“Imamo temu za tebe!”, rekli su.

“Mogao bi da pišeš o tome zašto Zadruga za jedno veče zaradi basnoslovne količine novca od glasova publike, dok deca koja se leče putem sms-a tu količinu novca ne skupe nikad!”, rekli su.

“Ali to je škakljiva, osetljiva i kompleksna tema koja može da utiče na moju digitalnu reputaciju… Naravno da hoću!” rekao sam i odmah nakon toga pomislio: ”Eto prilike da oslobodim svog unutarnjeg kultur-fašistu i ospem paljbu po svim tim trovačima nacije i po svima koji blenu u kojekakve Parove, Farme i Zadruge umesto da misle na decu! Oni su razlog zbog kog ne možemo da imamo išta lepo!”

Međutim, kada sam podmazao zupčanike i naštimovao svoj frontalni lobus, shvatio sam da uopšte nemam želju da se bavim lažnim moralisanjem. Postoji razlog zbog kog ljudi masovno prate rijaliti emisije i glasaju kako bi njihov favorit ostao u emisiji ili osvojio nagradu. Postoji i razlog zbog kog skupljanje novca u humanitarne svrhe ide teško i zbog kog mnogi ljudi ignorišu apele koji pozivaju na milosrđe. A verujem i da postoji razlog zbog kog se rijaliti emisije stavljaju u isti koš sa humanitarnim inicijativama, što neminovno rezultuje zaključkom: “Mi, ljudi, smo obična g***a.”

Pa hajde onda da vidimo šta psihologija kaže. Da li smo zaista tako bezdušni i da li ovakvo poređenje uopšte ima smisla? Za početak, važno je napomenuti…

 

Jedno ne isključuje drugo

Pre padanja u vatru, zapitajmo se:

  • Da li posedujemo pouzdane informacije da svi ljudi koji gledaju rijaliti emisije i daju svoje sms glasove NIKAD, NI POD RAZNO ne šalju i sms za nečije lečenje?
  • Da li ljudi koji šalju sms za nečije lečenje NIKAD, NI POD RAZNO ne šalju sms-glas za nekog učesnika u rijalitiju?
  • Znamo li koliko ljudi zapravo praktikuje i jedno i drugo?
  • Kada bi rijaliti emisije nekim čudom bile ukinute, da li bi to automatski značilo da bi humanitarne inicijative i bolesna deca naprasno počeli da dobijaju više novca?

Mislim da je jasno da jedan čin ne isključuje drugi, samim tim ni direktno suprotstavljanje i poređenje ta dva čina nema neku smislenu osnovu, osim ukoliko nam nije cilj da započnemo vrlo ostrašćenu raspravu i skrenemo pažnju javnosti sa nekih drugih tema.

Jedino što realno znamo je da rijaliti emisije putem sms glasanja skupe mnogo više novca nego humanitarne inicijative za lečenje bolesne dece. Reci nam, Frojde, zašto je to tako?

 

 

Izvinjavamo se zbog prekida programa, ali potrebna nam je vaša pomoć

Rijaliti emisije su program koji ljudi svojevoljno biraju da gledaju. Neko voli detektivske filmove, neko voli dokumentarce, neko voli sapunice, neko voli eksperimentalne crtaće, a neko voli Zadrugu.

Rijaliti emisije su proizvod koji ljudi samoinicijativno konzumiraju i nije im potrebno previše nagovaranja kako bi veče proveli uz svoje omiljene likove na ružičastoj ili srećnoj televiziji.

Davanje sredstava u bilo kakve dobrotvorne svrhe (za razliku od gledanja rijaliti emisija) obično nije nešto što većina nas smrtnika radi na redovnoj bazi. Donacije raznim humanitarnim fondovima nam padaju na pamet tek onda kada imamo višak stvari koje želimo da poklonimo Crvenom Krstu ili onda kada na društvenim mrežama ili TV-u ugledamo apel da se doniraju sredstva kako bi se nekome spasao život. Međutim, sudeći po podacma, većina nas taj bira da taj apel ignoriše. Da li to znači da smo užasna ljudska bića?

Uprkos humanom cilju, činjenica je da smo počeli da apele za donacije percipiramo kao još jedan vid reklame, samo još jednu poruku u moru sadržaja kojima smo izloženi. Samim tim, vremenom smo naučili i da ih ignorišemo.

Na ovo biste mogli da kažete “Ali to nije bilo kakva reklama, pa da je ignorišemo, ovo je vapaj za pomoć!” I bili biste potpuno u pravu, no upravo u tom vapaju može biti i problem.

 

Pu, pu, daleko bilo!

“Kako poziv upomoć može biti problem? Zamisli da se, NE DAJ, BOŽE, nešto slično desi tebi ili tvom detetu?”

Odgovor na ovo glasi: “Ne želim ni da zamišljam. Pomeri se sa mesta, daleko bilo.”

U narodskim poštapalicama koje nesvesno koristimo leži i tajna našeg odnosa prema tuđoj muci i nesreći. Svesni smo da bolest, smrt i patnja postoje i sve što želimo je da ih držimo podalje od sebe.

“Ne daj, Bože.”

“Pomeri se sa mesta.”

“Daleko bilo.”

Do te mere smo skloni da se branimo i od same ideje bolesti i smrti, da izgleda kao da je tuđa nesreća prelazna. Da li to znači da smo bezosećajni? Mislim da ne. Svesni smo da razmišljanje o tuđim mukama u nama neminovno mora da probudi bar trunku saosećanja. Ta trunka saosećanja otvara vrata suočavanja sa užasom realnosti u kojoj niko (pa ni mi) nije zaštićen od nedaća koje pukom srećom u tom trenutku pogađaju druge. Teško je saosećati sa nekim ko umire, a da ne pomislimo na sopstvenu smrtnost. Teško je negovati nekog ko je bolestan, a da ne pomislimo da se i mi sami, ili neko nama blizak može razboleti. Ne okrećemo glavu od tuđe nesreće zato što smo bezosećajni, već zato što nam je jako teško da prihvatimo koncepte bolesti ili smrti kao nečega što se može desiti i nama.

Većina nas ima zdrave nivoe empatije. Raznežimo se kad vidimo bebu, macu ili kucu i uglavnom smo u stanju da saosećamo sa drugim ljudskim bićem. Nažalost, jako je bolno empatisati sa nekim ko se bori za život, posebno kada je taj neko dete. Glavu okrećemo kako bismo sprečili sebe da uopšte osetimo saosećanje, jer nam deluje kao da saosećanje sa tom količinom bola ne bismo mogli da podnesemo. Jer, da se ne lažemo, nije lako podneti činjenicu da živimo u svetu u kom postoje deca koja umiru od teških bolesti, a nemaju novca za lečenje.

Pored toga što smo skloni da okrećemo glavu pred tuđom nesrećom, postoji još jedna pojava koja dodatno otežava prikupljanje novca za bolesnu decu, a to je…

 

Difuzija odgovornosti

Difuzija odgovornosti je sociopsihološki fenomen koji podrazumeva da su manje šanse da ćemo se odlučiti za neku akciju (pomaganje drugima) ukoliko smo u prisustvu drugih ljudi. Ovo je pojava koju smo svi nekad imali prilike da vidimo. Neko padne na ulici, a niko ne prilazi da mu pomogne. Pojedinac veruje da bi neko drugi od prisutnih trebalo da pomogne i stoga ne smatra da je njegova odgovornost da preuzme akciju. Difuzija odgovornosti je najizraženija u situacijama anonimnosti. Ukoliko nekoga ne poznajemo, manje su šanse da ćemo mu priteći u pomoć. Slične zakonitosti važe i u digitalnom kontekstu. Neka istraživanja su pokazala da su mnogo veće šanse da dobijemo odgovor na e-mail onda kada e-mail šaljemo samo jednoj osobi. Ukoliko šaljemo grupne e-mailove, postoje velike šanse da nećemo dobiti odgovor ni od jednog člana prepiske, jer svi članovi smatraju da će “neko drugi već odgovoriti.”

Dakle, kada ugledamo apel za pomoć na TV-u ili na društvenim mrežama, uglavnom ne osećamo odgovornost niti potrebu da preuzmemo akciju. Pored nas, još stotine i hiljade ljudi su videli taj isti apel. Neko će se valjda odazvati.  

Vratimo se na osobu koja je pala na ulici. Niko ne prilazi, dok se (konačno) neki od pojedinaca ne usudi i priđe da pomogne. Tada ćemo videti kako prilaze i drugi i treći. Dakle, potrebno je da neko probije led.

Kada je Sergej Trifunović prvi donirao novac i javno pozvao ljude da pomognu lečenje Tijane Ognjanović, novac je skupljen relativno brzo. To je zaista bio trijumf humanosti i solidarnosti kojim smo pokazali da nismo tako bezosećajni, samo nam treba neko da nas malo pogura. Nećemo o tome šta je bilo posle.

 

 

Izbor koji ne želimo da napravimo

Ukoliko odete na sajt neke od humanitarnih fondacija, tamo možete naći poduže spiskove korisnika od kojih svako ima svoj sms-broj, tako da tačno znate kome odlazi pomoć koju šaljete. No, sam boravak na tom sajtu vas stavlja u nezgodnu poziciju: Kako ćete izabrati kome da donirate novac? Na osnovu čega odlučujete kome je pomoć potrebnija i ko je više zaslužuje? Pred ovakvim izborom, ljudi se uglavnom povlače i odlučuju da ne pomognu nikome. Ovo je najbolje ilustrovano u rečima jedne moje prijateljice sa kojom sam razgovarao dok sam osmišljavao ovaj tekst:

“Uglavnom doniram novac putem sms-a kada je pomoć potrebna nekom koga poznajem. Nekad ugledam i neki od apela na Facebook-u, pa doniram i tada. Kada odem na sajt neke od fondacija i vidim koliko zaista ima ljudi i dece koji u tom trenutku skupljaju pomoć, samo izađem sa sajta. Neka mi Bog oprosti, ali ne mogu im pomoći svima i stvarno ne želim da biram.”

Ista moralna dilema se javlja i kada se apeli dele preko društvenih mreža. Ukoliko ugledam više apela za pomoć u toku dana, kako da izaberem kome da pomognem? Da li ljudi koji imaju više prijatelja na Facebook-u imaju i bolje šanse da skupe novac za lečenje? Ako sam danas poslao jedan sms, da li je u redu ako sutra iskuliram neki drugi poziv upomoć?

Kada smo suočeni sa problematičnim odlukama, jedan od izbora je i da ne odlučimo.

 

Šta još kažu ljudi?

“Pošaljem sms za bolesnu decu tu i tamo, mada realno, ko zna gde taj novac zaista ide.”

“Prestala sam da šaljem sms-ove kada sam shvatila da niko za kog sam slala nije preživeo.”

Dakle, pored odbrane od teških tema i difuzije odgovornosti, neizvesnost ishoda, kao i nedostatak poverenja takođe mogu da utiču na našu odluku da nekome (ne) pomognemo.

 

A zašto toliko volimo rijaliti?

Objasnili smo neke otežavajuće faktore koji čine prikupljanje novca za bolesnu decu u najmanju ruku problematičnim. A šta je sa rijaliti emisijama? Zašto ih uopšte gledamo i zašto šaljemo taj sms kojim glasamo da neko od učesnika u rijalitiju ostane na našim malim ekranima još nedelju dana ili osvoji vrednu nagradu? Razloga je više i u daljem tekstu ćemo se pozabaviti nekima od njih.

 

Vikarijsko zadovoljenje

Vikarijsko zadovoljenje postižemo kada gledamo, slušamo ili čitamo o nečemu što drugi rade, bez potrebe da to isto uradimo i sami.

“Pa šta je zadovoljavajuće u tome da gledam kriminalce i starlete kako se svađaju, sramote, međusobno muvaju, imaju seks, spletkare i ponašaju se kao razularena bagra, gde je zadovoljstvo u tome?”

Zadovoljstvo je u svakom aspektu, jer je svako od nas je nekad poželeo da nekoga gađa stolicom, opsuje seme krvavo, napravi nekome neku spletku ili ima razuzdani seks sa nekim koga ne poznaje tako dobro. Gledanje reality emisija nam dozvoljava da vikarijski zadovoljimo sve neprikladne i primalne težnje koje nismo spremni nikome ni da priznamo, a kamoli da uradimo nešto povodom istih. Jedina razlika između nas i učesnika u rijalitiju je što učesnici u rijalitijiu, za potrebe televizijske drame, spuštaju sve svoje inhibicije i javno rade sve ono što bi inače bilo zabranjeno. Pored toga što nam dozvoljava da vikarijski proživimo sve ono što sebi ne dozvoljavamo, rijaliti emisije nam pomažu da se osetimo bolje u vezi sebe, jer u poređenju sa likovima koje vidimo na srećnim i ružičastim ekranima, mi smo savršeno normalni, moralni i zdravi. Gledanje rijaliti emisija nam omogućava beg od naše sopstvene stvarnosti i ulazak u svet u kom je sve dozvoljeno i moguće: ako kriminalac može da postane idol i ako starleta može da postane uzor, šta bih tek mogao JA kada bih se našao u toj raskošnoj vili pred kamerama, u prostoru gde je sve dozvoljeno?

 

Identifikacija i povezivanje

Dr. Jana Scrivani, licencirani klinički psiholog objašnjava da se sve više povezujemo sa likovima sa televizije umesto sa ljudima oko nas, jer realne ljude usled prezauzetosti uglavnom i ne viđamo.

“Svaki televizijski žanr, a posebno rijaliti nam daje lažan osećaj da zaista poznajemo ljude koje svakog dana vidimo na ekranu. Ovaj osećaj lične povezanosti je dodatno naglašen etiketom “reality”, iako smo svesni da je većina onoga što vidimo u stvari iscenirano. Moderni život nas vuče u različitim pravcima i sve nam je teže da održimo veze sa porodicom i prijateljima. Vremenom, počinjemo da vidimo ljude sa ekrana kao svoje prijatelje. Identifikujemo se sa njihovim mukama i trijumfima. Mnogo je lakše provesti pola sata pred TV-om nego organizovati se i zapravo se naći sa nekim uživo.”

Rijaliti emisije su ultimativni eskapizam. Možemo da gledamo raskošne živote poznatih i polu-poznatih i da učestvujemo u žestokim svađama i beskrajnoj drami, umesto da razmišljamo o svojim realnim problemima. A prilika da svake nedelje glasamo za nekog od učesnika nam dozvoljava da damo svoj lični sud i odlučimo ko ispada, a ko ostaje, čime utičemo na dalji tok emisije. Mogućnost glasanja nam daje moć da odlučujemo o budućnosti ljudi koje inače nikad ne bismo ni upoznali, a takva moć nam pruža dobar osećaj.

 

Marketing ili manipulacija?

Negde u prostranstvima interneta naišao sam na rečenicu: “Zamislite koliko bi firmi propalo samo ako bi se jednog jutra svaka osoba na planeti probudila zadovoljna sobom?”

Ukoliko bi se tako nešto zaista dogodilo, nastao bi opšti bankrot, jer se prodaja skoro svih proizvoda bazira na našem nezadovoljstvu. Marketing živi od niskog samopouzdanja i visokih očekivanja. Sa jedne strane imamo medije i društvene mreže koji nam govore kakav bi naš život trebao da bude, a sa druge strane imamo realnost u kojoj je takav život praktično nemoguće postići. Ovaj ogroman rascep između onoga što realno živimo i onoga što mislimo da bi trebalo da živimo nas tera da stalno kupujemo nove proizvode koji ako već ne mogu da nas približe savršenom životu sa Instagrama, mogu bar da nas umrtve dovoljno da podnesemo nezadovoljstvo.

Marketing eksperti su upoznati sa svim ljudskim slabostima i te slabosti koriste kako bi nam plasirali proizvode. Na tom istom principu počiva i rijaliti program, koji je samo još jedan proizvod.

Ljudi su nezadovoljni, usamljeni, otuđeni i nemaju osećaj da to mogu bilo kako da promene u datim okolnostima. Bolje okolnosti i život sa manje stresa i pritiska,a više ljudske konekcije bi mogli da reše taj problem. Ali jedna privatna produkcijska kuća ili TV stanica sigurno neće sprovoditi ogromne promene na svim nivoima društva, to ne donosi profit, a i nije njihov posao. Dakle, ljudima treba servirati proizvod koji može da im kratkoročno olakša trenutno stanje, ponudi beg od realnosti i vikarijsko oslobađanje od frustracije kroz gledanje eksplicitnih sadržaja. Taman dovoljno da pojedinac bude miran.

Da li je konzumiranje rijalitija samo stvar ponude i potražnje? Da li govorimo o prostoj razmeni dobara u kojoj pojedinac dobija svoj beg, a TV stanica novac, ili postoji još neko ko ima korist od ove razmene?  Šta bi se desilo ukoliko bi otuđenim i nezadovoljnim ljudima oduzeli mogućnost bega od realnosti? Njihova frustracija bi i dalje bila tu, a ako se frustracija previše nagomila, rezultovaće agresijom, nemirima i pobunom. Ko ima najveći interes da izbegne takav scenario? Mislite o tome.

 

Sms kao politički čin

Iako je moguće objasniti zašto smo skloni glasanju u rijaliti emisijama i odakle dolaze otpori kada se radi o pomaganju drugima, i dalje ostaje pitanje: Zašto nam je uopšte palo na pamet da poredimo ta dva čina? Ukoliko bismo taj sms kojim doniramo novac ili glasamo za našeg omiljenog učesnika u rijalitiju posmatrali kao politički čin, možemo li doći do toga odakle nam ideja da su te dve stvari uporedive?

Politički čin je izraz koji se često koristi kako bi se opisao čin koji na neki način doprinosi ili sprečava održanje određene strukture moći. U ovom slučaju, glasanje za nekog od učesnika u rijalitiju je politički čin kojim podržavamo određene ličnosti i njihov uticaj u društvu, kao i određene TV stanice i one kojima su te stanice lojalne. Slanje sms donacije bolesnoj deci takođe može biti politički čin kojim, pored toga što pomažemo nekom konkretnom detetu, takođe dajemo legitimitet određenim organizacijama, političkim figurama i određenim uverenjima, a jedno od tih uverenja je da trenutni sistem zdravstvene zaštite nije adekvatan i da se državnim budžetom ne upravlja na pravi način.

Da li je moguće da stavljanje rijaliti programa nasuprot humanitarnih inicijativa u stvari krije neki drugi (politički) sukob? Da li kada stavljamo te dve stvari u isti koš u stvari prećutno govorimo o sukobu vlasti (rijaliti) i opozicije (humanitarne inicijative)? Da li takvo poređenje zapravo samo pravi još dublji jaz između nekih “nas” koji smo tako pametni, osvešćeni, kulturni i humani i nekih tamo “njih” koji su tako glupi, neobrazovani, nekulturni i zaluđeni TV-om?

Mislite i o tome.

 

Šta je stvarno?

Da li postoji išta što je zajedničko rijaliti programima i apelima za pomoć ugroženima? Da li postoji bilo koja osnova da poredimo ove dve stvari ili da predložimo neko rešenje?

Jedna od dodirnih tačaka ove dve priče je kontakt sa realnošću. I u gledanju rijaliti emisija i u okretanju glave pred pozivom za pomoć krije se želja za begom od realnosti. Ne želimo da razmišljamo o smrti, bolesti i nepravdi od kojih ne možemo da se zaštitimo. Ne želimo da razmišljamo o sopstvenom životu i svim dilemama koje on nosi.

Ne želim da znam da li me žena vara, lakše mi je da osuđujem tuđu ženu koja to radi pred kamerama.

Ne želim da razmišljam o poslodavcu koji me frustrira, lakše mi je da gledam Zoricu Marković kako tera nekoga u tri lepe (krvave).

Šta je rešenje? Mislim da rešenje možemo naći samo ako se zapitamo: Šta je stvarno? Zašto su za mene osećanja nekog od učesnika u rijalitiju stvarnija od osećanja osobe koja je realno ugrožena?

Kod rijaliti emisija stvarno je samo jedno, a to ste vi. Vi, zalepljeni za kauč, fiksirani za ekran, živite tuđ život dok vaš prolazi mimo vas. Iako je lep osećaj kad vaš miljenik pobedi ili kad ostane u igri još nedelju dana, to nema nikakav uticaj na ono što vam se realno dešava. Vaš favorit je samo slika na ekranu koja možda po nečemu liči na vas, ali on je taj koji nosi nagradu kući, a ne vi. Vaš život ostaje bolno isti kada isključite TV. Taj život je stvaran. Ok je sebi pružiti bekstvo od realnosti na sat ili dva, ali ako već to radite uz rijaliti, zapitajte se zašto vas određeni učesnici rijaliti emisija nerviraju, dok za druge navijate? Šta oni to rade što biste voleli i vi, ali ne smete?

Ko više liči na vas, vaš favorit ili onaj kog bi da izbacite? Šta možete da naučite o sebi, gledajući rijaliti i kako to što ste naučili možete da primenite? To je ono što je stvarno.

A šta je stvarno kada se radi o pomaganju bolesnoj deci? Ukratko: sve je isuviše stvarno. Stvarna je muka te dece i njihovih porodica. Stvaran je i osećaj nepravde zbog koje neko dete, koje nije ništa krivo, možda neće dočekati narednu godinu. Stvaran je i vaš uticaj. Ne možete pomoći svima, ali pomoći bar jednoj osobi je REALNO i dalje bolje nego da ne pomognete nikome.

Postoji samo jedna zabluda. To što ste rekli “daleko bilo” i okrenuli glavu vam neće pomoći da zavarate sopstvenu smrtnost i da izbegnete život koji nema nikakav sistem kada nam deli bolest i nesreću. Život je nešto sa čim se moramo suočiti pre ili kasnije.

Možda, ako naučimo da delujemo u realnosti i prihvatimo realnost, neće nam više ni trebati rijaliti emisije.