Blog

Znam šta se upravo pitate. Zbog čega (pobogu), imam potrebu da jednu od mnogo puta opovrgnutih Frojdovih teorija dovedem u vezu sa temom spiritualnosti? Ukoliko uopšte postoji analni karakter, nije li on sušta suprotnost “spiritualnom” karakteru? Nisu li spiritualni ljudi mirni, fleksibilni, velikodušni i opušteni? Zašto uopšte uvoditi tog matorog perverznjaka Frojda u uzvišenu priču o spiritualnosti? Zašto, pored Junga (ne baš) živog?

Ok, priznajem: Frojd nema puno veze sa onim o čemu ću pisati, prosto, želeo sam gotivnu igru reči u naslovu. Ja sam ipak samo čovek, šta hoćete od mene?!

Termin analna ličnost se nekako odomaćio u svakodnevnom govoru i uglavnom ga koristimo da opišemo nekoga ko je rigidan, pedantan, sitničav i opsesivan, nekoga ko ima potrebu za kontrolom nad svakim aspektom života. U tom, neformalnom značenju i ja koristim ovaj termin, jer smatram da je moguće biti control freak u svakom aspektu života, pa čak i u duhovnom.

Na prvi pogled, biti opsednut kontrolom, a smatrati sebe religioznom ili spiritualnom osobom deluje potpuno nespojivo. Kontrola + religija = inkvizicija, kome je još to potrebno?

 Zapravo, potreba za kontrolom kao da u potpunosti ubija pravu poentu spiritualnosti i religije. A koja je prava poenta spiritualnosti i / ili religije? E, na to ću pokušati da odgovorim.

 

Spiritualno iskustvo

Uopšte ne želim da se uplićem u dokazivanje ili opovrgavanje postojanja ovog ili onog Boga. Nije mi bitno da li aura i čakre, anđeli i demoni, pozitivna i negativna energija zaista postoje ili ne. Činjenica je da praktikovanje određenih spiritualnih praksi, bilo da su u pitanju meditacija ili odlazak u crkvu, u nama izaziva jedno određeno iskustvo. Upravo to spiritualno iskustvo je nešto o čemu možemo pričati i nešto što možemo proučavati. School of Life, jedna od organizacija koja se bavi emocionalnom inteligencijom, ličnim razvojem i primenom različitih filozofija u praktičnom životu, na jako jednostavan i pitak način objašnjava koje su to osnovne karakteristike spiritualnih iskustava.

1. Odlazak iza Ega

Spiritualna iskustva uglavnom podrazumevaju raspoloženje u kom nam naše svakodnevne brige postaju nevažne i daleke. Većinu vremena pažnju usmeravamo sami na sebe, na svoje potrebe, interesovanja, posao ili ljubavni život. U spiritualnim trenucima, svakodnevne opsesije postaju nebitne i tada smo u stanju da zauzmemo druge perspektive. Možemo zamisliti život iz nekog potpuno novog ugla – ugla deteta ili ugla pripadnika neke druge kulture. Spiritualno iskustvo nam omogućava da na život gledamo iz različitih pozicija, pri čemu nas naše lične potrebe i brige ne ometaju.

2. Drugačija senzitiranost

U ovom stanju možemo se povezati sa ljudima i stvarima koji nemaju nikakve veze sa nama. Možemo saosećati sa bolom nekoga ko nam uopšte nije blizak, osećati ponos zbog uspeha osobe koju ne poznajemo lično ili diviti se lepoti u čijem stvaranju nismo učestvovali. Možemo biti zamišljeni učesnik u bilo kom delu velike kosmičke drame koja se odigrava oko nas.

3. Ljubav

Ljubav obično vezujemo za romantična osećanja prema drugoj osobi, no, u spiritualnom kontekstu, ljubav i saosećanje možemo osetiti prema bilo kome ili bilo čemu, bilo da je to nama draga osoba, dete, mače na ulici, udaljena zvezda, drvo ili kamen. U spiritualnim trenucima, osećanja oduševljenja i naklonosti koja obično čuvamo za jednu osobu se usmeravaju na čitav svet, univerzum i život kao takav. 

4. Bog

Spiritualni ljudi obično tvrde da u ovakvim trenucima osećaju božansko prisustvo unutar sebe. Pod tim se uglavnom misli na prisustvo intenzivnih i plemenitih osećanja velikodušnosti, nesebičnosti i milosrđa koja uglavnom asociramo sa nečim uzvišenim.

5. Neustrašivost

Spiritualno iskustvo uglavnom podrazumeva odsustvo anksioznosti i svih strahova koje naša svakodnevnica nosi. U spiritualnim trenucima smo spremni da prihvatimo nesavršenost, haotičnost i prolaznost sopstvenog života. To su retki trenuci kada se osećamo maleno i beznačajno, a opet povezano sa svakim aspektom realnosti. Sve muke i patnje koje nam život može doneti posmatramo kao njegov sastavni deo i sa mirom prihvatamo da je trenutak u kom živimo, iako fragilan i prolazan, savršen u svojoj nesavršenosti.

 

Spiritualnost 24/7?

Zahtevi svakodnevnice i priroda našeg uma nam ne dozvoljavaju da budemo u gore pomenutim stanjima stalno. Ali u mračnim trenucima, ovakva stanja nam mogu pružiti mudrost, utehu i mir, bilo da za njima tragamo u crkvi ili u prirodi, bilo da ih dostižemo kroz meditaciju, molitvu, bavljenje sportom ili umetnošću. Dakle, ukoliko spiritualnim trenucima priđemo na ovaj način, shvatamo da je glavna poenta spiritualnosti prihvatanje realnosti i odustajanje od kontrole nad mnogim aspektima života. Spiritualnost bi trebalo da nam pomogne da prihvatimo sopstvena ograničenja, da prihvatimo sami sebe i svoj život u svoj svojoj haotičnosti. Naravno, ovo ne znači da spiritualnost vodi u pasivnost. Prihvatanje realnosti nas vodi ka saznanju da, ako ništa, imamo kontrolu nad sopstvenim bićem i usmerava nas ka tome da ako želimo promeniti svet, moramo promeniti sebe. Ideja prihvatanja i odustajanja od apsolutne kontrole je (bar mi se čini) takođe sadržana u mnogim religijama koje propovedaju praštanje i saosećanje.

Bože daj mi snage da prihvatim stvari koje ne mogu da promenim,

Hrabrosti da promenim one koje mogu

i mudrosti da ih razlikujem

 

SpirituAnalnost –  Kad želja za kontrolom prevlada

Kao i sve stvari na ovom svetu, religioznost i spiritualnost imaju svoju mračnu i disfunkcionalnu stranu.

I sami smo svesni kako izgleda kada se hrišćanstvo umesto sredstva za postizanje ličnog mira koristi kao oruđe za postizanje kontrole: od relgije koja propoveda praštanje i saosećanje pretvara se u religiju koja progoni, kažnjava i osuđuje. Samim tim, menja se i način na koji mu ljudi pristupaju na individualnom nivou. Hrišćanski običaji i deset zapovesti u mnogim slučajevima više nisu način da postignemo mir i harmoniju sa sobom i svetom, već postupci kojima grozničavo pokušavamo da izbegnemo užasnu kaznu. Umesto da prihvatimo, oprostimo i pokušamo da pomognemo “grešnima” kroz podršku i prihvatanje, mi ih odbacujemo i osuđujemo. Umesto da nam religija pomogne da menjamo sebe, koristimo je sa idejom da religiozne prakse mogu da promene spoljnu realnost i da nas sačuvaju od nepravednosti života. Ovo nažalost, nije realno, bar ne u svakodnevnom životu. Loše stvari se često dešavaju dobrim i pobožnim ljudima, isto kao što se dobre stvari dešavaju lošim ljudima. Lično, smatram da religija i spirtualnost treba da nam pruže utehu i da nam pomognu da prihvatimo sve bolne realnosti života, a ne da nas čuvaju od frustracija. Pod prihvatanjem ne podrazumevam “dizanje ruku” od života i pasivno prepuštanje svemu što se dešava. Prihvatanje znači da umemo realno da procenimo nad čim imamo, a nad čim nemamo kontrolu i da u skladu sa tim usmerimo naše delovanje.

Čak i ukoliko naše duhovne prakse nisu ukorenjene u nekoj zvaničnoj religiji, čak i ukoliko smo pripadnici New Age pokreta koji predstavlja mešavinu različitih učenja, to ne znači da smo, po definiciji, izbegli sve zamke želje za kontrolom. I tu dolazimo do onoga što sam odlučio da nazovem spirituAnalnost, koja se uglavnom manifestuje na dva načina: spiritualno premošćavanje i spiritualni narcizam.

 

“Ja sam iznad toga” – Spiritualno premošćavanje

Ukoliko spiritualne prakse i verovanja treba da nam pomognu da prihvatimo sebe, druge i svet, spiritualno premošćavanje je upotreba spiritualnosti kao mehanizma odbrane. Ovaj mehanizam ima potpuno suprotne ciljeve, on služi da nas odbrani i odvoji od sopstvenih osećanja, muka i strahova, da nas zaštiti od sebe, drugih ljudi i od sveta. Služi nam kako bismo negovali iluziju potpune kontrole u opasnom i nepredvidivom svetu. Meditacija, masaže, zdrava ishrana, mantre, joga – sve su to sjajne prakse koje mogu imati pozitivno dejstvo na naše zdravlje i duh. Ali nijedna od ovih praksi ne može da izleči usamljenost, ne može da nas učini otpornim na bol, niti može da nas dovede u stanje neprekidne sreće. One samo mogu da nam pruže spiritualna iskustva koja smo opisali, i da nas usmere ka onome što treba da menjamo u našem realnom životu. Ljudi koji praktikuju spiritualnost sa ciljem da se zauvek oslobode svega negativnog u svom životu upadaju u zamku spiritualnog premošćavanja. Spiritualnost se u ovom slučaju koristi kao pokušaj da se uspostavi kontrola nad aspektima života u kojima ne možemo imati apsolutnu kontrolu. Želja da se izdignemo iznad svetovnog i pretvorimo u večito, samozadovoljno i samodovoljno biće koje ne dotiču zemaljske stvari u suštini reflektuje našu nemogućnost da prihvatimo sopstvenu ljudskost.

 

Ja sam “samo” čovek i to je ok

Da bismo mogli da sebi i drugima zaista pružimo mir, harmoniju i ljubav, moramo prihvatiti da u nama takođe postoje i nemir, haos, bes, strah i mržnja – to prosto znači biti čovek. Skretanjem pogleda sa mračnih delova sopstvene ličnosti samo dovodimo do toga da ti delovi postaju jači. Ne možemo oterati strah mirišljavim svećama, niti možemo bes izlečiti masažom. Jedini način je da prihvatimo da i ove emocije postoje, dozvolimo sebi da ih osetimo, pustimo ih da prostruje kroz nas i suočimo se sa njima. Funkcionalna spiritualnost bi podrazumevala upoznavanje i prihvatanje sopstvene senke, jer tek kada prihvatimo senku, možemo naučiti kako da je kontrolišemo. Prihvatanje senke takođe čini da svetlost u sebi cenimo više, jer smo svesni tame sa kojom se ta svetlost svakodnevno bori. Spiritualnost se često povezuje sa isceljenjem, a isceljenje je bolno. Isceljenje podrazumeva neprijatne uvide i bolne procese tugovanja. Spiritualnost može da nam pruži snagu da ovaj proces prihvatimo kao takav i da ga prođemo. Nažalost, spiritualnost ne može da učini da u tom procesu uživamo.  

 

“Ja spiritualna, ti g***o” – Spiritualni narcizam

U samom podnaslovu je ilustrovana cela suština i kompletan apsurd spiritualnog narcizma. Ljudi koji spiritualnost koriste kako bi se osetili boljim od drugih, kako bi sebe postavili iznad drugih i koristili sopstvenu spiritualnost kao argument za osudu drugih su slika i prilika spiritualnih narcisa. Za njih, praktikovanje spiritualnosti je samo način da neguju grandioznu sliku sebe koja u stvari predstavlja odbranu od sopstvenog osećaja nesigurnosti i neadekvatnosti. Spiritualni i religijski kontekst je savršeno okruženje za spiritualne narcise – kvazi gurue kojima je potrebno samo jedno: publika i pažnja. Kako možemo da prepoznamo spiritualne narcise? To su ljudi koji:

• Stalno ističu svoja postignuća
• Skreću pažnju na sebe u svakom razgovoru
• Tumače spiritualna učenja onako kako im odgovara
• Propovedaju ljubav, ali je retko kada pokazuju
• Pričaju, ali ne slušaju
• Okružuju se samo istomišljenicima
• Odbijaju da priznaju greške
• Skloni su kritikovanju i osuđivanju
• Nameću svoja uverenja silom, a ne primerom

Izlišno je reći da istinski spiritualni i osvešćeni ljudi teže ka tome da se ne upoređuju sa drugima i da poštuju tuđe životne izbore (ukoliko ti izbori ne ugrožavaju druge ljude). Sa druge strane, to što neko praktikuje ili čak propoveda određena učenja uopšte ne mora da znači da je dobra osoba koja se tih učenja zaista i drži. Zbog toga treba biti oprezan prilikom upoznavanja novih ljudi u duhovnom, religijskom ili spiritualnom kontekstu. Ljudi se okreću spiritualnom iz želje za utehom i iz želje za razvojem. Te želje nas uglavnom čine podložnim tuđem uticaju i pretvaraju nas u “lak plen” za spiritualne narcise koji tvrde da žele da nam pomognu, ali u stvari, samo žele da nas iskoriste.

I kod spiritualnog narcizma možemo primetiti preteranu potrebu za kontrolom. Narcisu je potrebno da kontroliše druge i njihovo mišljenje, kako bi mogao da sačuva nerealnu sliku koju ima o sebi. Spiritualni narcis može imati šarm i formalno znanje velikog gurua, ali nedostatak samokritičnosti i skromnosti će ga uvek odvajati od istinskog mira i harmonije koju spiritualnost može da pruži.

 

“Iš, Sotono” – Negatvna iskustva sa New Age pokretom

Većina nas reč “spiritualnost” povezuje sa New Age pokretom koji u poslednje vreme ljudi masovno napuštaju. Razlozi za napuštanje su različiti, ali među najčešće navedenim su:

New Age je samo zapakovani satanizam koji te čini podložnim demonskom uticaju

New Age mi nije nikako pomogao, samo mi je doneo anksioznost i noćne more

New Age me previše opterećuje i izoluje od drugih ljudi

New Age je jeres kojom se tvrdi da čovek može postati Bog

Šturi površni opis za neupućene: New Age je religijsko-spiritualno-ideološki pokret nastao na zapadu tokom sedamdesetih godina prošlog veka. Inspirisan je istočnjačkim religijskim učenjima, zapadnjačkom ezoterijom, kritikom Judeo-Hrišćanskih vrednosti i kontrakulturnom revolucijom šezdesetih. Moglo bi se reći da New Age pokret okuplja moderne hipike – ljude koji kritikuju konzumerizam i kapitalizam i pozivaju na mir, ljubav, harmoniju sa prirodom i širenje svesti.

I sam sam imao kontakta sa New Age pokretom, ali nikada se nisam previše udubljivao, niti sam se identifikovao sa istim. Uprkos tome, priznajem da me je iznenadio rastući broj ljudi koji navodi da im je ovaj pokret, koji bi trebalo da poziva na “ljubav i mir” doneo toliko negativna iskustva.

No, ukoliko pogledamo New Age iz perspektive spirituAnalnosti, spiritualnog narcizma i spiritualnog premošćavanja  stvari mogu postati mnogo jasnije, bez potrebe da se u priču uvode “demonski uticaji i zle sile”.

 

New Age – Old Struggles

Ukoliko su vam potreba za kontrolom i eliminacijom svega negativnog iz života bili glavni motivatori za uključivanje u New Age pokret i praktikovanje različitih istočnjačkih praksi, kontraefekat je bio neminovan. Čudni snovi, anksioznost, izolacija i teret su posledice nerazrešenih problema, neobrađenih iskustava i trauma. A kao što smo rekli, meditacija, joga, kristali i opsesivna pozitivnost ne mogu sami po sebi da izleče traumu, naprotiv, ukoliko im se ne pristupi na pravi način, ove prakse mogu samo da dublje potisnu traumu na neko vreme. Svaki mehanizam odbrane ima rok trajana i ukoliko spiritualnost ili religiju koristite kao mehanizam odbrane, lišavate sebe istinskih benefita koje vam duhovnost može doneti. Ti benefiti nisu tako zanosni i bajkoviti, ali su stvarni.

Mnogi spiritualni narcisi i samoprozvani gurui, ni sami ne shvatajući suštinu onoga što propovedaju, plasirali su pogubno verovanje da naše misli i emocije imaju direktni uticaj na realnost i da, poput Boga, svojim željama možemo da menjamo stvarnost. Nije li poprilično narcisoidno verovati da čovek može postati Bog? Ukoliko težite istinskoj spiritualnosti, budite oprezni pred slatkorečivim i primamljivim obećanjima i polovičnim i površnim tumačenjima raznih učenja.

 

Kako činiš, tako i privlačiš

Lično, mnogo smislenije mi deluje da naše misli i emocije imaju direktan uticaj isključivo na naše ponašanje, a naše ponašanje je ono što utiče na realnost. Smatram da sva drevna učenja u stvari pokušavaju da nas, koristeći se arhetipskim i bajkovitim pojmovima, nauče kako da menjamo i kontrolišemo jedinu stvar nad kojom imamo kontrolu: nas same. Ukoliko želimo da nam se ostvari neka želja, nije dovoljno da samo zamišljamo ostvarenje te želje i meditiramo, potrebno je nešto i da uradimo, a naše samopouzdanje, veštine, rešenost i sijaset spoljnih faktora odrediće koliko smo u nečemu uspešni. Spiritualne i religijske prakse ne mogu da učine sam život lakšim, one mogu samo da nas nauče da lakše prihvatamo i podnosimo ono što život nosi tako što ćemo mu dati neki smisao. Ako očekujemo išta više od New Age-a ili bilo koje druge religije ili pokreta, čeka nas razočarenje. Da bismo dostigli mir, potrebno je da prihvatimo realnost. Da bismo prihvatili realnost, potrebno je da prihvatimo i upoznamo lepe i ružne delove sebe, a ne da bežimo od sebe kroz religiju ili spiritualnost. Prvi korak razvoja počinje sagledavanjem trenutne situacije. Kako ćete promeniti sebe, ako ne želite da priznate kakvi ste zaista? Kako ćete stići igde, ukoliko ne želite da priznate odakle ste pošli?

 

Zaključak: Ne budite analni, ne budite banalni

Ukoliko vas vaša spiritualnost izoluje od drugih ljudi, ukoliko vaš svet postaje sve manji, ukoliko vas ljudi i događaji oko vas sve više frustriraju, ukoliko je sve manje ljudi sa kojima možete da pričate, vrlo je moguće da ste upali u zamku spiritualnog premošćavanja ili spiritualnog narcizma. U tom slučaju, možda bi bolje bilo da promenu koja vam je potrebna realizujete drugačije – na primer, kroz psihoterapiju.

Put spiritualnosti je put odrastanja i zrelosti. Kada smo kao mali odbijali da sredimo sobu, mama bi nam rekla da “nevaljaloj deci Deda Mraz neće doneti poklon”. Sada kada smo odrasli, sređujemo sobu iako više ne verujemo u Deda Mraza, jer znamo da je uredna soba praktična. Verovanje u Deda Mraza nas je načinilo boljim ljudima, iako Deda Mraz (nužno) ne postoji.

 

Neka i vaša spiritualnost bude praktična – koristite je kao alat koji će vam pomoći da se nosite sa svim onim što život donosi, a ne kao beg od sopstvenog života. Imajte na umu: “If it doesn’t challenge you, it does not change you”. Razvoj boli, a bežanje od bola i negativnosti nije razvoj.

Jer, razvoj boli neko vreme, a bežanje boli do kraja života.

 

Ukoliko sam nešto izostavio ili negde pogrešio – izvinjavam se unapred. Ovaj tekst predstavlja samo jedan ugao gledanja na spiritualnost i religiju i ni na koji način ne opovrgava ili teži da umanji vrednost drugih perspektiva. Duhovnost, spiritualnost i religija su kompleksne teme i jedan tekst nije dovoljan da obuhvati sve aspekte ovih pojava. 

Wikipedia kaže sledeće: Anksioznost je nejasan strah bez očiglednog spoljnjeg povoda. Od straha se razlikuje zbog svoje neodređenosti, jer nije vezan za neki određeni objekat. U ovom neprijatnom osećanju dominira iščekivanje neke neodređene nesreće. Kada se događa često, ometa afektivni život i osećanje dobrobiti ili je na drugi način maladaptivno, poznata je kao anksiozni poremećaj.

Možda je trebalo da izaberem neku lepšu temu za početak. Nešto veselije, na primer Kako da zavolite sebe u 3 laka koraka ili Pet načina na koje će ljubav spasiti svet. Međutim, ja volim da počnem od početka, a anksioznost, pored toga što počinje prvim slovom azbuke, takođe predstavlja sastavni deo skoro svakog mentalnog poremećaja, svakog životnog izazova i, uostalom, svakog života. Zato sam i odlučio da se za početak pozabavim baš ovom temom, jer…

U početku beše strah

Strah je prirodna, adaptivna reakcija čoveka na opasnost. Strah i sve fizičke promene koje prate strah, služe da nas održe u životu. Ubrzano kucanje srca, izmenjen rad organa za varenje, ubrzano disanje, znojenje, širenje zenica – sve to služi kako bi naše telo moglo da se bori ili da beži. Neminovno korisna i neophodna pojava. Prva ispoljavanja straha dešavaju se već sa 6 meseci života, a smatra se da svako ljudsko biće nosi dva urođena straha: strah od glasnog zvuka i strah od padanja / izmicanja podloge. Takođe, neke teorije smatraju da postoje četiri razvojna straha koje svako dete prolazi: strah od sopstvenog uništenja, strah od komadanja, strah od gubitka objekta (pod objekat se misli na majku ili osobu od koje zavisimo) i strah od gubitka ljubavi objekta. Ove strahove možemo videti kao osnovu za sve strahove koji se javljaju u kasnijem životu. Anksioznost, kao strah od nečeg što nije u potpunosti određeno, takođe ima svoju adaptivnu osnovu. Iako ne možemo uvek da imenujemo pretnju ili opasnost, nekad možemo da je osetimo ili predvidimo, što je takođe krucijalno za naš opstanak. Zamislite praistorijskog čoveka koji u šumi čuje zvuk pomeranja lišća. On zna da je zvuk možda prouzrokovao vetar, možda veverica, a možda i predator. Ukoliko se odmah skloni, sigurno je da će biti bezbedan, iako se možda sklanja od veverice. Ukoliko ostane, rizikuje da bude pojeden. Dakle i strah i anksioznost su korisne prirodne reakcije na realnu ili potencijalnu opasnost. Kako onda nešto što je prirodna reakcija može postati toliko intenzivno i naporno da nas sprečava da živimo normalan život? Neki terapeuti i teoretičari bi rekli da je anskioznost prosto preterana, naučena reakcija našeg autonomnog nervnog sistema, da naš um prosto pogrešno opaža određene situacije kao preteće i da ukoliko naučimo da u nekim situacijama nema razloga za strah, anksioznost će nestati. Ja se sa time ne slažem u potpunosti, jer smatram da ukoliko postoji anksioznost, postoji i razlog za strah. Taj razlog ne mora biti racionalan ili opravdan, ali on postoji, čak i ako nema spoljne opasnosti, jer…

Opasnost dolazi iznutra

Ovo je pravi trenutak za munje, gromove i neku dramatičnu muziku. Zaista, anksioznost može da nam pretvori život u pravi horor film. No, i horor filmovi su samo proizvodi ljudskog uma. Iako su često bolno glupi i nelogični, oni i dalje privlače veliki broj gledalaca koji se ipak, nekako, nalaze u tome. Stoga, verujem da ukoliko pogledamo uobičajne motive koji se javljaju u horor filmovima i povučemo analogiju sa psihodinamskom teorijom, možemo naučiti mnogo toga o ljudskoj duši, pa samim tim i o strahu i anksioznosti.

Sile izvan naše kontrole

Horor filmovi uglavnom podrazumevaju postojanje natprirodnih sila i mitskih bića: demona, duhova, vampira, vukodlaka i kojekakvih čudovišta. Čak i kada  postojanje ovakvih sila nije eksplicitno iskazano u filmu, čak i kada je glavni zloća „samo“ čovek, taj čovek je uglavnom do te mere iskrivljen, zao i poremećen, da  iako možda ne pripada domenu nadljudskog, definitvno pripada domenu neljudskog.

Psihodinamska teorija podrazumeva postojanje nesvesnog, tj, postojanje raznih neverbalizovanih sirovih i neobrađenih sadržaja kojih nismo svesni, ali koji postoje u našem umu i koji utiču na nas i naš život. Šta se nalazi u nesvesnom? U nesvesnom se nalazi sve ono što nismo bili u stanju da obradimo, jer je bilo previše čudno, intenzivno, kontradiktorno ili traumatično u datom trenutku. U nesvesnom se nalazi sve ono što je „opasno“. Opasno po naše viđenje sebe i po naše viđenje sveta.

Alien Vs Predator

U ukletim kućama iz horor filmova, opasnost se uvek krije u podrumu ili na tavanu, dok je prizemlje relativno bezbedno.

Psihodinamska teorija podrazumeva postojanje tri instance čovekove ličnosti: Id, Ego i Super-Ego. Id i Super-Ego (uglavnom) spadaju pod domene nesvesnog (podrum i tavan), dok je Ego (prizemlje) domen (uglavnom) racionalnog i svesnog. Id (podrum) predstavlja sve naše sirove, iskonske i životinjske nagone, seksualne i agresivne porive, potrebe koje žele zadovoljenje odmah i sada. Id takođe predstavlja izvor psihičke energije koja nas napaja. Pošto život u civilizovanom društvu ne dozvoljava Idu da se ispoljava u svom pravom obliku, zadatak Ega je da nađe način da potrebe Ida budu zadovoljene na društveno prihvatljiv način. Super-Ego (tavan)  predstavlja sve ono što smo kroz socijalizaciju naučili i sve ono što su nam roditelji utisnuli kao uverenja. Super-Ego sadrži ideje o tome kako treba živeti i kakvi bi trebalo da budemo. Pritom, Super-Ego nije uvek naročito fin u postavljanju svojih zahtava pred nas. Super-Ego je onaj deo nas koji nas progoni i kažnjava kada nešto nismo uradili u skladu sa njegovim, često previsokim standardima. Logično, Super-Ego i Id su stalnom konfliktu, poput deteta koje sve želi odmah i ne zanimaju ga društvena ograničenja i roditelja koji ima zadatak da detetu (milom ili silom) ta ograničenja i pravila nametne.

Kao Alien i Predator, Id i Super-Ego mogu biti podjednako preteći: kao što se plašimo divljih Aliena, životinja čiji su nagoni da u nas postave svoje larve koje će nas onda pojesti iznutra, tako se plašimo i rigidnih, inkvizicijski nastrojenih Predatora koji su spremni da obezvrede, ulove i unište sve koji se ne slažu sa njima.

Opasnost se „budi“

U horor filmovima, ono što je opasno je uglavnom negde zatočeno. Zazidano u podrumu ili na tavanu, zarobljeno u nekom drevnom artefaktu, zakopano pod zemlju ili zaštićeno jakom magijom. Protagonisti filma, uglavnom nekim svojim postupkom (makar i samim stupanjem u zabranjeni prostor), oslobađaju opasnost u vidu probuđene egipatske kletve, vaskrslih mrtvih, prizivanog đavola, oslobođenog zombi-virusa, itd…

U ljudskom umu, ono što je opasno je zatočeno u nesvesnom i tu ostaje zahvaljujući različitim mehanizmima odbrane. Mehanizama odbrane ima puno, nećemo ih ovom prilikom nabrajati, dovoljno je reći da su neki zreliji i samim tim delotvorniji, a neki nezreli, previše rigidni i skloni tome da izazovu kontraefekat. Ono što je važno je da mehanizmi odbrane imaju ograničene kapacitete i svoj rok trajanja. Neke neočekivane okolonosti, veliki stresovi i nepredviđeni događaji često dovode do toga da mehanizmi odbrane popuste ili prosto prestanu da rade. Usled opasnosti da svi ti neobrađeni i preteći sadržaji pokuljaju iz nesvesnog i poljuljaju nam sliku koju imamo o sebi i o svetu, javlja se, njeno visočanstvo, anksioznost. Dakle, anksioznost jeste reakcija na realnu (ali ne i fizičku) opasnost, opasnost koja poput malenog Aliena dolazi… Iznutra! (munje i gromove, moliću).

Ubica je uvek pod maskom

Primetili ste da je u horor filmovima glavni negativac, ukoliko je čovek(olik), uvek maskiran. Bilo da nosi hokejašku masku, piramidu na glavi, kosu preko lica, zavoje ili prosto ožiljke, negativac, čak i kada je čovek, mora imati nešto što ga čini zastrašujućim i neljudskim.

Isto tako, oslobođena anksioznost i sadržaji iz nesvesnog ne mogu ući u svesno u svom sirovom obliku, moraju se maskirati. Anksioznost, kao vrsta straha, mora da se veže za nešto opipljivo, ili bar naizgled realno, u srazmeri sa sopstvenim intenzitetom. Na taj način nastaju „mali“ strahovi od igala, buba i gmizavaca, aviona, mostova i „veliki“ strahovi od srčanog udara, bolesti ili smrti bliske osobe. Tako da, ukoliko patiš od anksioznosti, paničnih napada ili fobija ove vrste, znaj, ništa od ovoga nije ono što te ZAISTA plaši, a to što te ZAISTA plaši, ne može da te povredi, bar ne na način na koji igle ili infarkt mogu. Opasnost jeste prisutna, zbog toga i imaš utisak da će nešto loše sigurno da se desi, ali opažaj te opasnosti, kao i ona sama, locirani su u tebi i ne mogu fizički da te ugroze.

Isterivanje đavola iz Emili Rouz

Ako malo bolje pogledamo negativce iz horor filmova, shvatićemo da svi oni imaju neke svoje motive koji idu dalje od proste želje za ubijanjem i okrutnosti. Zli duhovi uglavnom traže osvetu, iskupljenje, pravdu, izgubljenu ljubav, mir… U tome uglavnom leži i tajna kako ih pobediti. Jednom kada protagonisti horor filma otkriju motive negativca, tada pronalaze i način da ga pobede. Ovde će se često javiti likovi egzorcista, medijuma ili isterivača duhova koji otkrivaju celu istinu o negativcu i uspevaju da ga oteraju tako što mu daju to što želi ili tako što mu otkriju neku slabost. „Reci mi svoje ime!“ upitaće egzorcist, jer ako zna protiv kog demona se bori, zna i kako da ga pobedi.

Ista stvar se dešava i sa našim strahovima, fobijama i anksioznostima. Dobar egzorcist u vidu psihoterapeuta, znaće da kroz prava pitanja otkrije od čega se to zaista plašite. Ono što često isplivava ispod neosnovanih strahova su uglavnom previsoka očekivanja od sebe, strah od odgovornosti, potisnuta krivica i osećaj nedovoljnosti. Vratimo se na početak teksta i na četiri razvojna straha. Ukoliko nisi, a nadam se da nisi u situaciji da postoji realni osnov da se plašiš sopstvenog uništenja ili komadanja, vrlo je moguće da se u stvari plašiš nekog gubitka i toga da te neko neće voleti. Izgubiti nekoga ili izgubiti njegovu ljubav jeste teško, ali nije nepodnošljivo i kada se suočiš sa tim strahom kao pravi heroj iz filma, ne samo da ćeš pobetiti sam strah, već ćeš postati bolja osoba.

Umesto zaključka: Šta možemo naučiti iz horor filmova?

Ne pokušavaj da bežiš, ne pokušavaj da se sakriješ!

Svesni smo toga da u horor filmu uvek prvi strada onaj koji ne veruje u duhove, a nakon njega onaj koji najviše paniči. U horor filmovima prežive samo oni koji se nekako suoče sa strahom i nađu način da pobede negativca.

Ukoliko pokušaš da ignorišeš anksioznost ili da pobegneš od nje tako što ćeš da se izoluješ od stvari koje je izazivaju – nećeš uspeti da je pobediš. Ukoliko stalno očekuješ od drugih da ti ulivaju hrabrost i ubeđuju te da nemaš čega da se plašiš – i dalje ćeš se plašiti. Naravno da se taj avion neće srušiti, naravno da ne umireš od neke jezive bolesti i naravno da te vađenje krvi neće ubiti. Verovatno si više puta i sam/a video/la da tvoji strahovi nemaju osnovu, ali oni su i dalje tu. Dakle, ukoliko želiš da pobediš anksioznost, moraš da otkriješ čega se zaista plašiš. Nađi nekog dobrog egzorcista i suoči se sa svojim demonima.

Slušaj sirene

Anksioznost je u suštini signal da je vreme za promene. Ona se javlja onda kada tvoji trenutni mehanizmi odbrane više nisu u stanju da odgovore na zahteve realnosti. Drugim rečima, život te svojim zahtevima zove da pobediš svoje strahove i kreneš putem razvoja. Ukoliko to ne uradiš, anksioznost će te samo držati u komfor zoni koja čak više nije ni komforna.

Kraj?

Svi horor filmovi se završavaju scenom koja nagoveštava da će se cela priča iznova ponoviti. I zaista je tako. Rad na sebi je celoživotni proces i ukoliko ga tako ne doživimo, naš horor film će imati više nastavaka nego „Petak 13-ti.“ Život prosto donosi nove izazove. Naše nesvesno se iznova puni novim sadržajima koje treba obraditi. Naši strahovi i potrebe se menjaju, a na nama je da iznova upoznajemo sebe i nove filmske žanrove.  Da li zaista želimo da živimo horor film, a mogli bismo biti Amelija Pulen?

 

Ukoliko sam nešto izostavio ili negde pogrešio, izvinjavam se unapred. Nemoguće je potpuno tačno i precizno sažeti kompletnu psihodinamsku teoriju kao i problem anksioznosti u jednom tekstu. Kolege psiholozi će verovatno primetiti da je, za potrebe ovog teksta, cela priča o psihodinamici poprilično uprošćena i iskreno se nadam da mi to neće uzeti za zlo. Naravno, psihodinamski pristup je samo jedan mogući pristup problemu. Taj pristup je meni najbliskiji, što ne znači da svima odgovara ili da je najdelotvorniji.

Odmah da se razumemo, izraz Psihomehaničar nisam smislio ja. Psihomehaničar je pesma sa istoimenog albuma grupe Strip. Sećam se da sam taj album kupio iste godine kada je i izdat, 2008, i da sam ga slušao dok sam čekao rezultate prijemnog ispita i lupao glavu “da li ću upasti na psihologiju?” Verovali ili ne, upao sam, a nakon četiri (i po) nimalo lake godine sam i diplomirao.

I tako… Prošlo je 10 godina od prijemnog ispita i albuma grupe Strip, kada jedna vrlo posebna osoba ulazi u moj život, podseća me na Strip i njihovu muziku, lampica u mojoj glavi se nakon dugo vremena ponovo pali i rađa se koncept za ovaj blog.

Kada sam ponovo čuo stihove: “Možda je prava stvar Psihomehaničar, neka mi otkloni kvar” shvatio sam…

Ja nisam taj uljudni lik u dzemperčiću kod kog bi vaša mama dosla na life-coaching seansu. Nisam ni zen-guru koji vibrira na visokoj frekvenciji i širi kosmički balans.

Ja sam neko ko smatra da ukoliko želimo da iznesemo đubre, neophodno je i da se uprljamo.

Kada popravljamo kola, moramo da podignemo haubu ili da se zavučemo pod točkove, da zavučemo ruke u mehanizam i da pokušamo da nađemo šta ga koči. Dok završimo popravku, bicemo skroz prljavi od ulja, umorni i besni što ne postoji drugi način. Možda smo mogli da najlepše zamolimo auto da proradi? Avaj! Popravka auta je prljav posao, ali neko mora da ga obavi.

Sa ljudskim umom je slično. U životu nas uglavnom koče strahovi, naši sopstveni mehanizmi odbrane, nezreli obrasci razmišljanja, neprerađene traume i nerazrešeni konflikti. Da bismo se oslobodili tih stega, neophodno je da uronimo u zaključane delove sebe, suočimo se sa traumama, strahom i samoosudom i preispitamo naše ideje dobrog i lošeg, moralnog i nemoralnog, ispravnog i pogrešnog, čistog i prljavog. I za razliku od popravke automobila, taj prljavi posao nema ko da obavi umesto nas.

I budimo realni: pokvaren auto neće proraditi, ma koliko afirmacija izgovorili, koliko god pozitivno razmisljali i koliko god kosmičke energije kanalisali ka tom autu.

N-e   r-a-d-i.

P-o-k-v-a-r-e-n-o.

Da bi auto krenuo napred, potrebno je da otkrijemo u kom delu mehanizma je bag i onda taj bag nekako otklonimo. Kao što rekoh: prljav posao.

Iz ličnog iskustva znam da isceljenje ne izgleda kao  meditacija uz  mirišljave sveće. Isceljenje je mnogo sličnije kopanju po leševima, među kojima se nalaze i prethodne verzije nas samih. I to je ok.

Da je isceliti se lako, isceljen bi bio svako.  Ali realnost je malo drugačija i u životu malo toga je zaista lako. Život ume da bude poprilično gadan i apsolutno fantastičan u isto vreme, a na nama je da ga živimo, da uživamo u lepim trenucima i malim stvarima i da upoznamo sopstveni um kako mu ne bi dozvolili da nas ograničava.

Tako da… Dobrodošli u Psihomehaničarsku radionicu! Ovo je mesto gde ćemo analizirati i rastavljati na sastavne delove razne psihološke pojave i aktuelne teme. Trudiću se da lični stav uvek odvojim od naučnih činjenica i stavova drugih, a svaki stav ili zaključak iznosiću argumentovano.

Pokušaću da pišem jezikom koji svi razumeju i gledaću da u svaku temu unesem dozu (crnog) humora i zabave.

Uostalom, ništa, pa ni sebe, ne treba shvatati preozbiljno.