Ljubav kroz zid: O emotivnoj nedostupnosti

Upoznajte Mariju i Nikolu

Svaka sličnost sa stvarnim likovima ili događajima je u potpunosti slučajna.

Marija ima problem. Marija nije zadovoljna u vezi. Marija priča sledeću priču:

Ja  sam  večiti čekač.  Kao  mala  uvek  sam  čekala  –  tatu  da  se  vrati  sa  puta,  mamu  da  se  nasmeje.  Nisam  dočekala ili vrlo, vrlo retko. Često  sam  mislila  da  to  znači da moram još više da se trudim, pa će se eto ostvariti. Mama je uvek brinula, naravno o bratu, da li je jeo, da li mu je hladno, šta je dobio u školi, kada će da se vrati kući. I mene je često primećivala samo zahvaljujući  njemu:  “Odnesi  mu  džemper. Vidiš da duva.”  Nosila sam, trčala sam da odnesem. Ja sam pak, uvek radila sve što je ona htela, pa i sve što sam samo pomišljala da bi ona htela.  Vezla,  plela,  prala  i  brisala  šoljice  za  kafu  kad  joj  dođu  komšinice.  Doduše,  komšinice  su  me hvalile, a ona je i tada uzdisala zbog nečega. Pravila sam se naravno da volim sve to da radim.

Sada, izgleda da to stvarno volim. Kuća mi uvek sija, šoljice su obrisane, sve je spremno da… Ne znam više da li je spremno za mamu ili za njega.  Sada na njega čekam, da dođe, da  se  probudi,  da  bude  bolje  volje.  Kad  sam  ga  upoznala  znala  sam  da  je  on  onaj  pravi.  Nije mi  se  udvarao kao drugi, obični momci. Nije mi se uopšte udvarao. Imao je svoju muziku, svoje tajne, svoja veselja, svoje loše trenutke. Mene je tek po malo puštao u svoj svet. Neverovatno, ali to je bio znak da se oko njega baš treba potruditi. I eto u braku smo. Nismo srećni. Ja i dalje čistim i čekam, a on sedi za kompjuterom, pije pivo. Neću se razvesti, jer onda neću imati koga da čekam. Neće ni on, ovde mu je udobno, a napolju su druge žene koje bi tek morao da navikava na svoj nemušti jezik.

Marija je u vezi sa Nikolom. Nikola je emotivno nedostupan. On ne voli da priča o svojim emocijama i nije naročito dobar u tome. Nikola ima odbrambeni zid oko sebe, poprilično je samostalan, samopouzdan i u suštini smatra da mu niko ni ne treba. Sa Nikolom možeš pričati o mnogim stvarima, ali ne i o osećanjima. Marijini izlivi emocija mu na površini dosađuju, a u dubini ga užasavaju. To ga ne sprečava da ostaje u braku sa Marijom, koju privlače emotivno nedostupni muškarci.

Marija veruje da ukoliko uspe da promeni Nikolu i natera ga da joj pokaže emocije, to će konačno biti dokaz koji ona čeka celog života: dokaz da je dovoljno dobra i vredna. Marija svoje potrebe stavlja u drugi plan. Marija, zahvaljujući svojim roditeljima, ima nisko samopoštovanje. Marija je nesrećna. Nemoj biti Marija.

Eeeeee, lakše je reći nego uraditi. Svi mi znamo neku Mariju ili nekog Nikolu. Možda smo i sami pomalo Marija. Ili pomalo Nikola.

Ukoliko ste u srećnoj vezi u kojoj vlada dobra komunikacija, bliskost i emotivna razmena, ovo nije tekst za vas. Vi verovatno imate nešto što se zove sigurni obrazac afektivne vezanosti i kao takvi spadate u 50% srećnika koji uživaju u vezama prožetim konekcijom, razumevanjem i intimom.

Međutim, ako ste Marija ili Nikola, skuvajte kafu, zavalite se i ostanite sa mnom do kraja teksta kako bismo pokušali da zajedno shvatimo u čemu je fora sa drugih 50% populacije? Lično, verujem da sve Marije i Nikole ovog sveta zaslužuju autentične i ispunjene odnose. Međutim, anksiozne Marije željne ljubavi i validacije nekako uvek biraju hladne, zatvorene i distancirane Nikole. Izbegavajuće Nikole, koji samo žele da ostanu u svom mehuru, daleko od turbulencije i drame, uvek nekako završe u vezi sa nekom napornom i zahtevnom Marijom. Zašto je to tako?

Teorija afektivne vezanosti

Odgovor se krije u teoriji afektivne vezanosti, koja je nastala sredinom  prošlog  veka kao teorija o poreklu i prirodi čovekove osećajnosti. Osnivač  teorije  afektivne  vezanosti  je  engleski  psihijatar  i  psihoanalitičar,  Džon  Bolbi. Bolbi, druže, reci nam zašto su Marija i Nikola uopšte zajedno?

Marija i Nikola oboje imaju nesigurne obrasce afektivne vezanosti. Šta to znači? Afektivna  vezanost  odnosi  se  na  specifičan  odnos  koji  se  u  najranijem  detinjstvu  formira  između  majke  i  deteta  i  traje  kroz  život. Oblik afektivne vezanosti formiran u detinjstvu utiče kasnije na sve odnose sa drugima. U zavisnosti od toga kako su tretirana od strane roditelja, deca formiraju svoje unutrašnje radne modele sebe i drugih, modele koji opstaju i u odraslom dobu.

Ukoliko su roditelji prisutni, imaju dobar brak, dobro su usklađeni sa potrebama deteta, emotivno su uključeni i stabilni, dete će formirati siguran obrazac afektivne vezanosti. Ono će za sebe verovati da je dobro i verovaće da su drugi ljudi dobri. Samim tim, u budućim odnosima umeće da napravi dobar balans između intimnosti i autonomije.

Ukoliko su roditelji nedosledni, ambivalentni i emotivno dostupni detetu samo onda kada njima to odgovara, dete će formirati preokupirani ili anksiozni obrazac afektivne vezanosti. Ono će verovati da ono samo nije dobro, ali da drugi ljudi jesu. Samim tim, u budućnosti, njegovi romatnični odnosi biće obojeni ambivalencijom, zavisnošću, potrebom za pripadanjem i kontrolom.

Ukoliko su roditelji hladni, distancirani, neosetljivi i neresponzivni, dete će formirati izbegavajući obrazac afektivne vezanosti. Verovaće da je ono ok, ali da drugi ljudi nisu i u budućim odnosima će se kriti iza fasade nezavisnosti i samopouzdanja, poricaće potrebu za bliskošću, biće zatvoreno i težiće potpunoj samostalnosti.

Ukoliko su roditelji dete izlagali nekoj vrsti zlostavljanja i zanemarivanja, postoji mogućnost i četvrtog obrasca koji se naziva bojažljivim obrascem afektivne vezanosti. Ova deca veruju da su drugi ljudi loši, ali da su i ona sama loša i neadekvatna. Ona će u kasnijem životu želeti intimne odnose, neće formirati fasadu nezavisnosti i visokog samopouzdanja, ali uprkos tome neće nikog puštati blizu sebe usled straha od odbacivanja i uverenja da su suštinski neprihvatljiva i da niko ne bi mogao da ih voli kada bi ih zaista upoznao.

Teoretičari naglašavaju  da  unutrašnji  radni  model  predstavlja  trajni  kapital  osobe,  da  stabilan  i  otporan  na  promene perzistira kroz čitav životni vek i utiče na oblikovanje svih kasnijih odraslih relacija.

Gde su Marija i Nikola u svemu tome?

Marija ima anksiozni ili preokupirani obrazac afektivne vezanosti. Ona veruje da su drugi ljudi ok, ali da ona sama nije dovoljno dobra (hvala ti, mama). Zbog toga je jako zavisna od odobravanja drugih, ima veliku potrebu za kontrolom i stalno se dokazuje.

Nikola ima izbegavajući obrazac afektivne vezanosti. On veruje za sebe da je ok, ali na dubinskom nivou ne veruje drugima. Smatra da su ljudi skloni odbacivanju i da se na druge ne možeš zaista osloniti. Zbog toga, Nikola teži ka nezavisnosti i poriče svaki oblik bliskosti i intime. Dok su Marijini roditelji bili ambivalentni prema njoj, Nikolini su verovatno bili distancirani, nedovoljno pouzdani, sa smanjenim kapacitetom da prepoznaju Nikoline stvarne potrebe i reaguju na vreme. Nikola je, u suštini, nakon mnogih situacija u kojima je bio prepušten sam sebi, vrlo rano shvatio da će sve morati sam. Kako bi se zaštitio, distancirao se od sopstvenih emocija, i svoje potrebe je sveo na minimum.

Emocije i Potrebe

Kada bi znali koliko toga imaju zajednickog, Marija i Nikola se ne bi međusobno dozivljavali kao različiti svetovi. Jedna od stvari koje ih povezuju je odsečenost od sopstvenih potreba.

Nikola u potpunosti negira svoje emotivne potrebe, on je jednostavan čovek kome treba malo, a ono što veruje da mu ponajviše treba je da mu se svi skinu sa grbače. Negira sopstvenu potrebu za ljubavlju i pripadanjem i fokusiran je na druge aspekte života, one koji ne zahtevaju previše bliske odnose. Nekada davno je verovatno imao neke emotivne potrebe, ali njihovo zadovoljenje mu je bilo uskraćeno i od tada Nikola ne želi više ništa. Nikola ne zna da je time što je sebe izolovao od sopstvenih emocija i potreba sebe učinio potpuno odsečenim od drugih. Nikola ne može da oseti i prepozna emocije drugih ljudi, niti da odgovori na tuđe emotivne potrebe zato što nije u kontaktu sa sopstvenim potrebama i emocijama. Nikola se nekad pita zašto su ljudi tako komplikovani i zasto niko ne razume njegovu želju da ostane u svom mehuru. Međutim, Nikola ne shvata da je on taj koji ne dozvoljava drugima da ga razumeju. Moglo bi se reći da je Nikola ispod svega toga jedna vrlo nežna i ranjiva duša koja želi konekciju, ali je jako osetljiv na kritiku i plaši se emotivnog vezivanja i iskazivanja emocija. Nikola ne želi da ponovo proživljava bolna iskustva iz prošlosti kada njegove emotivne potrebe nisu bile prepoznate. Nikolina ljuštura samopouzdanja i samostalnosti štiti njegovu emotivnu, osetljivu unutrašnjost. Međutim, Nikola nije ni u kakvom dodiru čak ni sa svojim strahom. Nikoline emocije se uglavnom manifestuju psihosomatski. Nikola ima glavobolje i probleme sa varenjem. Nikola je emotivno nedostupan, a da to i ne zna.

Marija sve svoje potrebe stavlja u drugi plan, osim jedne – potrebe za ljubavlju, pripadanjem i validacijom. Marija je spremna da uradi sve kako bi joj neko pružio pohvalu, lepu reč i dokaz da je dovoljno dobra. Marija sebe krivi za ambivalentno ponašanje svoje majke i smatra da ukoliko želi nečiju ljubav, mora da se potrudi. Marija je negde duboko u sebi želela više, ali odrekla se svoje potrebe za samopoštovanjem i potrebe za samoostvarenjem kako bi mogla da ostane kraj Nikole i čeka svoju potvrdu koja nikada neće doći. No, Marija ne zna jednu jako bitnu stvar o sebi.

Ne zna da je i ona isto tako emotivno nedostupna. Marija se ceo život odriče od svojih snova i želja da bi mogla da ostane kraj raznih Nikola i da se bavi njima, umesto da se bavi sobom. Marija ne misli da zaslužuje bolje. Marija u svaku vezu ulazi sa predubeđenjem da će biti ostavljena i živi zarobljena u svom filmu o napuštanju. Marija je fokusirana na negativno, u svemu vidi znak da će biti ostavljena i ne dozvoljava tuđim pozitivnim emocijama i porukama da dopru do nje. Njena potreba za potvrdom je neutoljiva. Svoje nisko mišljenje o sebi iznova potvrđuje kroz stalno odricanje i stavljanje drugih na prvo mesto čime ih zapravo odbija. Iako je željna ljubavi, ni ona Nikolu istinski ne pušta u svoj unutarnji svet. Marija je u stanju da satima priča o tome šta ju je povredilo i kako se osećala zbog nekih Nikolinih postupaka, ali nije u stanju da iskaže svoje potrebe. Marija izbegava da se aktivno zauzme za sebe i da bez nabijanja krivice kaže: “Povređuje me kad radiš X i volela bih sledeći put da uradiš Y.” Umesto toga, Marija je pasivno-agresivna i čeka da joj Nikola pročita misli, a u međuvremenu pokušava da kontroliše svet oko sebe. Svoje nezadovoljstvo pretače u glancanje kuće i pokušaje da proceduralno iskontroliše Nikolu: “Gde ideš, kada se vraćaš, kupi ovo, donesi ono…“ Mariji je jako potrebno da održi povezanost sa Nikolom, makar i kroz svađu, jer se užasno plaši napuštanja. Na taj način, misleći da održava povezanost, Marija u stvari drži Nikolu na distanci.

Dakle, Marija je takođe emotivno nedostupna. Zato je sa Nikolom i zato ta veza opstaje toliko dugo.

Maslovljeva piramida potreba

Ovo je dobar trenutak da uvedemo još jedan teorijski koncept: Maslovljevu piramidu potreba. Maslov je smatrao da čovek pored fizičkih potreba (hrana, voda i sigurnost) ima i emotivne potrebe (ljubav, samopoštovanje, poštovanje drugih i samoostvarenje). Najčešće, da bi se više potrebe javile, niže moraju da budu zadovoljene. Zadovoljenje svih nivoa potreba na pravi način i u dovoljnoj meri je preduslov za jedan dobar i ispunjen život. Ono što možemo videti kod naših junaka je da su se i Marija i Nikola zakucali na tom problematičnom trećem spratu piramide.

Marija je toliko željna ljubavi i pripadanja da uopšte ni ne razmišlja o samopoštovanju ili samoostvarenju, koji joj takođe trebaju. Marija nema problem da satima priča o svojim osećanjima, ali ne ume da iskaže svoje potrebe, jer se plaši da će, ukoliko to uradi, biti odbačena.

Nikola negira da su mu ljubav i pripadanje uopšte potrebni i fokusiran je na sve ostale spratove piramide, ali ga uspeh na tim planovima ne zadovoljava u potpunosti. Nikola ne ume da iskomunicira svoja osećanja niti svoje potrebe. Kada Marija priča o svojim emocijama, Nikola to vidi kao kritiku i nabijanje krivice, usled čega se samo zatvara još više.

Važnost emocija  

I Marija i Nikola u suštini poriču značaj njihovih istinskih emocija. Zbog toga su oboje zaglavljeni jedno kraj drugog, a istovremeno zaglavljeni u sopstvenim životima. Marija i Nikola, usled svoji strahova, stalno zaboravljaju sledeće:

Emocije su naš prijatelj. One su važne i moramo biti u kontaktu sa njima, jer emocije su te koje nam govore šta nam je zaista potrebno.

Emocije nas motivišu za akciju. Anksioznost koju osećamo pred važan ispit nas motiviše da učimo. Radost koju osećamo dok plešemo nas motiviše da plešemo više. Tuga nas motiviše da tražimo podršku i pomoć usled gubitka. Ljutnja nas upozorava da su naše granice ugrožene. Strah nam govori da od nečega moramo da se sklonimo. Gađenje nas sprečava da radimo stvari koje su loše za nas ili koje su zabranjene.

Emocije nam pomažu da preživimo, napredujemo i izbegnemo opasnost. Čarls Darvin, jedan od prvih ljudi koji je naučno pristupio proučavanju emocija je verovao da je uloga emocija da nas motivišu da preuzimamo akcije koje povećavaju naše šanse za opstanak. Kada smo ljuti, suočićemo sa izvorom frustracije. Kada smo uplašeni, sklanjamo se. Kada smo zaljubljeni sklapamo veze i ukoliko nam je do toga, stvaramo novi život.

Emocije učestvuju u donošenju odluka. Čak i kada verujemo da su naše odluke vođene logikom i racionalnošću, emocije igraju ključnu ulogu. Naučnici su otkrili da ljudi sa određenim oštećenjima mozga koja im otežavaju da iskuse emocije, takođe imaju i smanjenu sposobnost da donose dobre odluke. Naša sposobnost da razumemo i upravljamo ispoljavanjem svojih emocija je važan faktor u donošenju odluka.

Emocije dozvoljavaju drugima da nas razumeju. Kada smo u interakciji sa nekim, važno je da dajemo znake koji će sagovorniku pomoći da razume kako se osećamo. Ovi znaci mogu biti neverbalni, poput izraza lica, govora tela ili dodira, a mogu biti i verbalni, poput razgovora u kom direktno saopštavamo svoja osećanja. Kada kažemo nekome da smo srećni, tužni ili uzbuđeni, dajemo im važne informacije uz pomoć kojih oni mogu da preduzmu neku akciju.

Emocije nam dozvoljavaju da razumemo druge. Socijalna komunikacija je važan deo naših svakodnevnih života i odnosa. Sposobnost da interpretiramo i reagujemo na emocije drugih je esencijalna. To nam omogućava da damo prikladan odgovor i da izgradimo dublje značajne odnose sa prijateljima, porodicom i voljenima. Takođe nam omogućava da efikasno komuniciramo u nizu socijalnih situacija. Razumevanje tuđih emocija nam daje jasnu informaciju kako bi trebalo da se ponašamo u nekoj situaciji i kakav odgovor treba da damo.

Istina, emocije su često varljive. Strah može biti neosnovan. Ljutnja može biti preterana ili loše usmerena. Anksioznost može biti nesrazmerna. Ali samo kroz kontakt sa sopstvenim emocijama i njihovo upoznavanje, možemo doći do odgovora na pitanje šta zaista želimo i šta nam zaista treba. Ako se odsečemo od emocija, nismo ih isključili. One su i dalje tu, ali nedostupne. Tako nedostupne, one deluju na naš život i na naše ponašanje, koje onda ne umemo ni sami sebi da objasnimo.

Kad bi našla krpa zakrpu…

Već smo ustanovili da su Marija i Nikola zajedno zato što su oboje emotivno nedostupni. Samo dve emotivno nedostupne osobe mogu da opstanu u dugoj vezi. Kako bi izgledalo kada bi se Marija ili Nikola našli u vezi sa emotivno dostupnom osobom? Hajde da izmišljenom Nikoli i izmišljenoj Mariji izmislimo emotivno dostupne partnere Marka i Jelenu, i da vidimo šta će da se desi.

Jelena je ušla u vezu sa Nikolom. Privukao ju je njegov opušten stav, njegov smisao za humor, obrazovanje, životno iskustvo i to što je uvek smiren. Delovao joj je pomalo zatvoreno, međutim, nisu li svi u početku? Jelena priča o svojim osećanjima, daje Nikoli uvid u svoj život, deli sa njim stvari koje joj se dešavaju i kako se zbog tih stvari oseća. Jelena nema problem da sa Nikolom podeli svoje strahove i dileme, jer želi da je Nikola razume. Međutim, Jelena počinje da primećuje da Nikola ne uspeva da odgovori istom merom. Razgovori sa njim su sadržajni, ali nekako uvek površni. Dodira je malo. Jelenini pokušaji da da Nikoli do znanja kada joj je potreban zagrljaj, poljubac ili lepa reč ostaju neprimećeni. Nikola je tu kada treba da se nešto pomogne, prenese ili donese. Nikola prati Jelenu na socijalna dešavanja. Nikola je nasmejan, fin, prijatan, miran, voli da se šali i ništa ga ne dotiče. Međutim, Nikola nema nikakvu inicijativu. Nikola ne vidi suptilne neverbalne i verbalne znake koje mu Jelena šalje. Jelenine emotivne potrebe su nezadovoljene i invalidirane. Jelena počinje da se pita da li je problem u njoj. Počinje da se oseća loše i nije joj jasno zašto se pored tako simpatičnog i kvalitetnog čoveka oseća tako usamljeno i prazno. Jelena počinje da se pretvara u Mariju. Postaje željna Nikoline potvrde i hvata sebe kako postaje zahtevna, naporna i nemotivisana. Jelena počinje da razmišlja o drugim ljudima i počinje da se oseća još gore u vezi sebe, jer ne želi da bude neverna. Jelena zna da to nije način na koji želi da se oseća. Saopštava Nikoli da joj treba više konekcije. Deli sa njim da se oseća loše i odbačeno onda kada Nikola ne prepoznaje njene potrebe, jer je ubeđena da su poprilično jasno iskazane. Nikola Jelenino otvaranje tumači kao napad i u tom trenutku se potpuno povlači. Jelena zaključuje da Nikola očigledno ne želi da bude sa njom i odnos se prekida. Nikola ostaje sam, po ko zna koji put, sa mišlju: Ženama ne možeš udovoljiti.

Marko je ušao u vezu sa Marijom. Marija je delovala pomalo nesigurno, ali istovremeno i vrlo simpatično. Marko iskazuje svoja osećanja, izvodi Mariju na večere, poklanja joj lepe stvari, u redovnom je kontaktu sa njom, sluša je i pokušava da je razume. Međutim, Mariji to nije dovoljno. Marija kao da je navikla da bude nesrećna i stalno nalazi način da traži više. Pošto se ne oseća dobro u vezi sebe i pošto ne veruje u svoju suštinsku vrednost, Marija se oseća uskraćeno koliko god da dobija. Marija se postavlja očajno, nesigurno, zahtevno, posesivno, ljubomorno i kontrolišuće prema Marku. Markovu autonomiju Marija percipira kao neosetljivu i odbacujuću i stalno joj se javljaju misli “On mene ne voli zaista. Kada bi me voleo ponašao bi se drugačije. Ostaviće me. Kako uopšte sme da me tretira tako? Đubre jedno. Zar ne vidi koliko činim za njega? Znala sam da ne treba da mu verujem.” Marko počinje da Marijino konstantno nezadovoljstvo doživljava kao nabijanje krivice, i poput Nikole, zatvara se i povlači. Svaki njegov pokušaj da osigura sebi malo prostora i navede Mariju na malo emotivne samostalnosti se završava svađom. Marko je svestan da ne može on sam da snosi odgovornost za Marijinu sreću i da ne može da joj izigrava roditelja. Marija mu postaje sve manje privlačna, i počinje da razmišlja o nekoj drugoj osobi, sa kojom bi odnos bio opušteniji. Odnos se prekida. Marija ostaje sama, po ko zna koji put, sa mišlju: Svi muškarci su isti.

Svi muškarci su isti, a ženama ne možeš udovoljiti

Kao što vidimo, veza između emotivno dostupne i emotivno nedostupne osobe je u većini slučajeva osuđena na propast, jer emotivno dostupna osoba ima dovoljno sampoštovanja da izrazi svoje potrebe i svoja osećanja i da kada vidi da ona ne nailaze na reciprocitet, prekine odnos. Tužni paradoks je to što samo emotivno dostupna osoba može imati kapacitete da emotivno nedostupnoj osobi pruži ono što joj zaista treba i da na taj način pomogne da se odnos popravi. Nažalost, emotivno dostupne osobe uglavnom nemaju znanja, tehnike i strpljenje potrebne za ovakav podvig.

Ono što smo takođe videli je da su Jelena i Marko počeli da se “pretvaraju” u Mariju i Nikolu. To je zato što osobe sa nesigurnim obrascima vezanosti takođe imaju i jak pritisak da nesvesno odigraju svoj obrazac sa drugim, a posebno sa bliskim ljudima. Ovo predstavlja osnov kontratransfera u psihoterapiji. Nikolino izbegavajuće ponašanje i neosetljivost za Jelenine potrebe su počeli da Jelenu prave anksioznom, dok su Marijina anksioznost i neosetljivost za Markove potrebe doveli do toga da Marko počne da je izbegava.

U realnosti, Marko i Jelena kao emotivno dostupne osobe verovatno ne bi ni bili privlačni Mariji i Nikoli i obrnuto.

Tako da, ukoliko ste u vezi sa nekim Nikolom, dobro razmislite da li ste možda Marija. Ukoliko ste u vezi sa nekom Marijom, razmislite da niste možda Nikola. Jer…

Nikole i Marije ovog sveta kao da su osuđeni jedni na druge, iznova i iznova ponavljajući svoj obrazac i gurajući jedni druge u dublju patologiju u plesu u kom samo povređuju jedni druge.

Rečenice “Ženama ne možeš udovoljiti” i “Svi muškarci su isti” su stereotipi koji kao da su iznikli iz ovakvih, anksiozno-izbegavajućih odnosa.

Naravno da se ženama može udovoljiti, ali Nikola nikad nije ni bio sa ženom koja nije neka večito nezadovoljna, nesigurna i anksiozna Marija.

Naravno da nisu svi muškarci isti, ali Marija se uvek zaljubljivala isključivo u izbegavajuće i emotivno nedostupne Nikole.

Budućnost Marijinog i Nikolinog odnosa

Ima li nade za ovo dvoje ljudi? Iskreno, verujem da ima, ali to podrazumeva da se oboje upuste u ozbiljan rad na sebi. Obrasci afektivne vezanosti mogu da se menjaju, ali to zahteva kontinuiran rad. Ovakvi obrasci se menjaju isključivo kroz nešto što se zove korektivno emotivno iskustvo. To znači da Marija i Nikola moraju sebi da dozvole da tu i tamo istupe iz obrasca i iskuse da je drugačije funkcionisanje moguće, uz pomoć prave osobe koja zna kako da im pristupi.

Terapeut(kinja) Thais Gibson u tvom klipu Dating An Anxious Attachment Style objašnjava da ljudima poput Marije treba puno intimnosti, konekcije, pažnje, puno validacije i prisutnosti. Mariji treba neko ko će se umeti da komunicira sa njom tako da u njoj ne okine strah od napuštanja. Potreban joj je partner koji bez osude, iz pozicije ranjivosti i otvorenosti, ume da izrazi svoje emocije i potrebe, kao i da pita za njene. Marija jako želi da razume svog partnera i jako želi da sasluša sve što partner ima da joj kaže. Marija želi da dobro upozna svog partnera i da se poveže sa njim – to joj pomaže da se oseća sigurno. Zbog toga, potreban joj je partner koji je emotivno otvoren. Marijin idealni partner ume da izrazi svoje potrebe i postavi granice tako što uvek podseća Mariju na to da je voljena. Nešto kao:

“Volim te, divna si i uživam u ovoj vezi, ali treba mi samo malkice prostora za sebe. Vreme koje provedem nasamo mi pomaže da budem 100% prisutan kad sam kraj tebe i da ti se posvetim onako kako ti je potrebno. Da li ti je to ok?”

Ili:

“Vidim da te je moj postupak uznemirio. Molim te, kaži mi šta bi volela da uradim sledeći put, jer te volim i zaista mi je stalo do toga da se osećaš dobro u ovoj vezi.”

Malo po malo, u ovakvom odnosu, Marija bi mogla da se oseti dovoljno dobrom, naučila bi da su njene potrebe važne i počela bi da ih komunicira, što bi uticalo na podizanje njenog niskog samopoštovanja i samopouzdanja. Kroz niz pozitivnih iskustava zdravog balansa između autonomije i intimnosti, Marija bi mogla da shvati da nisu svi ljudi njena majka. Postoji samo jedan mali problem. Nikola nema kapacitet da Mariji pruži takvo iskustvo balansa, a muškarci poput Nikole su oni koji se Mariji najviše dopadaju.

Kada bi sebe stavila na prvo mesto i shvatila da je i tada vredna ljubavi i prihvatanja, Marija bi počela da se oseća dobro u vezi sebe i više ne bi morala da se bori ni za čiju ljubav. Ne bi više odisala nesigurnošću i samim tim ne bi ni privlačila hladne i distancirane muškarce. A Nikola?

U klipu Dating the Emotionally Unavailable Dismissive Avoidant Thais Gibson objašnjava da ljudima poput Nikole treba puno podrške, topline i okruženje koje je bezbedno. Nikola želi konekciju, ali nema poverenja u ljude. Nikoli je jako potrebno da ga niko ne kritikuje, da mu niko ne nabija krivicu i da niko ne očekuje od njega ono što ne može da pruži. Nikolin idealni partner prihvata Nikolinu nemogućnost za spontane romantične gestove i Nikolino nerazumevanje suptilnih znakova. Nikola u suštini želi da odgovori na potrebe drugih, problem je u tome što ne ume te potrebe da prepozna. Zato mu treba partner koji svoje potrebe ume jasno, specifično i koncizno da izrazi, bez nabijanja krivice, uz puno strpljenja. Nikoli treba podrška i validacija, zato mu treba partner koji će umeti da izrazi zahvalnost onda kada Nikola napravi bilo kakav iskorak, jer Nikoli to nije prirodno i za njega je to velika stvar. Nikola voli kada ga neko pita kakav mu je bio dan ili kad neko pokazuje interesovanje za njega. Iako deluje kao da iz njega moraš da čupaš reči kleštima, Nikola nema problem sa time da odgovara na pitanja i da priča o stvarima koje mu se dešavaju na sebi svojstven način.

Malo po malo, u ovakvom odnosu, Nikola bi možda stupio u kontakt sa svojim emocijama i prestao bi da se toliko štiti od drugih ljudi. Shvatio bi da nisu svi ljudi njegovi roditelji i da je bezbedno davati i primati. Jaka, pouzdana, otvorena, ljubazna, direktna i konzistentna osoba bi vremenom pokazala Nikoli da ljudi nisu tako loši i nepouzdani i da je moguće na nekog se osloniti. Kroz direktnu komunikaciju, vremenom, Nikola bi naučio i da iskaže svoje emocije i svoje potrebe i tako bi iskusio da je moguće da na te potrebe bude odgovoreno. Postoji samo jedan mali, malecki problem. Marija nema kapaciteta da Nikoli pruži ovakav odnos, a kao za baksuz, uvek su neke Marije te koje žele da budu sa njim.

Jednom kada bi Nikola dozvolio sebi da bude ranjiv i kada bi dozvolio drugoj osobi da prepozna njegove potrebe i sam bi počeo bolje da prepoznaje potrebe drugih.

Uz individualnu ili bračnu terapiju i dobre komunikacijske alate, Marija i Nikola bi mogli da reše svoje probleme i da spasu svoju vezu. Ukoliko bi uspeli da jedno drugom pruže iskustvo sigurnosti koje im je toliko nedostajalo, možda bi mogli da se zajedno pomere ka sigurnijem obrascu vezanosti. Nažalost, uspeh nije garantovan. Ostaju pitanja: Imaju li Marija i Nikola kapacitete za promenu i da li su spremni da preuzmu odgovornost za svoje potrebe i osećanja? Da li Mariju i Nikolu i dalje povezuje išta osim ekstremno polarizovanih nesigurnih obrazaca afektivne vezanosti? Imaju li zajednička interesovanja, aktivnosti i planove? Postoji li kvalitetna intelektualna razmena? Na ta pitanja, odgovore znaju samo oni sami. Poželimo im sreću.