Volite sebe i sebe će voleti vas: O ljubavi prema sebi

Ok. Dan prvi. Od danas ćemo sve drugačije. Danas ću da ostavim pušenje i da počnem zdravije da se hranim. Istuširaću se, pojesti nešto zdravo za doručak, obući ću nešto u čemu se osećam dobro i krenuću u pobede. Na izlasku iz kuće, pogledaću u ogledalo, udahnuću duboko i reći ću sebi „’Ajde, šampione. Ti to možeš. Ti si lep, pametan, talentovan i voljen.“ Ponavljaću ovu mantru dok stignem do odredišta, možda mi ovaj put upali. Već sam ih probao par:

„Voli sebe, jer ako ne voliš sebe, kako ćeš voleti ikog drugog?“

„Stavi sebe na prvo mesto i sve ostalo će se rešiti samo.“

„Ugađaj sebi. Ti to zaslužuješ.“

„Dobro jutro, lepotice!“

Nijedna od tih mantri se nije nešto pokazala. Čak ni ova poslednja. Šta to Ruška Jakić zna što ja ne znam?

Moje današnje odredište je prijatni kafe ispod Brankovog mosta. Zauzimam mesto u ćošku, naručujem kapućino, vadim laptop i počinjem da pišem. Znam, najgori sam od svih hipstera, ali hej, ako hoćete da pišem o ljubavi prema sebi moram da napravim sebi bar neki ugođaj. Uostalom, ovo je idealna prilika da mi se, preko šoljice kafe, pogled sretne sa budućom srodnom dušom sa kojom ću se sudariti na izlazu iz kafića i otpočeti prelepu jesenju romansu. Možda je baš to ono što je potrebno kako bih konačno zavoleo sebe?

I šta je uopšte ta ljubav prema sebi? Kako se ona manifestuje? Kako znamo da li volimo sebe? Da li nam je svima samo potrebno više penušavih kupki, mirišljavih sveća, krpica, masaža i putovanja ili je priča ipak malo komplikovanija od toga? Svaki life-coach i svaka drugarica sa kojom sednete na kafu će vam reći da treba da volite sebe. Knjižare su prepune knjiga o samopomoći u kojima možete naći sijaset tehnika, meditacija i afirmacija. New Age entuzijasti će vam reći da morate „da se povežete sa božanskim u sebi, da nađete svoj centar kosmičke ljubavi i povežete se visokom vibracijom samoprihvatanja, jer vi ste predivno zvezdano biće i manifestacija lepote.“ .

Ja sam ipak odlučio da odgovor potražim u psihologiji. Dobre vesti su da sam ga pronašao. Loše vesti su da je priča ipak maaaaalko komplikovanija. Ljubav prema sebi, kada je tu, ni ne primećujemo da je tu. Prosto živimo. No ukoliko ljubavi prema sebi nema dovoljno, ne možemo je preko noći “sakupiti”. U svakom slučaju, pre nego što počnemo priču o tome šta ljubav prema sebi JESTE, hajde da vidimo šta NIJE.

Ljubav prema sebi i konzumeristički hedonizam

Kupila sam haljinu i bedž na pruge, maramu, parfem sa mirisom duge, kupila sam pljuge i vožnju do stana, da bih sela na pod i tamo bila sama.

Bojana Vunturišević u pesmi Kese etikete na vrlo duhovit način ilustruje težnju jedne mlade žene da kada joj nalete momenti u kojim hoće da se seti sebe usamljenost i prazninu popuni kupovinom raznih sitnica, trica i kučina koje joj uopšte ne trebaju.

Ukoliko bismo verovali svim marketinškim kampanjama koje vidimo oko nas, zaključili bismo da je ugađanje sebi sve što je potrebno kako bismo bili srećni, a kako bolje ugoditi sebi no trošenjem novca na odeću, izlaske, ručkove, večere, alkohol, žurke, putovanja, masaže, kozmetiku i tehniku? Čak su i sam rad na sebi i ljubav prema sebi postali proizvod. Možete potrošiti ogromne količine novca na knjige, seminare i radionice koje garantuju da će vas za jedan vikend naučiti da volite sebe. Da li išta od ovoga zaista funkcioniše? Pre bih rekao da izaziva kontraefekat.

Adrenalin koji osećamo prilikom kupovine, sreća koju osećamo dok jedemo brzu hranu i euforija koja nas drži prilikom nekog motivacionog govora imaju sličan efekat koji imaju i alkohol i droga. Čine nas srećnim na neko kratko vreme, pomažu nam da umrtvimo osećaj neadektvatnosti i čine sadašnji trenutak podnošljivijim. Kada nalet hormona prođe i dalje se osećamo podjednako bedno kao i pre.

Kao što žeđ ne možemo utoliti hranom, niti glad vodom, tako ne možemo ni naše istinske potrebe za ljubavlju, pripadanjem, konekcijom, samopoštovanjem i samoostvarenjem utoliti kojekakvim proizvodima. Naravno da ne treba da se odreknemo sitnih zadovoljstava koja nas čine srećnim. Naravno da treba da sebi priuštimo lepe stvari i iskustva. Međutim, kao što ne možete novcem i poklonima kupiti nečiju ljubav, tako ni hedonizmom ne možete kupiti ljubav prema sebi, jer ne možete istinski uživati u stvarima za koje smatrate da ih ne zaslužujete. Zdrav i umeren hedonizam je nešto što proizilazi iz ljubavi prema sebi, a ne nešto što je izaziva.

Ljubav prema sebi i narcizam

Ljubav prema sebi često mešamo sa narcizmom. No, između ljubavi prema sebi i narcizma postoje velike razlike. Svi mi posedujemo određenu dozu narcizma, ali ne posedujemo svi razvijenu ljubav prema sebi.

Svako od nas zna nekog narcisa. Internet i društvene mreže su neminovno pokrenuli eru narcizma, gde postojati znači biti viđen i validiran od strane drugih. Mnogi narcisi koji ulažu u sebe, u svoj imidž i u svoje lajkove će vam reći da oni prosto vole sebe i da ne vide ništa loše u ulaganju i promovisanju sebe. Mnogi od njih se predstavljaju kao spiritualni gurui koji propovedaju ljubav prema sebi, a dosta takvih možemo videti i u državnim vrhovima, kao i u oblastima nauke i umetnosti. Narcisi mogu delovati jako posvećeni svom poslu ili stvaralaštvu, ali nemojte da vas to zavara. Narcis je predan i kreativan tek toliko koliko je potrebno da bi sebi obezbedio pohvale i divljenje, a dela narcisa retko kada predstavljaju nešto revolucionarno, jer ne nastaju iz autentične želje da se svetu i drugima ostavi nešto vredno.

“Volite umetnost u sebi, a ne sebe u umetnosti” rekao je Konstantin Stanislavski i bio je potpuno u pravu.

Iako deluju samopouzdano i samozadovoljno, narcisi nisu ljudi koji vole sebe. Njihovo samopouzdanje i osećaj lične vrednosti zavise od divljenja i pažnje drugih i poput mehura od sapunice nestaju onda kada nema publike, ostavljajući za sobom prazninu, osećaj bespomoćnosti i neadekvatnosti. Neki narcisi svoju potrebu za grandioznošću obavijaju velom skromnosti i žrtvovanja. To su ljudi koji “sve čine za druge, a za sebe tako malo.” Ovaj tip narcisa pokušava da divljenje i validaciju dobije kroz tuđu zahvalnost i ne preza od nabijanja krivice ukoliko ta zahvalnost izostane. Naravno, ni ovde nema ljubavi prema sebi, jer osećaj sopstvene vrednosti zavisi od odobravanja drugih, kog nikad nije dovoljno. Kada je frustriran i kada okolina ne odgovara na  njegove zahteve, narcis će pobesneti do te mere da će poželeti da poptuno uništi izvor svoje frustracije. Ukoliko osveta nije moguća, narcistički bes biće usmeren ka unutra, i narcis će pasti u depresiju,

Kako uopšte dolazi do ovoga i šta nam to može reći o pravoj ljubavi prema sebi? 

Austrijsko-Američki psihoanalitičar, Hanjc Kohut se u svom tekstu Oblici i preobražaji narcizma iz 1966. detaljno bavi razvojem narcizma i načinima na koji je narcizam povezan sa razvojem naših ideala, ambicija, kreativnosti, empatije i humora. Budući da nije lako sažeti i verno preneti Kohutovo viđenje nekome ko nije upućen u psihoanalitčku terminologiju, pokušaću da na vrlo uprošćen način prenesem suštinu, bar onako kako je ja shvatam. Druže Kohute, šta imaš za nas?

Primarni narcizam je razvojna faza. Novorođena beba je bespomoćna i apsolutno zavisna od majčine nege. Dovoljno dobra majka u stanju je da prepozna bebine potrebe i da na njih pravovremeno odgovori. Bebi izgleda kao da se ceo svet vrti oko nje same, što je potpuno u redu. Kada se majčin svet ne bi okretao oko bebe i kada majka ne bi odgovarala na bebine potrebe, beba bi bila frustrana i morala bi da se suoči sa užasom svoje bespomoćnosti, što bi bilo jako traumatično. Narcizam, u tom razvojnom periodu, između ostalog, ima funkciju odbrane od straha i osećaja bespomoćnosti. Kada se razvoj odvija kako treba, dobro tempirane i sitne frustracije lagano uče bebu da je centar sveta negde drugde i da zadovoljenje nekih potreba nekad mora malo da sačeka. Ovo se sve dešava paralelno sa porastom bebinih sposobnosti i kako se bebina bespomoćnost smanjuje, njen kapacitet da podnese frustraciju raste, a sam prvobitni narcizam lagano poprima neke zrelije oblike. Prvobitni narcizam i  struktura grandioznog selfa postebeno biva izbalansirana strukturama kao što su Super-Ego i Ideal Ja. Ove nove strukture nastaju tako što dete introjektuje,  unosi u sebe dobre delove njegovih roditelja. Super-Ego i Ideal Ja kroz dalji razvoj postaju neka vrsta savesti koja nam govori na koji način treba da radimo stvari i kakvi treba da budemo. Ako imamo moć i usmerenje koji se nalaze unutar nas, više nam nije potreban grandiozni self kako bi nas štitio – sada možemo da koristimo svoje sposobnosti kako bismo ulagali u ono što želimo i u ono što nam je važno. Kada okolina ne odgovara na naše potrebe, nećemo to doživljavati toliko ugrožavajuće i nećemo imati potrebe za ispadima besa. Drugim rečima: Ukoliko se razvoj odvija kako treba, čovekovo poimanje sebe se pomera sa pozicije nemoći ka poziciji moći, a samim tim se i potreba za odbranom od nemoći kroz grandiozno viđenje sebe zamenjuje potrebom da se energija ulaže u stvari koje su nam važne, a koje čuvamo unutar nas: naše vrednosti, ambicije i ideale. Kroz ovaj proces, menja se i naš odnos prema drugima. Pošto više nismo bespomoćni i nesposobni, funkcija drugih nije da nas obožavaju i zadovoljavaju naše potrebe. Sada možemo i mi da uradimo nešto za druge i da se, prateći svoje unutrašnje vrednosti, povežemo sa drugima, uspostavimo ravnopravnu razmenu i činimo dobro drugima. Ovo pomeranje od primarnog narcizma ka zrelijim oblicima poimanja sebe predstavlja uspostavljanje zdravog odnosa prema sebi i svetu. Ukoliko neka prevelika trauma uzdrma ili prekine ovaj prirodni razvoj, jedna od posledica je ostajanje na stadijumu grandioznog selfa što ujedno znači i zarobljenost u osećanju bespomoćnosti i zavisnosti od drugih, što može dovesti do razvijanja gorepomenutog narcizma kao strukture ličnosti. 

Iz ovog Kohutovog viđenja, možemo izvući nekoliko elemenata onoga što PRAVA ljubav prema sebi zapravo JESTE:

• Internalizovana unutrašnja vrednost koja je poput kompasa. Ona nam daje sigurnost, čak i kada više nema roditelja i drugih autoriteta da nas vode. 
• Posedovanje zdravih ambicija i ideala koji se ne svode na to da nas drugi obožavaju i pružaju nam pažnju, već na davanje drugima, bez insistiranja na tome da nam bude uzvraćeno.
• Sigurnost u sebe i u sopstvenu moć i sposobnost da se deluje u ovom svetu.
• Siguran obrazac afektivne vezanosti koji nam dozvoljava da balansiramo intimnost i samostalnost. Verujemo da smo dovoljno dobri i da su drugi ljudi načelno dobri.

Dakle, jedan aspekt ljubavi prema sebi možemo videti kao postizanje nezavisnosti kroz razvoj. Naravno, nijedan razvoj ne teče idealno. Svi mi imamo ostatke primarnog narcizma i želje da neko brine o nama i divi nam onako kako se majka divi novorođenčetu. Svi se mi osećamo pomalo bespomoćno, uvređeno i obezvređeno kada nam neko nešto uskrati ili kad nam kaže nešto ružno. No, ukoliko smo dovoljno zreli, relativno lako ćemo se oporaviti od takvih iskustava, jer znamo da tuđe uvrede i napadi ne mogu da nam oduzmu vrednost koju nosimo iznutra. Više informacija o razlici između narcizma i ljubavi prema sebi možete naći OVDE.

 

Nedostatak ljubavi prema sebi i autentičnost

Narcizam je samo jedan oblik zavisnosti od drugih, zavisnosti koja je suprotna od istinske ljubavi prema sebi. Zavisnost od tuđeg odobravanja uglavnom dovodi do toga da tuđe potrebe stavljamo u prvi plan, pritom zapostavljajući svoje. Lik Marije iz teksta Ljubav kroz zid: O emotivnoj nedostupnosti predstavlja dobar primer osobe koja ne voli sebe. Da se podsetimo: Marija ima anksiozni obrazac afektivne vezanosti i veruje da za tuđu ljubav mora da se potrudi. Nesigurna je, zahtevna, željna odobravanja, uverena je da će biti ostavljena i sve svoje potrebe stavlja u drugi plan, nadajući se da će njen muž Nikola jednog dana da se promeni i pruži joj malo emotivne konekcije i validaciju. U pomenutom tekstu smo se uglavnom bavili Marijnom i Nikolinom dinamikom. Sada ćemo se malo više osvrnuti na to kako je Marija postala takva i šta je dovelo do toga da za sebe izabere jednog izbegavajućeg, zatvorenog i emotivno nedostupnog Nikolu. Pet tačaka koje ćemo proći predstavljaju model nastajanja nečega što se zove deficit ljubavi prema sebi ili zavisna ličnost. 

1. Trauma

Marijna majka je bila ambivalentna prema njoj. Više pažnje je posvećivala Marijnom bratu. Marija je jako želela da joj majka nekad uputi neku lepu reč ili emociju, međutim, toplina je uglavnom izostajala. Iako je sve činila kako bi zaslužila majčinu ljubav, Marijina majka je samo uzdisala i ostajala hladna, namrgođena i nezadovoljna, što je Mariju jako bolelo.

     2. Sržni sram

Kontinuirano uskraćivanje emotivne konekcije za Mariju je predstavljalo traumu. Marija je sebe krivila za majčino ponašanje iz kog je zaključila da je “problem” sigurno u njoj. Marija je formirala iskrivljenu sliku o sebi i uverenje da je vredna samo onda kada čini nešto za druge i kada ne opterećuje druge svojim potrebama, što predstavlja srž Marijnog osećaja srama i neadekvatnosti.

     3. Usamljenost

Budući da je osećaj neadekvatnosti prati gde god da ode, Marija sebe smatra bezvrednom i nedostojnom ljubavi, što izaziva jako bolne osećaje usamljenosti i izolacije.

    4. Zavisnost

Kako bi pobedila usamljenost, Marija stupa u niz disfunkcionalnih veza u kojima je zavisna od partnera. Za sebe uvek bira ili narcise kojima nesebično pruža divljenje ili hladne emotivno nedostupne muškarce za koje se nada da će ih promeniti. Sa jednim takvim stupa i u brak.  

     5. Nedostatak ljubavi prema sebi

Marija se pretvorila u nesebičnu kompulsivnu negovateljicu koja potrebe svih drugih stavlja na prvo mesto i pokušava kroz krivicu da iskontroliše partnera i “natera” ga da je voli.

Ako pogledamo Marijin životni put, možemo zaključiti da svi Marijini izbori i svi Marijni problemi idu iz jednog pogrešnog uverenja. Marija je još u detinjstvu poverovala u laž. Marija veruje da nije dovoljno dobra i vredna ljubavi sama po sebi i da ljubav drugog mora da se mukotrpno zasluži. Ovo uverenje ju je guralo u disfunkcionalne odnose sa ljudima koji ne umeju da je cene, jer nije verovala da u startu zaslužuje nekog ko će odgovarati na njene potrebe. Ovi odnosi, u kojima se postavljala kao krpa, su joj samo iznova potvrđivali da je bezvredna. Laž koju je toliko puta ponovila sebi je postala istina. 

Marija je zavisna od drugih ljudi i njihovog odobravanja koje tek tu i tamo može da anestezira njen osećaj neadekvatnosti. Sa druge strane, Marija je isto tako mogla da se okrene i alkoholu, drogama, kupoholizmu, kockanju ili nekom drugom obliku zavisnosti. Verujem da sklonost ka ovakvim zavisnostima nastaje po istom principu kao i Marijin problem i mislim da ovakvo viđenje bolesti zavisnosti može dosta da pomogne u samom lečenju. Ako se fokusiramo na zavisnika i ono što ga je oteralo u zavisnost, umesto što se fokusiramo na dejstvo same supstance ili određenog ponašanja, možemo ne samo da pomognemo zavisniku da se sa nečega “skine” već i da isceli ranu zbog koje se na to nešto i “navukao”, čime sprečavamo da jednu zavisnost zameni drugom. Koga zanima ova tema, toplo mu preporučujem knjigu  In the realm of hungry ghosts mađarskog lekara Gabor Matéa koja se sa ovog aspekta bavi bolestima zavisnosti. Uostalom, eto mi ideje za neki naredni tekst. No, vratimo se na Mariju, verovatno se već unervozila usled nedostatka naše pažnje.

Zamislite sada kako li bi izgledao Marijin život kada bi Marija shvatila da je njena početna predpostavka o njoj samoj nema veze sa realnošću? Šta bi se desilo kada bi Marija odbacila laž u koju godinama veruje i prestala da se ponaša u skladu sa njom? Marija više ne bi prevodila sebe žednu preko vode, osvestila bi svoje potrebe i počela da ih zadovoljava bez straha od odbacivanja ili kazne. Marija, njeni izbori i njeno ponašanje bi postali autentičniji. Marija bi počela da radi stvari zato što zaista želi, a ne kako bi osigurala nečiju naklonost ili umrtvila svoj osećaj neadekvatnosti. Postala bi nezavisna od tuđeg prihvatanja i počela bi zaista da živi. Više ne bi bila ničija krpa, ne bi se osećala kao krpa i ne bi imala potrebu da mrzi sebe zato što je krpa. Čak naprotiv. Kada bi sebe upoznala izvan svog krpa-obrasca, Marija bi uvidela koliko toga lepog u njoj samo čeka da bude otkriveno. Marija bi naučila da voli sebe. 

Dakle, ukoliko autentičnost definišemo kao našu istinsku prirodu, možemo shvatiti na koji način je ona povezana sa ljubavlju prema sebi. Autentičnost je ono što ostaje kada se sklone sva iracionalna uverenja i izlizani mehanizmi odbrane. Kada se ukloni sav neosnovan sram, krivica i zabrane, kada se uklone sve laži u koje smo poverovali, kada se uklone svi pogrešni zaključci i neosnovani strahovi, kada se osveste istinske potrebe i emocije, tada počinjemo da istinski poznajemo sebe. A ako upoznamo sebe, onda možemo i da zavolimo sebe.

 

Samosaosećanje

“E, stvarno sam debil!”, govorim sebi dok pijem još jedan gutljaj kafe. “Zbog nekog glupog uverenja iz detinjstva, ja ceo svoj život ponavljam situacije koje mi potvrđuju da nisam dovoljno dobar i sam sebi upropaštavam život. Tako mi i treba kad sam glup i jadan.”

Ah, nije li fascinantno koliko smo strogi prema sebi? Koliko smo samo varvarski okrutni. Kada bismo videli da se neko nekome na ulici obraća onako kako se mi obraćamo sebi, bili bismo zgroženi. Ovo nam ukazuje na još jedan važan aspekt ljubavi prema sebi, a to je samosaosećanje.

Poslužimo se sledećim primerom. Umesto niza uvreda koje sam uputio sebi na početku ovog segmenta, mogao sam da kažem:

“Upravo si nešto naučio i to je dobro. Sada daj sebi vremena. Puno si propatio zbog određenih događanja iz prošlosti i nemoj kriviti sebe zato što si usled posledica traume pravio loše izbore. Da si umeo bolje, uradio bi bolje. Svi to prolaze na ovaj ili onaj način – to je proces učenja. Sada imaš nova saznanja do kojih si svojim radom došao i ostalo je samo da ih primeniš.”

U suštini, imati samosaosećanja znači da sebe tretiramo onako kako bismo tretirali dobrog prijatelja u nevolji. Pored toga što nam pomaže da budemo manje strogi prema sebi u nekoj trenutnoj situaciji, samosaosećanje nam takođe može pomoći da iscelimo traume iz prošlosti. Možemo zamisliti susret između nas sada i nas iz prethodnih perioda života kada smo doživljavali teške trenutke. Sadašnje Ja može da se obrati Prošlom Ja i ponudi mu saosećanje, razumevanje i oproštaj koji su mu tada očajnički trebali. Setimo se priče o Super-Egu i Idealu Ja koji nastaju tako što unosimo u sebe određeni sistem vrednosti kroz ono što vidimo kao dobro kod svojih roditelja. Zamislite sada kako li izgleda kada roditelji imaju krut sistem vrednosti koji ih čini prestrogim, sklonim osudi i posramljivanju? Savest koju formiramo tada će biti izrazito moralna i pravična, ali i progoniteljski nastrojena. Težićemo neosvojivom savršenstvu i maltretiraćemo sebe kada ne uspemo da ga ostvarimo, ukoliko se uopšte usudimo da išta počnemo pred tako visokim očekivanjima. Lek protiv ovoga je samosaosećanje, koje ima tri aspekta:

1. Ljubaznost prema sebi: Ovaj aspekt nam pomaže da prestanemo da progonimo i kritikujemo sebe zbog neke greške ili mane i ponudimo sebi razumevanje i podršku. 
2. Humanost i ljudskost: Ovaj aspekt se odnosi na prihvatanje činjenice da svako nekada pravi greške i da svako nekada doživi neuspeh, to je sastavni deo ljudskog života. Svi smo ljudi i svi grešimo.
3. Samosvest: Ovaj aspekt nam dozvoljava da osvestimo svoj negativni unutrašnji glas i identifikujemo teška osećanja i misli kako bismo mogli da ih konfrontiramo sa ljubavlju i empatijom.

Samosaosećanje igra veliku ulogu u ljubavi prema sebi i pokazalo se kao jedan od ključnih faktora za dobar odnos sa drugima. Dobra vest je da svako može ga razvije. Više informacija o samosaosećanju, načinima na kojima ono može da poboljša vaš život i vežbama za postizanje istog možete naći OVDE.

Sampoštovanje i samopouzdanje

Ne možemo pričati o ljubavi prema sebi, a da ne pomenemo i samopoštovanje i samopouzdanje. Sigurno ste i sami odgledali bar jedan video klip ili pročitali bar jedan članak u kom se opisuju  vežbe koje bi trebalo da nam pomognu da postignemo i podignemo naše samopouzdanje i samopoštovanje. Mišljenje koje je široko rasprostranjeno je da su samopoštovanje i samopouzdanje osećanja vere u sebe koja nekako magično dolaze iznutra. Međutim, samopouzdanje i samopoštovanje ne zavise toliko od toga kako se inicijalno osećamo. Samopouzdanje i samopoštovanje u mnogome zavise od onoga što radimo.

Pogledajmo samu reč samopouzdanje. Kada je rastavimo, dolazimo do toga da ova reč znači da možemo da se pouzdamo u sebe. Šta to tačno znači? To znači da umemo da prepoznamo sopstvene potrebe i da umemo da ih sami sebi zadovoljimo. Osećamo se samopouzdano kada koristimo sopstvene sposobnosti kako bismo sebi pružili blagostanje. Samopouzdanje znači da možemo da se oslonimo sami na sebe. Zvuči poprilično jednostavno, zar ne?

Zašto je onda tako veliki broj ljudi kojima manjka samopouzdanja? To je zato što mnogi od nas nisu u kontaktu sa svojim pravim potrebama. Mnogi od nas svoje potrebe stavljaju u drugi plan, zato što ne misle da te potrebe zaslužuju zadovoljenje. Mnogi od nas svoje nezadovoljene potrebe kompenzuju drugim stvarima. Pokušavamo da hranom utolimo glad za ljubavlju. Alkoholom pokušavamo da utolimo žeđ za oproštajem. Tuđom ljubavlju pokušavamo da kompenzujemo nedostatak ljubavi prema sebi. Seksom pokušavamo da kompenzujemo nedostatak intimnosti. Kad god radimo ovakve stvari, naše samopouzdanje pati. Setimo se Marije. Mariji su potrebni BEZUSLOVNA validacija, ljubav i prihvatanje, međutim, Marija svojim izborom partnera sebe sprečava da tu potrebu zaista i zadovolji, jer automatski predpostavlja da je USLOVNA ljubav najbolje što ona može da dobije. Marijina osećanja neadekvatnosti i bezvrednosti joj ne dozvoljavaju da traži ono što joj zaista treba. Marija, kao i mnogi od nas, “ispaljuje” samu sebe.

A šta je sa samopoštovanjem? Dok se samopouzdanje nekako više odnosi na naše sposobnosti da zadovoljimo svoje potrebe, samopoštovanje predstavlja odnos koji imamo prema sebi kao prema celini. Samopoštovanje znači prihvatanje sebe sa svim vrlinama i manama i tretiranje sebe sa čašću i dostojanstvom. Samopoštovanje je delovanje u našem istinskom najboljem interesu. Samopoštovanje podrazumeva iskreno uverenje da u svakom trenutku zaslužujemo korektan tretman i ponašamo se u skladu sa time. Samopoštovanje znači poštovati i vrednovati svoje telo, životni prostor, interesovanja, potrebe, osećanja, ciljeve, granice, pa čak i svoje slabosti, strahove i neuspehe, jer to su prilike za rast. 

Iako deluje da se prve iskre samopoštovanja i samopouzdanja javljaju unutar nas, verujem da se ove dve stvari najviše grade kroz aktivnosti i iskustvo. Kada se jednom usudimo da uradimo nešto dobro, istinski korisno i lepo za sebe, počinjemo da se osećamo dobro i imamo želju da tako i nastavimo. Kada se usudimo da postavimo granice drugima i osetimo na svojoj koži da nas zbog toga više poštuju, više ne želimo da se ponašamo kao otirač. Kada sami ostvarimo neki uspeh i osetimo slobodu istinske nezavisnosti, više ne želimo da robujemo spoljnim stvarima i drugim ljudima. Kako se menja naše ponašanje, menja se i način na koji nas okolina ogleda, a iz tog iskustva popravlja se i naš odnos prema sebi.

Volite sebe da biste mogli da volite drugog?

Kafić se polako zatvara. Ostalo je još par ljudi. Nigde ni traga od potencijalne srodne duše za jesenju romansu. Što me dovodi do jedne, poslednje dileme. Da li zaista MORAMO prvo da volimo sebe, da bismo mogli da volimo nekog drugog? Nakon svega što sam napisao, postizanje i održavanje ljubavi prema sebi mi deluje kao višegodišnji, ako ne i celoživotni posao. Treba “samo” uraditi sledeće:

1. Otkriti i locirati sva lažna uverenja koja imamo o sebi i prestati da se ponašamo u skladu sa njima.
2. Stupiti u kontakt sa sopstvenim potrebama i raditi na tome da ih zaista zadovoljimo kako bismo imali samopouzdanja i razvijali sopstvenu nezavisnosti.
3. Prevazići sopstvene mehanizme odbrane, otpore, strahove, zabrane i sramotu koji održavaju našu veru u laž.
4. Otkriti svoje lične vrednosti, ambicije i ideale koje nosimo u sebi i raditi na njima, jer tako formirane vrednosti niko ne može da nam oduzme.
5. Ne zavisiti od divljenja drugih i ne koristiti druge za zadovoljenje sopstvenih potreba, već se otvoriti ka drugima, formirati autentične veze i pomagati drugima zato što i njima, kao i sebi, želimo dobro.
6. Sagledati i prihvatiti sebe u celosti, raditi u svom pravom interesu i sa poštovanjem se odnositi prema svim aspektima svog života.
7. Praktikovati samosaosećanje i biti ljubazan prema sebi, ali ne skliznuti u kratkoročna zadovoljstva, anesteziranje i zavisnosti. 

Majko moja… Koliko je psihoterapeuta potrebno za sve ovo? Da li sam osuđen na samoću sve dok ne pokrpim svoju napaćenu dušu? Nadam se da nije baš tako.

Potreba za ljubavlju i pripadanjem je potreba koju svi imamo. To što ne volim sebe u idealnoj meri ne znači da mi nisu potrebni ljubav, emotivna povezanost, bliskost i intimnost. Takođe, to što ne volim sebe u idealnoj meri ne znači da ne mogu da dam i primim ljubav.

Sa druge strane, uspostavljanje optimalnog nivoa ljubavi prema sebi će mi značajno olakšati uspostavljanje zdrave konekcije sa zdravim drugim.

Optimalna količina ljubavi koju osećamo prema sebi znači i bolje šanse da napravimo dobar izbor i odlučimo se za partnera koji nam stvarno odgovara.

Ukoliko volimo i poštujemo sebe, naši postupci će biti u našem pravom interesu. Tada radimo ono što nam prija i ono što je dobro za nas,  zadovoljni smo sobom i predsobljem, pa smo samim tim i privlačniji drugima. Ako volimo sebe u dovoljnoj meri, manje su šanse da ćemo sabotirati neki odnos ili oterati partnera svojom nesigurnošću ili zatvorenošću.

Pritom, imajmo na umu da je ljubav prema sebi je nešto što se uči od drugih, primarno od naših roditelja i okoline u detinjstvu. Ne možemo zavoleti sebe u vakuumu, izolovani od drugih ljudi. Podrška, ljubav i prihvatanje od strane prave osobe u nekoj meri zaista mogu da nam pomognu da postignemo i održimo neki nivo ljubavi prema sebi, ali ljubav drugoga ne može da odradi naš deo posla.

Ukoliko umemo da uočimo sopstvene obrasce i ukoliko smo spemni da prihvatimo da u svakom odnosu imamo pola odgovornosti, greške koje napravimo mogu samo da nam pomognu da postanemo malo bolji, da zavolimo sebe malo više i sledeći put izaberemo malo bolje.