancija!“ Sada shvatam da pravi posao tek počinje i da život nije nešto što se „odrađuje“. Život se živi od početka do kraja, a lepota je u razvoju koji nije uvek prijatan. Dete u meni jeste malo razočarano zato što period apsolutne i potpune uživancije nikada (više) neće doći, ali odrasli ja uči da to prihvati.
Kad smo kod odrastanja, mogu odmah da kažem: ne osećam se odraslo, čak bih rekao da se na momente osećam vrlo nesnađeno. Sa druge strane, što sam stariji, sve mi se viši čini da „biti odrastao“ uopšte i nije osećanje. To koliko sam odrastao se vidi iz onoga što radim i apsolutno ne mora da bude povezano sa time kako se osećam. Kada sam bio mali, odrasli su mi delovali kao ljudi koji uvek znaju šta treba da rade. Oni nikada nemaju dileme, nemaju strahove i nikada im ništa nije teško. Tada nisam znao da mi odrasli deluju tako moćno samo zato što sam ja u tom trenutku bio poprilično nemoćan i zavisan od njih.
Sa divljenjem sam gledao ono što moji roditelji RADE, ali ono što tada nisam mogao da vidim je to kako se oni u stvari OSEĆAJU. Istina je da ni oni sami uglavnom nisu znali šta rade i vrlo često su bili nesigurni i uplašeni. To što su odrasli ne znači da su u svakom trenutku bili i zreli. Oni su prosto koristili svoje sposobnosti kako su znali i umeli i trudili se da budu koliko-toliko samostalni. Donosili su odluke ,nekad glavom, nekad srcem, ali uvek na osnovu malog broja informacija koji im je bio dostupan, bez ikakve sigurnosti u ishod. Uprkos svim strahovima, nesigurnostima i okolnostima, gurali su napred i nadali su se najboljem.
Kada malo bolje razmislim, sve to radim i ja. U suštini, tako radimo svi mi, zar ne?
Izgleda da smo odrasli, samo nas niko nije obavestio.