Odmah da se razumemo, izraz Psihomehaničar nisam smislio ja. Psihomehaničar je pesma sa istoimenog albuma grupe Strip. Sećam se da sam taj album kupio iste godine kada je i izdat, 2008, i da sam ga slušao dok sam čekao rezultate prijemnog ispita i lupao glavu “da li ću upasti na psihologiju?” Verovali ili ne, upao sam, a nakon četiri (i po) nimalo lake godine sam i diplomirao.
Iako na mojoj diplomi ne piše Psihomehaničar (već “samo” dipl. psiholog) ipak sam odlučio da ceo vizuelni identitet bloga bude inspirisan pesmom Psihomehaničar i spotom za istu. Znaaaam, znam pesma je bila aktuelna pre više od 10 godina, ali hej, retro je uvek u modi.
Da se razumemo još nešto: pokretanje bloga o psihologiji je nešto što sam želeo već neko vreme. Sve sam lepo osmislio: pastelne boje, ja koji se smešim sa stranica i zračim pouzdanošću i tu i tamo neki inspirativni citat nalepljen na fotku nekog smirujućeg predela, jer ljudi to vole. Čak sam i napravio čitav sajt na taj fazon, ali kada je trebalo da se piše, nisam mogao da napišem ni jednu jedinu reč.
I tako… Prošlo je 10 godina od prijemnog ispita i albuma grupe Strip, kada jedna vrlo posebna osoba ulazi u moj život, podseća me na Strip i njihovu muziku, lampica u mojoj glavi se nakon dugo vremena ponovo pali i rađa se koncept za ovaj blog.
Kada sam ponovo čuo stihove: “Možda je prava stvar Psihomehaničar, neka mi otkloni kvar” shvatio sam…
Ja nisam taj uljudni lik u dzemperčiću kod kog bi vaša mama dosla na life-coaching seansu. Nisam ni zen-guru koji vibrira na visokoj frekvenciji i širi kosmički balans.
Lepom momku sve lepo stoji, ali to nisam ja…
Ja sam neko ko smatra da ukoliko želimo da iznesemo đubre, neophodno je i da se uprljamo.
Kada popravljamo kola, moramo da podignemo haubu ili da se zavučemo pod točkove, da zavučemo ruke u mehanizam i da pokušamo da nađemo šta ga koči. Dok završimo popravku, bicemo skroz prljavi od ulja, umorni i besni što ne postoji drugi način. Možda smo mogli da najlepše zamolimo auto da proradi? Avaj! Popravka auta je prljav posao, ali neko mora da ga obavi.
Sa ljudskim umom je slično. U životu nas uglavnom koče strahovi, naši sopstveni mehanizmi odbrane, nezreli obrasci razmišljanja, neprerađene traume i nerazrešeni konflikti. Da bismo se oslobodili tih stega, neophodno je da uronimo u zaključane delove sebe, suočimo se sa traumama, strahom i samoosudom i preispitamo naše ideje dobrog i lošeg, moralnog i nemoralnog, ispravnog i pogrešnog, čistog i prljavog. I za razliku od popravke automobila, taj prljavi posao nema ko da obavi umesto nas.
I budimo realni: pokvaren auto neće proraditi, ma koliko afirmacija izgovorili, koliko god pozitivno razmisljali i koliko god kosmičke energije kanalisali ka tom autu.
N-e r-a-d-i.
P-o-k-v-a-r-e-n-o.
Da bi auto krenuo napred, potrebno je da otkrijemo u kom delu mehanizma je bag i onda taj bag nekako otklonimo. Kao što rekoh: prljav posao.
Iz ličnog iskustva znam da isceljenje ne izgleda kao meditacija uz mirišljave sveće. Isceljenje je mnogo sličnije kopanju po leševima, među kojima se nalaze i prethodne verzije nas samih. I to je ok.
To je potpuno ok.
Da je isceliti se lako, isceljen bi bio svako. Ali realnost je malo drugačija i u životu malo toga je zaista lako. Život ume da bude poprilično gadan i apsolutno fantastičan u isto vreme, a na nama je da ga živimo, da uživamo u lepim trenucima i malim stvarima i da upoznamo sopstveni um kako mu ne bi dozvolili da nas ograničava.
Tako da… Dobrodošli u Psihomehaničarsku radionicu! Ovo je mesto gde ćemo analizirati i rastavljati na sastavne delove razne psihološke pojave i aktuelne teme. Trudiću se da lični stav uvek odvojim od naučnih činjenica i stavova drugih, a svaki stav ili zaključak iznosiću argumentovano.
Pokušaću da pišem jezikom koji svi razumeju i gledaću da u svaku temu unesem dozu (crnog) humora i zabave.
Uostalom, ništa, pa ni sebe, ne treba shvatati preozbiljno.