Zdravo divni čovece! Htela sam te zamoliti nešto… Ako je moguće… Da napiseš tekst o strahu od smrti i napadima panike?

“Može!” odgovorio sam, ni ne sluteći koliko teško će mi biti samo pripremanje ovog teksta. Realno, smrt je tema o kojoj se nerado govori, a sam strah od smrti je možda i još veći tabu. Sa druge strane, to je tema koja se zaista tiče svih nas, tako da sam progutao knedlu i rekao “Ok”. Razmišljanje o smrti me neće ubiti, ali možda mi može pomoći da živim.

Istina je da nisam nimalo imun na činjenicu sopstvene smrtnosti. Ima dana kada je doživljavam kao daleku neminovnost sa kojom ću se, ako sve prođe kako treba, vremenom pomiriti. Ima dana kada smrt ostaje daleko u zapećku mojih misli. Naravno, ima i noći kada ne mogu da zaspim od užasa. Religijske ideje raja i reinkarnacije su mi pružale utehu kad sam bio mlađi, ali moj skeptični um mi prosto ne dozvoljava da utehu tražim u stvarima koje nisu 100% dokazane. Šta ću, život je već prepun razočarenja i poslednje što želim je da se razočaram nakon što umrem.

Dakle, odlučio sam da zauzmem pesimističku perspektivu kada se radi o ovoj temi. Gajim duboko poštovanje prema svačijim religijskim uverenjima, ali verujem da ona nisu neophodna kako bismo našli mir. Takođe, verujem da stavovi koji su ovde izneti ne moraju nužno da se kose sa različitim religijskim uverenjima i da svako može iz ovog teksta da uzme ono što mu odgovara.

Moj lični stav je da ako naučim da se pomirim sa najgorom varijantom, idejom da nakon smrti nema ničega, onda će me moje naredno rođenje ili odlazak u Valhalu prosto prijatno iznenaditi.

Zato sam, kada mi je dotična mlada osoba predložila da pišem o strahu od smrti, to doživeo kao još jedan izazov i odmah se naoružao literaturom. Ko misli da je spreman da se dublje pozabavi ovom veselom temom, toplo preporučujem knjigu Irvina Jaloma – Gledanje u Sunce, odakle sam i pokupio većinu materijala za ovaj tekst. Naravno, tu su i video klipovi sa YouTube kanala School of Life, čiji veseo pesimizam nalazim vrlo korisnim. Pa, počnimo, dok smo još živi.

 

Niko nije pošteđen

 

Misao o smrti je nešto sa čim se svi mi moramo suočiti na ovaj ili onaj način. Potpuno je normalno da nam misao o smrti izaziva nelagodu i anksioznost, zbog toga verovatno i mnogi terapeuti zaobilaze ovu temu u širokom luku. Čak je i Frojd branio stav da strah od smrti nema ulogu u nastanku neuroza, zato što smrt nema svoju predstavu u podsvesnom. A kako bi i mogla da je ima? Ne posedujemo lično iskustvo smrti, a nije baš kao da je lako zamisliti sopstveno nepostojanje. Za Frojda, izvor većine naših neuroza je potisnuta seksualnost. No, ostavimo se Frojda sada, on je ionako mrtav.

Irvin Jalom (još uvek živ) psihoterapeut i autor knjige Gledanje u Sunce smatra da je potpuno prirodno da se čovek tokom svog života, u nekom trenutku susretne sa egzistencijalnim pitanjima kao što su izolacija, smrt, smisao i sloboda. To zvuči poprilično smisleno, budući da nije lako biti visoko inteligentno biće u konfuznom i prolaznom svetu. Stoga, potpuno je logično da potisnuti strah od smrti može biti uzrok različitih neuroza i simptoma. U svom tekstu o anksioznosti, postavo sam pitanje: čega se zaista plašite? Smrt može biti potpuno legitiman odgovor. No, na to ćemo se još vratiti.

U svakom slučaju, loša vest je da nije u potpunosti moguće eliminasti anksioznost vezanu za misao o smrti. U prirodi živih bića je da teže da ostanu u životu. Kada bismo bili indiferentni ili se radovali smrti, to bi značilo da nešto gadno nije u redu. Bolja vest je da je moguće svesti anksioznost na razumnu meru, kako sveprožimajući užas ne bi lišio naš život svakog smisla. Najbolja vest je da misao o smrti uopšte ne mora biti parališuća, naprotiv, ona nam može pomoći da živimo puniji život.

 

Iskustvo buđenja

Iskustvo buđenja je u suštini iskustvo spoznaje sopstvene smrtnosti koje može biti izazvano nekim spoljnim događajem. Najbolji primer za takvo iskustvo je Božićna pesma Čarlsa Dikensa. Glavni lik ove priče, Ebenizer Skrudž je tvrdica u kome niko ne može da probudi ni mrvicu saosećanja, dok mu Duh Budućih Božića ne pruži svojevrsnu egzistencijalnu šok terapiju. Kada vidi tužnu budućnost koja ga čeka, svoj zapušteni grob i ljude koji su ga potpuno zaboravili, tvrdica doživljava transformaciju. U književnosti postoji sijaset ovakvih primera, a među njima su i Tolstojevi Rat i Mir i Smrt Ivana Iljiča. U svim ovim primerima, suočavanje sa smrću pokreće snažnu transformaciju i promenu na bolje. Šta leži u srži takve transformacije?

Transformaciju izaziva promena perspektive. Većinu vremena opsednuti smo sopstvenim površnim kvalitetima i površnim kvalitetima stvari oko nas. Samoj  činjenici da svet postoji, kao i mi u njemu, ne predajemo mnogo značaja. Zvuči konfuzno? Hajde da napravimo jednostavnu vežbu.

O čemu razmišljate većinu vremena? “Kako da smršam, kako da zaradim više para, kako da budem privlačniji/ja? On je tako lep, ona je tako naporna, on me nervira, ona mi se sviđa. Da li me voli? Šta ću danas da jedem? Gde ću za vikend?”

A sad razmislite, šta je potrebno da se dogodi, kako biste počeli da razmišljate o tome koliko je čudesno da vi zapravo postojite? Da su vaši roditelji u noći vašeg začeća odlučili da ipak odu na spavanje, pitanje je da li biste vi bili baš vi i da li biste postojali uopšte. Kad ono, tu ste. Dišete, vidite i čujete. Imate ruke kojima možete da zagrlite svog partnera, svoje dete, svog kućnog ljubimca. Imate glas kojim možete da im kažete da ih volite. Imate oči kojima vidite cveće, drveće, skulpture i slike. Imate uši kojima čujete muziku, vetar i lepe reči. Čak i kada oči vide zlo i patnju, a uši slušaju pretnje ili uvrede, čak i kad su ruke vezane, čak i kada glas ne može da nađe reči, vi ste živi i to je prelepo, čudesno! Na tome treba biti zahvalan, uprkos svemu.

Kako se ubaciti u taj modus razmišljanja? Šta je potrebno da se desi da bi počneli da cenimo postojanje, samo po sebi? Potrebno je da nas nešto probudi iz sna o besmrtnosti.

Mnogo je okolnosti koje mogu dovesti do buđenja. Žaljenje zbog smrti nekog koga smo voleli. Teška bolest. Raskid intimne veze. Neki okrugli rođendan. Teška trauma poput pljačke ili požara. Deca koja napuštaju dom. Gubitak posla i promena u karijeri. Odlazak u penziju. Odlazak u dom za stara lica. Neki intenzivan san. Ovaj tekst.

Buđenje nije prijatno iskustvo. To je trenutak spoznaje kada shvatamo koliko je malo potrebno da sve što znamo i volimo iščezne sa nama. Trenutak nepažnje na pešačkom prelazu. Klizav pod u kupatilu. Pad sa merdevina. Bolest. Starost. Ne znamo kada, ne znamo kako, ali naš kraj će doći. Jednom kada to osvestimo, prvo što osećamo je strah. Intenzivnu anksioznost i usamljenost. Kako uopšte možemo da živimo i dalje, kada znamo da će svaka stvar koju dotaknemo jednog dana biti prašina? Kako da uopšte ustanem iz kreveta kada znam koliko toga napolju može me ubije? Ovaj trenutak straha, usamljenosti i egzistencijalnog užasa može biti prelomna tačka. Ukoliko dozvolimo strahu da se useli u svaki aspekt našeg života i liši naš život svakog smisla, to je kao da smo već mrtvi. Pa šta onda da radimo?

 

Antička uteha

Antički filozof Epikur se još davnih dana bavio strahom od smrti i njegova tri argumenta se i danas smatraju za ključne u prevladavanju straha. Epikure, šta imaš za nas? Ah, da, Epikur ne može da nas čuje. Zato što je mrtav.

Epikurova tri argumenta su: smrtnost duše, ultimativno ništavilo smrti i argument simetrije. Nedovoljno je prostora da se pozabavim svakim, tako da ću svaki ukratko objasniti, a koga zanima više, neka nabavi knjigu Gledanje u Sunce. Ili još bolje, čitajte Epikura.

Smrtnost duše: Ukoliko naša duša nestaje sa nama, nema ničeg čega bi trebalo da se plašimo nakon smrti. Nema raja, ali nema ni pakla, nema kazne, nema kajanja i nema žaljenja za izgubljenim životom, jer nema ni svesti.

Ultimativno ništavilo smrti: Ukoliko smrt predstavlja prestanak našeg postojanja i svesti, mi ni ne znamo kada smo mrtvi. Ako ne znamo da smo mrtvi, ne možemo se ni plašiti. Epikur kaže: “Tamo gde sam ja, tu nije smrt, tamo gde je smrt, tu nisam ja.” Ili kako bi rekao Vudi Alen: “Ne plašim se smrti, samo ne želim da budem tu kada se dogodi.” Epikur tvrdi da zaista i nećemo biti tu, jer “Ja” i “Smrt” ne mogu postojati zajedno.

Argument simetrije: Stanje smrti je potpuno isto kao i stanje pre rođenja, a kada razmišljamo o stanju pre rođenja, ne doživljavamo ga kao nešto strašno. Život možemo videti kao san, period svetlosti između dve večnosti tame, privremenu organizaciju materije koja se pre ili kasnije vraća u stanje iz kog je došla.

Prelepo i optimistično, zar ne? Epikurove ideje ne pomažu svima, mogu čak delovati i zastrašujuće, ali čika Jalom ima još kečeva u rukavu.

 

Talasanje i kap u moru

Ideja talasanja se zasniva na sledećem: svaka stvar koju uradimo ima svoj uticaj na ovom svetu. Nikada ne znamo koliko smo nekome pomogli i koliko je neki naš postupak promenio tok istorije.

Poput talasa na površini vode, naša dela i uticaj se šire čak i kada nas više nema. Utičemo na svoju decu, utičemo na svoje prijatelje, utičemo na svoje ljubavnike, a svojim stvaralaštvom možemo uticati i na ljude koje nikad nismo upoznali. Svaki čin ljubaznosti, svaka lepa reč, svaki znak pažnje – sve se računa, jer da nije bilo nas, svet bi ipak izgledao malo drugačije.

Isto kao što su ljudi kojih više nema ostavili snažan uticaj na nas, tako isto činimo i mi. Zato se i kaže da u grob ne odnosimo ono što smo stekli, već ono što smo dali.

Stoga iskoristite priliku i iskažite zahvalnost svima koji su vam pomogli da rastete i posmatrajte njihove reakcije. Iznenadićete se koliko im je drago. Tu istu zahvalnost negujte i kada ostanete bez nekoga i potrudite se da iza sebe ostavite ljude koji će vas se sećati po dobru.

 

Talasanje i prolaznost

Neke ljude ne užasava toliko sopstvena smrt, koliko sama ideja prolaznosti svega oko nas. Materija i energija kruže i smenjuju se, ali nijedna organizacija materije nije večita.

Ova ideja zaista može da upropasti svako prijatno iskustvo. Šetate se po prelepom parku punom cveća sa prijateljem, a onda se setite da ćete umreti, vaš prijatelj će umreti, cveće će uvenuti, park će biti pretvoren u parking,  planetu će za mnogo godina progutati Sunce, koje će onda i samo nestati u supernovi. Sve je s*anje i ništa nema poentu. No, da li je baš tako? Frojd je tvrdio da prolaznost svega oko nas ne znači nužno i besmisao, jer naša osećanja, emocije, pa i mi sami postojimo u sadašnjem trenutku.

Cvet koji cveta samo jednu noć nije nam ništa manje lep zato što je prolazan. Ukoliko smo dozvolili da nas dotakne njegova lepota, da nam ulepša veče i inspiriše nas, to je već samo po sebi poprilično značajno. Cveta možda više nema, ali efekat koji je njegovo postojanje ostavilo na nas traje i dalje. Prolaznost lepih stvari ne čini te stvari beznačajnim. Naprotiv, čini ih još dragocenijim.

Doći će vreme kada će slike i statue kojima se divimo postati prašina, doći će trenutak kada neki budući ljudi više neće razumeti poeziju i filozofiju, doći će možda i vreme kada će sav život na Zemlji nestati. Ali pošto je lepota svih ovih stvari određena našom subjektivnom percepcijom i emotivnim značajem koji joj pridajemo, nema potrebe da nas ona nadživi. Lepota, ljubav i radost uopšte ne zahtevaju večnost.

 

Isceliteljska moć empatije

Ljudi su društvena bića, ali ljudsko postojanje može biti veoma usamljeno, kako na svakodnevnom, tako i na egzistencijalnom nivou. Egzistencijalna usamljnost podrazumeva nedostatak bliskosti sa drugom osobom, osećaj da nas niko ne razume, nedostatak intimnosti i saosećanja.

Intimnost u savremenom svetu mnogima predstavlja problem, zato što nas intimnost stavlja u ranjivu poziciju. Intimnost zahteva emotivnu zrelost – sposobnost da prihvatimo sebe i druge u celosti, sa svim dobrim i lošim stranama i prevaziđemo sopstveni stid i osećaj neadekvatnosti. Dakle, ako pobedimo strah od intimnosti i tokom života negujemo bliske i autentične odnose sa ljudima, možemo smanjiti osećaj egzistencijalne usamljenosti, a samim tim i osećaj straha od smrti.

Uostalom , intimnost, za razliku od smrti, ne može da nas ubije.

Egzistencijalna usamljenost je nešto što svako doživljava u nekoj meri i ovu usamljenost ne možemo u potpunosti eliminisati. Ono što možemo je da korigujemo svoja očekivanja kada se radi o međuljudskim osnosima. Činjenica je da druga osoba, koliko god nas volela, NIKAD ne može u potpunosti da razume kako je nama, jer je svačije iskustvo jedinstveno. Ukoliko nađemo nekoga sa kim se bar 50% vremena ne osećamo usamljeno, to je uspeh. Nažalost, previše ljudi usled straha i čvrstih odbrana ne dobace ni do tih 50%.

Zbog toga su mnogi ljudi lišeni onoga što najviše može da im pomogne onda kada se kraj njihovog života bliži, a to je isceliteljska moć empatije. Tuđa bolest i terminalno stanje u nama budi strah od sopstvene smrti i zbog toga često okrećemo glavu od onoga kome je tada najviše potrebno naše razumevanje, podrška i zagrljaj koji se ne usuđuje da zatraži. Razgovor o smrti u takvim trenucima nije prijatan, ali je potreban i ne treba ga izbegavati, posebno ukoliko osoba na samrti želi da priča. Čak i ukoliko nema ništa pametno da se kaže, samo prisustvo druge osobe može dosta da olakša. Ukoliko se ikad nađete u takvoj situaciji, podsetite osobu na samrti koliko vam znači i koliko je učinila za vas. Podsetite je da će njeno nasleđe nastaviti da živi. Podsetite je da ste tu, i pobrinite se da kada vaše vreme dođe, tu bude neko ko će isto učiniti za vas.

Veterinari i ljubitelji životinja stalno apeluju da ne treba ostavljati svoje ljubimce same kada dođe trenutak za uspavljivanje. Zašto onda to radimo ljudima? Uostalom, svi smo u istom sosu.

 

Strah od neproživljenog života

Vratimo se na strah od smrti kao izvor neuroze. Strah od smrti može biti eksplicitan, poput noćnih mora, progoniteljskih misli i napada panike, ali može biti i prikriven. Strah od smrti se poput crvića može sakriti u prevelikoj brizi za već odraslu i odgovornu decu, preteranoj preokupiranosti mladalačkim izgledom, plastičnom hirurgijom i zdravljem, agresivnom ophođenju starijih prema bližnjima, opsesivnom ulaganju vremena u neko životno delo, hiperseksualnosti, itd…

Više puta smo rekli da, kada je u pitanju smrt, strah je razumljiv. Normalno je ukoliko patimo od neke bolesti da se plašimo smrti. Normalno je i da razmišljamo o smrti onda kada nekog izgubimo ili kada negujemo nekog ko je bolestan. Ali, ukoliko nas drma sveprožimajući užas od smrti, a pritom smo relativno mladi, zdravi i pravi, to znači da nešto u svom životu radimo pogrešno.

Veliki deo straha od smrti u stvari predstavlja strah od neproživljenog života, kajanja i ideje da ćemo na samrtničkoj postelji poželeti da smo sve uradili drugačije. Možda smo u odnosu koji nas ne zadovoljava. Možda smo na poslu koji ne volimo. Možda osećamo da nismo ostvarili svoje potencijale. Plašimo se smrti, jer se plašimo kajanja. Plašimo se da nas nešto ne spreči da učinimo sve ono što želimo, a što zbog mnogih izgovora, još uvek nismo. Brojni filozofi, čije ideje i danas žive, obradili su ovu problematiku u svojim delima.

Niče u Tako je govorio Zaratustra postavlja pitanje: Da li biste želeli da živite večno, ukoliko biste iznova i iznova živeli isti život? Na osnovu onoga što ste dosada proživeli, da li biste pristali da vam se isti život ponavlja u nedogled?

Ako je odgovor ne, to samo znači da nešto u životu morate da menjate. Koliko ste kajanja nakupili do sada? Zbog čega mislite da se možete kajati za pet godina od sada? Da li ćete se više kajati zato što ste nešto pokušali ili zato što niste?

Šopenhauer u svoja tri eseja: Šta čovek poseduje, Šta čovek predstavlja i Šta čovek jeste zaključuje da je svojina prolazna i bezvredna, reputacija krhka i nepouzdana, a samo ono što nosimo u sebi ima vrednost. Naše zdravlje, savest, intelektualno bogastvo i autentična načela su ono ka čemu ima smisla težiti.

“Postanite ono što jeste” je misao koja se prenosila od Aristotela, preko Spinoze, Lajbnica, Getea, Ničea i Ibsena do Karen Hornaj i Abrahama Maslova. Ova misao je formirala koncept pozitivne psihologije koja se oslanja na ideju samoostvarenja. Koncept samoostvarenja je povezan sa Ničeovim načelima da treba “konzumirati svoj život” i “umreti u pravom trenutku”. Ostvariti sebe, ostvariti dobar deo svog potencijala, živeti hrabro i punim plućima – samo tako možemo umreti uz minimum kajanja. Živeti dobro znači umreti dobro. Nikad nije kasno da počnete da živite, i zato nemojte izbegavati sopstveni život, jer vam to neće pomoći da izbegnete smrt.

 

Nije sve tako crno

Sve ove navedene ideje, u kombinaciji sa autentičnim ljudskim kontaktom, empatijom i povezanošću mogu da nam pomognu da lakše podnesemo činjenicu smrti. Strah i anksioznost će uvek biti tu, ali sveprožimajući užas od smrti koji nas sprečava da živimo je nešto što je moguće pobediti.

Uostalom, ionako živimo život ispunjen strahom. Plašimo se šta će neko misliti o nama, plašimo se da nismo dovoljno dobri za sopstvene želje, plašimo se odbacivanja, plašimo se promena i plašimo se sopstvenih potreba. Možda zaista i jeste bolje po nas da sve te sitne, neosnovane strahove zamenimo jednim velikim i osnovanim strahom sa kojim je moguće živeti.

Silazak u svet mrtvih je lutajući motiv mnogih bajki. Nakon silaska u svet mrtvih, junak se vraća u svoju domovinu i postaje kralj. Verujem da je to univezalna alegorija za iskustvo buđenja. Smrt je kao i Sunce. Svuda je oko nas, obasjava sve što postoji, ali jako je teško gledati direktno u nju. No, postoji jedna značajna razlika – gledanje u Sunce nam može oštetiti vid, a gledanje u smrt nam može pružiti jasnoću pogleda i učiniti da vidimo život mnogo bolje.

Nadam se da će ovaj tekst čitaocima poslužiti kao buđenje i inspiracija da pročitaju Gledanje u Sunce i počnu da žive. Svakome ko je došao do kraja ovog teksta, skidam kapu – nije lako uroniti u ledene i mračne vode razmišljanja o smrti. No, kada iz tih dubina ponovo izronimo u Suncem obajsan život, cenimo ga mnogo više.